Sreća sa Lagarsom

Naš teatar ima sreće s Lagarsom. Ili, tačnije, Lagars ima sreće s našim teatrom. Nepune dve godine posle predstave Sam kraj sveta u Malom pozorištu „Duško Radović“, a u veoma dobroj (debitantskoj) režiji Vlatka Ilića, za koju je on dobio specijalnu nagradu na poslednjem Sterijinom pozorju, još jedan tekst rano preminulog francuskog dramskog pisca Žan-Lika Lagarsa s uspehom je premijerno izveden u beogradskom pozorištu; reč je o Pravilima ponašanja u modernom društvu, drami koju je postavila Anđelka Nikolić na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Sada bi za moj tekst bilo vrlo korisno da se iz ove (srećne) okolnosti izvuče neki visokoparni zaključak, neki opšti fenomen o „senzibilitetskom dosluhu“, „duhu vremena“ ili „aktuelnosti autorovih tema“. Naravno, svaki iskusan i darovit kritičar, uz malu pomoć moždanih i drugih mišića, može da nategne takav zaključak, ali je pitanje šta bi se time, osim kritičarske parade, dobilo… Pravi, suštinski fenomen koji se ovde prepoznaje manje je atraktivan od gore pretpostavljenih, nema šire društvene i/ili filozofske implikacije, ali je zato jasan pokazatelj nekih pozitivnih estetskih tendencija u našem teatru. Obe režije Lagarsovih komada pokazuju, naime, da najmlađa generacija naših reditelja suvereno prodire u osobenosti dramskih formi, razumeva ih i tumači, da bi iz tog uvida izvodila svoj, podjednako samosvojan i elaboriran scenski koncept. Ovakav pristup je potpuno suprotan od (često opravdane) predrasude da mladi reditelji spolja kaleme svoje (grubo pojednostavljene) koncepte značajnim i složenim književnim delima.

U Lagarsovom slučaju, ta osobenost dramske forme sastoji se u načinu na koji on manipuliše jezikom (dramu je prevela, i to sjajno, sama rediteljka). Drugačije od Joneska, ali neosporno u njegovoj tradiciji, Lagars problematizuje i razgrađuje društvene modele, a pre svega (malo)građanski brak i porodicu, tako što razgrađuje njihov jezik, što otkriva mehaničnost, ispražnjenost i kukavičluk (zaogrnut etikecijom) tog jezika. To se postiže kontrastom između kvantiteta i kvaliteta govora: Lagarsovi komadi su, po pravilu, vrlo raspričani – Pravila ponašanja u modernom društvu se svode na monolog – ali što se u njima više govori, što govornik više luta tragajući za najadekvatnijom (obično najblažom) formulacijom, to njegov iskaz sve više postaje kliše, laž, misaona i emocionalna praznina.

Konkretno, komad Pravila ponašanja u modernom društvu je govorni elaborat jedne Dame o strogim građanskim pravilima koja treba da oblikuju ceo naš život, od prijave rođenja do ceremonije sahrane. Insistiranjem na brojnim, besmislenim detaljima ovih rituala, uz često ponavljanje i mehaničko variranje jednog te istog, postiže se kako komički efekat tako i pomenuta jezička razgradnja socijalnih modela… Zanimljivo je primetiti da je Lagars svoju dramu zasnovao na jednom stvarnom pravilniku o lepom ponašanju s kraja 19. veka.

Upravo zato što u potpunosti shvata značaj govornih mehanizama, rediteljka sebi dopušta slobodu da maksimalno razmašta i nadogradi ovu strukturu i to tako što monolog Dame scenski proširuje (triplira) koreografisanim deonicama dvoje Menekena, odnosno pevačkim Muškog i Ženskog vokala. Time ona postiže višestruki rezultat; osim scenske dinamike i atrakcije, jednog izrazitog ludičkog efekta, ostvaruju se i dodatna metaforička značenja. Manekeni (Rade Ćosić i Teodora Živanović) su stvarne lutke iz izloga: u beloj, neutralnoj odeći, oni su, baš kao i te lutke, pasivni nosioci garderobe (uloga, zadataka, funkcija…) koje im nameće Dama, odnosno građansko društvo sa svojim pravilima. U obličju Dame, društvo na njima egzericira svoju svemoć: doslovno koreografiše njihove živote (autor scenskog pokreta je Ljiljana Tasić), te im mehanički menja uloge, pa su, po potrebi, kumovi, verenici, supružnici.

Ako su Manekeni početni stadijum na kome društvo započinje svoju strahovladu, onda se Muški i Ženski vokal (Đorđe Branković i Jelena Ilić) mogu da protumače, dosta slobodno (za razliku od prvog para, oni nisu tako izričite „scenske metafore“) kao rezultat tog ukalupljivanja, kao pojedinačna manifestacija građanskog principa oličenog u liku Dame. Zato oni nisu samo izvršioci, već imaju i određenu autonomiju, pa čak ulaze i u sukobe s Damom, a što je vrlo duhovito rešeno kao natpevavanje: poštujući piščevu ideju formulisanja građanskih pravila putem samodovoljnog monologa, rediteljka je Vokalima dala, kao što im i ime naslućuje, isključivo rečitative.

Iz prethodnog se naslućuje da kostim Dejana Došljaka tačno razvija rediteljkinu zamisao: nasuprot presocijalnog stadijuma Manekena, nalazi se jasno društveno lociranje Vokala (građanska raskoš) i same Dame (građanska uzdržanost). Istu metaforičku ulogu ima i scenografija Vesne Štrbac, s realističkim prikazom modernog i luksuznog prostora za Vokale i klasičnog i malograđanskog prostora za Damu (fotelja s podnom lampom) s jedne strane, odnosno nedefinisane, geometrijski stilizovane piste za Manekene, s druge strane… Iako bi, na prvi pogled, mogla da deluju isuviše eklektično, ova scenografska i kostimska rešenja su adekvatan izraz rediteljske zamisli, značajan doprinos brižljivom i sofisticiranom komponovanju jedne sveobuhvatne, složene i pametne scenske partiture.

Ne treba se bespotrebno plašiti: komplikovanost ove analize potiče iz želje da se što detaljnije sagleda samosvojan, nadahnut i složen rediteljski koncept Anđelke Nikolić, proistekao iz, kako je pokazano, punog razumevanja određene dramske forme. Nasuprot analizi, predstava ne deluje visokoparno: cela rediteljska partitura prima se s lakoćom, publika je prati bez velikog mozganja, a osnovni efekat joj je dinamičnost, duhovitost i pametna zabava… Ipak, kritičar ne bi bio kritičar kad ne bi poentirao iščitavanjem misli (gde da završna vrednost budu dinamika i zabava!).

Poigravajući se dobro shvaćenim Lagarsovim jezičkim mehanizmima, rediteljka na kraju interveniše na tekstu (uzgred, šteta je što je pravila bilo kakva skraćenja) i to tako što se vraća na početak, što posle ekspozea o ritualu sahrane ponovo počinje priča o prijavi novorođenčeta. Ovaj krug, u kombinaciji s Daminim osećanjem zbunjenosti i uplašenost (glumica Đurđija Cvetić je i inače izrazitije nijansirala psihološka stanja ovog lika), proširuje značenjske polje: to mešanje početka i kraja, rođenja i smrti, ukazuje nam, misaono izoštreno i emocionalno ubedljivo, da društvena pravila ne postoje samo da bi se vršio teror nad spontanošću i slobodom, već i zato da bi se lakše prihvatilo završno suočavanje. Pravila otežavaju život da bi olakšala smrt… Ovo je sigurno građanska iluzija – Dama ne deluje baš smireno i spremno – ali je prepoznavanje te dimenzije komada, to pomeranje od socijalne tematike ka metafizičkoj, od Joneska ka Beketu, sigurno još jedna vrednost ove predstave. Ove odlične predstave.