Na zgradi u kojoj je živela u Beogradu, otkrivena je spomen ploča sa likom velike slikarke Ljubice Cuce Sokić, povodom 110 godina od njenog rođenja
Na 110. rođendan slikarke Ljubice Cuce Sokić, 9. decembra, otkrivena je spomen ploča na zgradi u kojoj je živela, u ulici Braće Jugovića 23 u Beogradu.
Na bronzanoj spomen ploči je medaljon sa njenim likom, delo vajara Mihaila Paunovića, izrađen u umetničkoj livnici Stanišić.
Ljubica Cuca Sokić je jedna od najbitnijih slikarki naše umetnosti, bila je prva likovna umetnica izabrana za redovnog akademika i inicijatorka formiranja Umetničke zbirke Srpske akademije nauka i umetnosti.
Na vrhuncu modernizma
Prema oceni istoričarke umetnosti Irine Subotić, verovatno najmerodavnijeg znalca opusa Cuce Sokić, stvaralaštvo ove slikarke je na vrhu srpskog modernizma. Slikala je (ulje, tempera, gvaš, akvarel, pastel) i crtala pejzaže i mrtve prirode, ređe figurativne kompozicije i enterijer. Crtanju ju je u Drugoj beogradskoj gimnaziji učila naša velika slikarka Zora Petrović, pa je možda i zbog toga Cuca Sokić sa nepunih 16 godina, bez znanja roditelja, upisala Umetničku školu. Tamo joj je predavala Beta Vukanović.
Posle diplome, tri godine je provela u Parizu. Irina Subotić podseća da je tamo „gledajući Sezanova dela shvatila suštinske poruke modernizma: da delo mora da se izgrađuje, da ono ima svoje zakonitosti, i ima zračenje koje je iznutra i nije rezultat spoljnjeg efekta“.
Njena prva izložba je bila u Parizu, u aprilu 1937. godine, u Pariskoj galeriji, sa Udruženjem jugoslovenskih slikara i vajara. Prvu samostalnu izložbu je imala u Beogradu, u februaru 1939. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Pokazala je radove sa motivima iz Pariza, Flandrije i Beograda. Kritika je njenu izložbu ocenila kao događaj u likovnom životu Beograda.
Grupa „Desetorica“
Pred Drugi svetski rat postala je član grupe „Desetorica“. Ratne godine provela je u Beogradu, teške godine tokom kojih je čak bila na spisku za hapšenje zbog druženja sa angažovanim umetnicima.
Irina Subotić podseća da je „posle rata u jednom kratkom periodu i Cuca Sokić prihvatila duh soc-modernizma, bio je to jedini način da se ostane u stvaralaštvu, ali se vrlo brzo vratila svome interesovanju: slikanju predela, enterijera i portreta. Šezdesetih-sedamdesetih godina ulazi u fazu koju nikad nije zvala apstraktnom jer je uvek bila bazirana na viđenom, doživljenom, na nečemu što je nju okruživalo. U sedamdesetim i osamdesetim, već kada je doživela punu zrelost, vratila se jednoj preobraženoj figurativnoj umetnosti uglavnom u svojim mrtvim prirodama i predelima, najčešće Beograda. Dakle, bio je to jedan logičan i smiren opus.“
Tri autoportreta
Gospođa Cuca Sokić je, u razgovoru objavljenom u „Vremenu“ 8. maja 1995. godine povodom njene retrospektivne izložbe u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, prokomentarisala svoja tri autoportreta:
„Gledam sad moja tri autoportreta i vidim da sam uradila što nisam imala nameru da uradim. Onaj srednji je iz 1939. godine. Šešir se sačuvao. A onaj desni, iz zbirke Pavla Beljanskog, taj je iz 1942. godine. Onaj srednji ima neku čednost: na njemu je neko bezazleno stvorenje. Onaj levi je već malo zreliji, a onaj desni ima neku dramatiku. Sva tri pričaju o vremenu kad sam ih radila: ‘39. je sve izgledalo lepo, a ja mlada, ‘40. isto tako, a ‘42. je to narušeno. A ja nisam nameravala da se to vidi. To je baš čudno kod umetničkih stvari. Dobiju zaseban život, utkate im ga bez vašeg htenja i upravljanja. Ima nešto čudno u vezi između toga šta čovek nosi, šta bi želeo da napravi, i šta napravi. Na koji način se sve to dešava, ja ne umem da kažem. Ako neko ume, neka mi kaže. Meni je to tajanstveni deo umetničkog stvaranja.“
Najpre je saopšteno da honorari za umetnike na 61. Oktobarskom salonu nisu predviđeni. Onda su pojedinim umetnicima ponuđeni honorari dvostruko veći nego prethodnih godina
Nakon što je izvesni Marin Medak pozvao hrvatske branitelje i sve građane da bojkotuju beogradsku predstavu "Ljudi odozgo", gostovanje u Osijeku je otkazano. Razlog: u njoj glumi Sergej Trifunović koji „nije dobrodošao zbog svojih ranijih izjava o Hrvatskoj“
Klementina Suhanov, Gombrovič. Ja, genije;
s poljskog prevela Milica Markić, Službeni glasnik, Beograd, 2025
Nezaborav(lje)na hebrejska i jidiš književnost,
odabrala i priredila Laila Šprajc, Židovska općina, Zagreb, 2025
Danas su zahtevi za normalnošću postali složeniji nego ikada. Treba biti uspešan, ali ne opsednut uspehom. Ambiciozan, ali ne iscrpljen. Emotivan, ali stabilan. Autentičan, ali društveno prilagođen. Informisan, ali ne uznemiren. Politički odgovoran, ali ne previše političan. Zdrav, negovan, produktivan, zaljubljen, seksualno ispunjen, finansijski siguran, psihološki osvešćen i, po mogućnosti, opušten. Zato normalnost sve više liči na posao sa punim radnim vremenom
Vučićev Igrokaz na Grzi, kada je zloupotrebio nesreću jedne građanke i njene porodice, bio je, naravno, jeftin medijski trik, ali to ne umenjuje njegovu skandaloznost. Naprotiv. Bila je to demonstracija moći čoveka lišenog emocija i civilizacijskih ograda koji pred kamerama gazi zakon
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Evropa i Srbija: Slučaj “Crvene zvezde”
Kako je fudbalski klub postao poslovno-politički projekt Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
