Na zgradi u kojoj je živela u Beogradu, otkrivena je spomen ploča sa likom velike slikarke Ljubice Cuce Sokić, povodom 110 godina od njenog rođenja
Na 110. rođendan slikarke Ljubice Cuce Sokić, 9. decembra, otkrivena je spomen ploča na zgradi u kojoj je živela, u ulici Braće Jugovića 23 u Beogradu.
Na bronzanoj spomen ploči je medaljon sa njenim likom, delo vajara Mihaila Paunovića, izrađen u umetničkoj livnici Stanišić.
Ljubica Cuca Sokić je jedna od najbitnijih slikarki naše umetnosti, bila je prva likovna umetnica izabrana za redovnog akademika i inicijatorka formiranja Umetničke zbirke Srpske akademije nauka i umetnosti.
Na vrhuncu modernizma
Prema oceni istoričarke umetnosti Irine Subotić, verovatno najmerodavnijeg znalca opusa Cuce Sokić, stvaralaštvo ove slikarke je na vrhu srpskog modernizma. Slikala je (ulje, tempera, gvaš, akvarel, pastel) i crtala pejzaže i mrtve prirode, ređe figurativne kompozicije i enterijer. Crtanju ju je u Drugoj beogradskoj gimnaziji učila naša velika slikarka Zora Petrović, pa je možda i zbog toga Cuca Sokić sa nepunih 16 godina, bez znanja roditelja, upisala Umetničku školu. Tamo joj je predavala Beta Vukanović.
Posle diplome, tri godine je provela u Parizu. Irina Subotić podseća da je tamo „gledajući Sezanova dela shvatila suštinske poruke modernizma: da delo mora da se izgrađuje, da ono ima svoje zakonitosti, i ima zračenje koje je iznutra i nije rezultat spoljnjeg efekta“.
Njena prva izložba je bila u Parizu, u aprilu 1937. godine, u Pariskoj galeriji, sa Udruženjem jugoslovenskih slikara i vajara. Prvu samostalnu izložbu je imala u Beogradu, u februaru 1939. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Pokazala je radove sa motivima iz Pariza, Flandrije i Beograda. Kritika je njenu izložbu ocenila kao događaj u likovnom životu Beograda.
Grupa „Desetorica“
Pred Drugi svetski rat postala je član grupe „Desetorica“. Ratne godine provela je u Beogradu, teške godine tokom kojih je čak bila na spisku za hapšenje zbog druženja sa angažovanim umetnicima.
Irina Subotić podseća da je „posle rata u jednom kratkom periodu i Cuca Sokić prihvatila duh soc-modernizma, bio je to jedini način da se ostane u stvaralaštvu, ali se vrlo brzo vratila svome interesovanju: slikanju predela, enterijera i portreta. Šezdesetih-sedamdesetih godina ulazi u fazu koju nikad nije zvala apstraktnom jer je uvek bila bazirana na viđenom, doživljenom, na nečemu što je nju okruživalo. U sedamdesetim i osamdesetim, već kada je doživela punu zrelost, vratila se jednoj preobraženoj figurativnoj umetnosti uglavnom u svojim mrtvim prirodama i predelima, najčešće Beograda. Dakle, bio je to jedan logičan i smiren opus.“
Tri autoportreta
Gospođa Cuca Sokić je, u razgovoru objavljenom u „Vremenu“ 8. maja 1995. godine povodom njene retrospektivne izložbe u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, prokomentarisala svoja tri autoportreta:
„Gledam sad moja tri autoportreta i vidim da sam uradila što nisam imala nameru da uradim. Onaj srednji je iz 1939. godine. Šešir se sačuvao. A onaj desni, iz zbirke Pavla Beljanskog, taj je iz 1942. godine. Onaj srednji ima neku čednost: na njemu je neko bezazleno stvorenje. Onaj levi je već malo zreliji, a onaj desni ima neku dramatiku. Sva tri pričaju o vremenu kad sam ih radila: ‘39. je sve izgledalo lepo, a ja mlada, ‘40. isto tako, a ‘42. je to narušeno. A ja nisam nameravala da se to vidi. To je baš čudno kod umetničkih stvari. Dobiju zaseban život, utkate im ga bez vašeg htenja i upravljanja. Ima nešto čudno u vezi između toga šta čovek nosi, šta bi želeo da napravi, i šta napravi. Na koji način se sve to dešava, ja ne umem da kažem. Ako neko ume, neka mi kaže. Meni je to tajanstveni deo umetničkog stvaranja.“
Željko Hubač, autor monodrame „Čučuk Stana“ Zaječarskog pozorišta koja je pozvana na Reviju Šabačkog pozorišta, smatra da ne treba podržati reviju koja se organizuje iz lukrativnih pobuda
Laguna i Delfi knjižare, i Vulkan izdavaštvo ne učestvuju sa Sajmu knjiga, ali zato nude mesec knjiga u celoj Srbiji
Ovogodišnji Fest nije ni počeo, a rezultat festivala je već očigledan: film je skrajnut, Zafranovićevo remek-delo kao da nikog ne zanima, a podele su se produbile
Osim ličnih opsesija, osim bola zbog onih kojih nema i ljubavi za one što dolaze posle nas, osim varljive istine i nedosegnute slobode, tu su još i večiti Eros i Tanatos, dve jedine teme koje nikada neće prestati da budu opsesije svakome ko živi, ili bar pokušava da živi, književnost
Kad se očekivalo da će nastupati po staračkim domovima, Džimi je punio i nove reprezentativne prostore u Zagrebu (“Močvara”, “Tvornica kulture” – božićni tulumi uz pratnju “The Boys”) i okupljao publiku u klubovima drugde po svojoj zemlji. “Povući ću se tek kad se skljokam na pozornici”, izjavio je. Zamalo da tako i bude
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
U predizbornoj kampanji Šapić je fizički napao Tatjanu Mićić, aktivisti SNS-a su prebili vladinog službenika na radnom zadatku, a Vučić nikako da obelodani koga je sve pomilovao iz vlastitih redova. Šta im je?
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Intervju: Jovo Bakić, sociolog, profesor Univerziteta u Beogradu
Pobedićemo, narod pravi kampanju za sve nas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
