Srđan Dragojević: Novac se baca na neki filmski Expo

Gde vi u tome vidite vest, rekao je reditelj Srđan Dragojević, odgovarajući na predlog da komentariše upravo obavljene rezultate konkursa Filmskog centra Srbije (FCS) za sufinansiranje dugometražnih igranih filmova.

Dragojević je, naime, među 55 odbijenih na pomenutom konkursu, pored Zdravka Šotre, Srdana Golubovića, Ivana Ikića, Radoša Bajića, dakle među autorima čiji se filmovi već poslovično odbijaju na konkursima FCS-a.

„Pre svega, čestitam kolegama koji su dobili na ovom konkursu. Pod dva, kada konkurišete, prihvatili ste okolnosti koje postavlja Filmski centar. I tu je nesportski žaliti se na bilo šta“, kaže Srđan Dragojević.

Stručnost i ukus

Najnoviji konkurs je povod da se podsetimo ranijih odluka komisija FCS-a.

„U svetlu toga da postoji 40 izabranih projekata od raznih komisija koji stoje jer ne uspevaju da dobiju na fondovima regiona i Evrope, očigledno je

da komisije FCS-a nemaju ideju koji filmovi imaju univerzalne vrednosti i potencijal. Tu je već pitanje i stručnosti i ukusa ljudi koji se selektuju za komisije. U komisijama najmanje je reditelja i scenarista, dok preovlađuju ljudi iz profesija koje ne umeju nužno da pročitaju scenario i procene vrednost budućeg projekta“, kaže Dragojević.

Objašnjava da „ne postoji konkurs, poput ovog našeg, gde se u komisije pozivaju književnici, pozorišni autori, distributeri, glumci, umesto eksperata iz kinematografije. To vam je kao da za fudbalskog selektora vi angažujete odbojkaške trenere, novinare, ljubitelje fudbala. Nas, eksperte u našem poslu niko ne zove da budemo selektori Ninove nagrade i Sterijinog pozorja. Izbor članova komisije Filmskog centra svedoče o tome da su u njima najčešći ’ginekolozi koji ne znaju posao ali – vole da pogledaju“.

„Major i Helena“

Dragojević kaže da se zbog toga i ne treba čuditi zašto „naši filmovi ne ulaze u programe A festivala – komisije Filmskog centra to brižljivo, godinama, osujećuju.“

„Ovde se radi o jednom provincijalnom ukusu, nedostatku širine i jednostavno, o manjkavosti obrazovanja. Moguće, i o bazičnoj zlobi koja eliminiše sve što bi moglo da se nađe u Kanu, Berlinu i Veneciji. Videli ste obrazloženje projekta Major i Helena sa kojim sam konkurisao. Imam deset kompanija u Evropi koje bi želele da sarađuju na toj, izuzetno važnoj i zanimljivoj priči, uključujući i Wild Bunch, poznatu francusku kompaniju. Samim tim, taj projekat je suviše ozbiljan – kako bilo koji mediokritet ima herca da ga izabere? To u Srbiji, jednostavno, ne biva.“

Major i Helena je istinita priča, piše u obrazloženju komisije, koja nas vodi kroz turbulentne decenije od Titove smrti do ubistva premijera Zorana Đinđića, prateći životni put penzionisanog majora Vojske Srbije Helene Vuković, oca četvoro dece, i jedinog visokog oficira bilo koje vojske u svetu koji je promenio pol. Komisija je puna hvale za Dragojevićev projekat, podsećaju da je on uvažavan i daleko van naših granica, ali ga ipak odbijaju „zbog ograničenih budžetskih sredstava i produkcione obimnosti filma“.

Srđan Dragojević podseća da su i on i „Srdan Golubović ovom veku došli najdalje što se tiče festivalskog uspeha naših filmova. Sa tim smo stekli jednu stigmu nepodobnih, potencijalno suviše uspešnih. Kako da dozvole nama da uspemo ponovo – kako će se onda osećati ovi manje uspešni i talentovani? U Srbiji, sve što štrči, mora se saseći, preventivno.“

Nivo vlasnika pečenjare

Opet, po ko zna koji put, javno ponavlja da „ništa ne pomaže apel svih naših autorskih asocijacija da one predlažu eksperte za ove komisije. Nas ima 560 autorki i autora, tu su svi koji nešto znače u kinematografiji. Ali, Filmski centar će, ipak, izabrati nekog glumca iz Crne Gore da odlučuje o tome ko će prestavljati srpski film. Dva distributera u komisiji od pet članova? Oni znaju šta je scenario? To je već, oprostite, Monti Pajton. To je već nivo vlasnika pečenjare za direktora EPS-a, seksualne radnice za prosvetnu inspektorku. A tome mora doći kraj ako želimo da naša kinematografija ostvaruje zasluženi uspeh, prema broju talentovanih autorki i autora po čemu smo u prednosti u regionu.“

Ali, kaže, treba uvek izvući i neko dobro iz svega.

„Ja sam u ime autora koje predstavlja UFUS AFA zaštita i nudio Filmskom centru okrugli sto gde bi se otvoreno diskutovali problemi naše kinematografije. Bez bežanja od tema kao što su poništeni konkurs Filmskog centra za eminentne reditelje, koji je poništen jer je Vučić zahtevao od Jelene Trivan (tadašnje direktorke FCS) da kazni Gorana Markovića i ne dozvoli mu snimanje filma o Radovanu Karadžiću. Vidite, imate komisiju u kojoj su zaista eksperti, Miloš Pavlović, dekan FDU koji je onako zablistao na RTS.u pre neko veće, pa dekan Novosadske akademije, ali Upravni odbor FCS-a može da poništi takav izbor po nalogu tiranina sa vrha.“

Šta studenti da očekuju

Dragojević podseća da su tada među  dobitnicima bili i Želimir Žilnik i on. Žalili smo se sudu, apsolutno se ništa nije pomerilo dve godine – neka ovo bude i opomena studentima vezano za ’dirigovanu brzinu pravosuđa’. Slučaj traje godinama, a sudije valjda imaju instrukcije da autori pomru od starosti pre no što nađu pravdu.“

„Paradigmatična je čitava ova stvar – i studenti mogu da očekuju, na osnovu ovog primera da će napadači nad njima, možda, ako imaju više sreće sa pravosuđem od nas, napadači biti pred sudom za tri godine.“

Međutim, sve ovo, kaže, „otvara brojna zanimljiva pitanja,  a demokratski dijalog  o njima može da pomogne našoj kinematografiji. Recimo, zašto Filmski centar nije fond a ne – vladina agencija? Da je fond, upliv politike ne bi ni bio tema. Ne bi se dogodilo da se Filmskom centru nametne besmislen konkurs za ’nacionalne teme’. Jer, šta su, dođavola, nacionalne teme? Lepa sela lepo gore nikada ne bi bila izabrana na takvom konkursu. Ako neko želi da ulazi u zonu patriotskog kiča neka to rade Vlada i Ministarstvo kulture a ne da se novac određen za kinematografiju baca na neki filmski Expo“.

Poziv Ivanu Karlu

Kaže da u izradi Statuta filmskog centra nikada nisu ni učestvovala strukovna udruženja, i opet se vraća na problem izbora članova komisije.

„Po tom statutu za svaki konkurs morate tražiti pet članova komisije i onda zvati ljude za koje niko u našoj profesiji nikada nije čuo? Umesto da odredite jednog dokazanog autora, kao što je Srđan Karanović koji ne želi više da se bavi snimanjem filma ali koji je naše nacionalno blago u pravom smislu reči, da odlučuje, recimo, sam, dve godine o scenarijima na konkursu. To radi Danska i zbog toga je usledio bum njihove kinematografije. Mislim da smo kao društvo na jednoj prekretnici i svi mi, autorke i autori smatramo da sistem mora da počne da funkcioniše.“

„Ovo što sam naveo je samo nekolicina od brojnih ideja koje naša strukovna udruženja imaju. Zato i stoji naš poziv na dijalog ali suštinski, ne formalan i iznuđen. Mislim da je Ivan Karl (aktuelni direktor FCS-a) osoba koja sve ovo razume i neko ko bi se uključio i dao podršku ovakvoj diskusiji i nalaženju rešenja za dobrobit struke.“