Više od pola veka od piščeve smrti, kultni roman E. M. Forstera nastavlja da živi, sada i na srpskom, kao onaj redak i dragocen primer romana koji je izdržao test vremena
Edvard Morgan Forster (1879–1970) jedan je od najznačajnijih pisaca XX veka, autor koji je imao dug život i bio aktivan do duboko u starost, ali je napisao svega šest romana, od kojih je pet objavljeno za njegovog života: Tamo gde se ni anđeli ne usuđuju da kroče (1905), Najduže putovanje (1907), Soba sa pogledom (1908), Hauards end (1910) i Put u Indiju (1924). (Roman Moris nastao je 1913/1914, uz kasnije dorade (1932, 1959/1960), s tim da je – zbog u to vreme neprihvatljive istopolne ljubavne priče u narativnom središtu – objavljen tek 1971). Šest romana se ne može smatrati preterano obimnim opusom, ali je i toliko dovoljno da Forsteru obezbedi istaknuto mesto u prestižnoj niši britanskih modernista, među kojima su i takve veličine poput D. H. Lorensa, Virdžinije Vulf i Džozefa Konrada. Kao i uvek u umetnosti, tajna uspeha i trajanja je u kvalitetu.
Kritika u prvi plan ističe da Forster u romanu Hauards end čitaocima servira roman o klasnom sukobu, i to nije sporno. Radnja se plete oko članova tri porodice i prati njihove interakcije tokom nekoliko godina. Na jednoj strani spektra imamo Vilkoksove, najbogatije, najbrojnije i najprodornije (otac Henri, majka Rut i troje odrasle dece – Čarls, Ivi i Pol). Tu su zatim Šlegelovi, sestre Margaret i Helen i njihov mlađi brat Tibi, dobro situirana porodica nemačkog porekla sa solidnim godišnjim prihodom, ali bez novca za “bacanje”. Na kraju, tu su Bastovi: sitni činovnik Lenard, mladi muškarac sklon sanjarenju, i njegova posrnula supruga Džeki, dvoje tužnih ljudi na samom rubu egzistencije, sa jednom nogom iznad provalije siromaštva, bez onih “ostrva od novca” na kojima tako čvrsto stoje Vilkoksovi i Šlegelovi. Forster sa izuzetnom veštinom i poletom prepliće sudbine svojih junaka, pritom oslikavajući sveobuhvatni portret Engleske u deceniji pre početka Velikog rata.
Dok lista stranice knjige, čitalac polako upoznaje glavne junake i uskoro dolazi do tačke kada mora da izabere stranu.
Prodorna energija Vilkoksovih isprva je opčinjavajuća, i Helen Šlegel, mlađa od dve sestre, podleže njihovom šarmu, da bi ih kasnije prezrela zbog pohlepe i beskrupuloznosti. Margaret Šlegel, starija sestra, manje isključiva i mnogo praktičnija, prepoznaje kvalitete soja ljudi koji oličavaju Vilkoksovi – ona shvata da napretka ne bi bilo bez krepkih i silovitih. Margaret uviđa da su Vilkoksovi i njima slični preduzimljivi i odvažni, znaju kako da pokrenu i završe stvari, zahvaljujući njihovoj energiji društvo korača napred. Tu je i druga strana novčića, ona na koju ukazuje Helen – oni su surovi i bez finese, ishitreni su i skloni pravljenju krupnih grešaka koje se po pravilu drugima – i to onim manje privilegovanim – olupaju o glavu. Šlegelovi, koji iznad svega vole umetnost i teže onom što je intelektualno i prefinjeno, ne poseduju tu prodornost, ali zato imaju istančan osećaj za pravdu i visok stepen saosećanja.
Snaga Forsterovog stila je u njegovom zamahu, mreža tema i likova je široka. Digresije su brojne, s tim što treba istaći da su u službi priče. Kao primer za to izdvojiću veoma detaljan prikaz koncerta u Kraljičinoj dvorani u petom poglavlju romana, a tokom koga se Lenard Bast i sestre Šlegel prvi put sreću. Betovenova Peta simfonija, koju pisac opisuje kao “najprefinjeniju buku koja je ikad prodrla u uho čoveka”, sjajna je muzička podloga za početak neočekivane i krajnje nekonvencionalne ljubavne priče čiji su akteri Helen i Lenard. Utvare koje prizivaju Betovenove note neće uočiti oni sa “zdravim ljudskim impulsom”, pa čak i ako ih možda i naslute – njihov praktični um ubrzo će ih odbaciti. Ljudi poput Vilkoksovih su “zagledani u vlastiti pupak”, malo šta ih zanima van tih ličnih interesa. Ali zato će te utvare uočiti i prepoznati Šlegelovi i Lenard Bast, likovi koji mnogo toga duguju Forsterovim kompanjonima iz kružoka Blumsberi. Iako su Helen i Lenard veoma različiti, oni dele tu urođenu težnju ka idealizmu, neutaživu želju da se “učini prava stvar” bez obzira na cenu koja će za to morati da se plati, tu tananost duha koja teži nečemu većem i nečemu što nadilazi njih same.
Hauards end je konačno, 114 godina od prvog objavljivanja, dočekao prevod na naš jezik, i to u izdanju kuće IPC Media. Preveo ga je, sa finesom i poletom, Zoran Janković, diplomirani anglista, široj publici poznat kao filmski kritičar i jedan od dugogodišnjih saradnika nedeljnika “Vreme”. Više od pola veka od piščeve smrti, kultni roman E. M. Forstera nastavlja da živi, sada i na srpskom, kao onaj redak i dragocen primer romana koji je izdržao test vremena. Iako je prošao čitav vek (i decenija i po pride) od njegovog nastanka, Hauards end i dalje odiše svežinom i relevantnošću, i dalje se čita sa uzbuđenjem i izaziva divljenje. Veći kompliment od toga jedan pisac ne može da dobije.
Zaposleni Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda su iz „Vremena“ saznali da je njihov direktor Aleksandar Ivanović poslao Ministarstvu kulture nezakonit dokument kojim predlaže da se kompleksu Generalštab ukine status spomenika kulture. Sad se ograđuju od tog dokumenta
Pitam se koliko je umetnost bitna, koliko je bilo šta važno u odnosu na ovo što se dešava. Trenutno u Muzeju savremene umetnosti imamo izložbu Dejvida Hoknija, jednog od najvećih slikara današnjice. To je izložba godine. Baš sam razmišljao kako i dalje nisam otišao da je vidim, ali sam shvatio da je potrebna određena vrsta mira da bi se otišlo na izložbu. Da budeš tamo tri sata i da ne pogledaš na telefon kako bi proverio da li je ispred policija
U filmu svoje kćeri Džejn Mensfild prvi put dobija šansu da bude viđena kao stvarna žena od krvi i mesa, sa svim vrlinama i manama, a ne puka projekcija muških seksualnih fantazija o nezasitoj prsatoj plavuši. S druge strane, Ešli Ejpril i Amanda Lir na scenu izvode svoje višesmislene identitete, prihvatajući ih i odbacujući ih. Zapravo, poigravajući se njima
Jun Fose, Septologija; s norveškog preveo Radoš Kosović; Treći trg i Srebrno drvo, 2023–2024.
Drugo ime (I-II), Ja sam neko drugi (III-V), Novo ime (VI-VII)
Već od naslova, dakle, ulazi se u jedan kompleksan poetski i kulturnoistorijski dijalog, koji, međutim, umesto odgovora i objašnjenja nudi strepnje i nedoumice
Aleksandar Vučić više nije u stanju da povrati ravnotežu u pobunjenom društvu. To se najbolje vidi u ravni govora: nijedno njegovo baljezganje više ne prolazi
Ako smo neutralni dok studente zatvaraju, devojke i momke mlate na pravdi boga, zatiru demokratiju, neistomišljenike dehumanizuju, nastavljaju korupciju koja ubija i još mnogo toga poganog rade – onda ništa
Srbija nije spremna za požare, oluje i poplave, ali je predsednik Aleksandar Vučić spreman da od svega napravi propagandu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
