Na zgradi u kojoj je živela u Beogradu, otkrivena je spomen ploča sa likom velike slikarke Ljubice Cuce Sokić, povodom 110 godina od njenog rođenja
Na 110. rođendan slikarke Ljubice Cuce Sokić, 9. decembra, otkrivena je spomen ploča na zgradi u kojoj je živela, u ulici Braće Jugovića 23 u Beogradu.
Na bronzanoj spomen ploči je medaljon sa njenim likom, delo vajara Mihaila Paunovića, izrađen u umetničkoj livnici Stanišić.
Ljubica Cuca Sokić je jedna od najbitnijih slikarki naše umetnosti, bila je prva likovna umetnica izabrana za redovnog akademika i inicijatorka formiranja Umetničke zbirke Srpske akademije nauka i umetnosti.
Na vrhuncu modernizma
Prema oceni istoričarke umetnosti Irine Subotić, verovatno najmerodavnijeg znalca opusa Cuce Sokić, stvaralaštvo ove slikarke je na vrhu srpskog modernizma. Slikala je (ulje, tempera, gvaš, akvarel, pastel) i crtala pejzaže i mrtve prirode, ređe figurativne kompozicije i enterijer. Crtanju ju je u Drugoj beogradskoj gimnaziji učila naša velika slikarka Zora Petrović, pa je možda i zbog toga Cuca Sokić sa nepunih 16 godina, bez znanja roditelja, upisala Umetničku školu. Tamo joj je predavala Beta Vukanović.
Posle diplome, tri godine je provela u Parizu. Irina Subotić podseća da je tamo „gledajući Sezanova dela shvatila suštinske poruke modernizma: da delo mora da se izgrađuje, da ono ima svoje zakonitosti, i ima zračenje koje je iznutra i nije rezultat spoljnjeg efekta“.
Njena prva izložba je bila u Parizu, u aprilu 1937. godine, u Pariskoj galeriji, sa Udruženjem jugoslovenskih slikara i vajara. Prvu samostalnu izložbu je imala u Beogradu, u februaru 1939. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Pokazala je radove sa motivima iz Pariza, Flandrije i Beograda. Kritika je njenu izložbu ocenila kao događaj u likovnom životu Beograda.
Grupa „Desetorica“
Pred Drugi svetski rat postala je član grupe „Desetorica“. Ratne godine provela je u Beogradu, teške godine tokom kojih je čak bila na spisku za hapšenje zbog druženja sa angažovanim umetnicima.
Irina Subotić podseća da je „posle rata u jednom kratkom periodu i Cuca Sokić prihvatila duh soc-modernizma, bio je to jedini način da se ostane u stvaralaštvu, ali se vrlo brzo vratila svome interesovanju: slikanju predela, enterijera i portreta. Šezdesetih-sedamdesetih godina ulazi u fazu koju nikad nije zvala apstraktnom jer je uvek bila bazirana na viđenom, doživljenom, na nečemu što je nju okruživalo. U sedamdesetim i osamdesetim, već kada je doživela punu zrelost, vratila se jednoj preobraženoj figurativnoj umetnosti uglavnom u svojim mrtvim prirodama i predelima, najčešće Beograda. Dakle, bio je to jedan logičan i smiren opus.“
Tri autoportreta
Gospođa Cuca Sokić je, u razgovoru objavljenom u „Vremenu“ 8. maja 1995. godine povodom njene retrospektivne izložbe u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, prokomentarisala svoja tri autoportreta:
„Gledam sad moja tri autoportreta i vidim da sam uradila što nisam imala nameru da uradim. Onaj srednji je iz 1939. godine. Šešir se sačuvao. A onaj desni, iz zbirke Pavla Beljanskog, taj je iz 1942. godine. Onaj srednji ima neku čednost: na njemu je neko bezazleno stvorenje. Onaj levi je već malo zreliji, a onaj desni ima neku dramatiku. Sva tri pričaju o vremenu kad sam ih radila: ‘39. je sve izgledalo lepo, a ja mlada, ‘40. isto tako, a ‘42. je to narušeno. A ja nisam nameravala da se to vidi. To je baš čudno kod umetničkih stvari. Dobiju zaseban život, utkate im ga bez vašeg htenja i upravljanja. Ima nešto čudno u vezi između toga šta čovek nosi, šta bi želeo da napravi, i šta napravi. Na koji način se sve to dešava, ja ne umem da kažem. Ako neko ume, neka mi kaže. Meni je to tajanstveni deo umetničkog stvaranja.“
U prestonici kulture Zrenjaninu, na izložbi o arhitekti Dragiši Brašovanu, dominira maketa Dunavske banovine koju je za 2,4 miliona dinara uradio studio koji je autor i makete za Ekspo, a koji se jedini javio na raspisani tender
U porti Petrove crkve u Novom Pazaru zida se objekat „kako bi se raško-prizrenskom vladiki ispunio hir da stoluje ovde, jer se izgleda kosovskog sedišta odrekao“, napisala je Bojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji
Od početka godine Vlada Srbije prosledila je Narodnoj Skupštini na usvajanje osam predloga za dobijanje statusa kulturnog dobra. Sve ih je predložilo Ministarstvo kulture, na čiji su predlog Vlada i Skupština ranije ukinule status kulturnog dobra Generalštabu
Dragan Jeličić, selektor Festa kaže da je program ovog festivala koji će biti u oktobru završen, dok će četiri filma tokom dvodnevnog Fest intra u februaru biti najava tog tek 53. a ne 55. Festa kao što bi trebalo da bude, da nije bilo „nedopustive pauze“ od dve i po godine
O istoj temi, o problemima savremene kinematografije, država je organizovala skup na Zlatiboru, a struka u Beogradu. Jasno je zašto nisu mogli zajedno
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
