Snaga emocije i moć priče

Godina koja se bliži kraju jedna je od boljih kada govorimo o dometima srpskog filma. Od osamnaest dugometražnih igranih ostvarenja naših autora premijereno prikazanih u 2019. godini, bar polovina je bila vredna pažnje i hvale, a neka su, poput Terzićevih Šavova, doživela i solidan međunarodni uspeh. Uz to, ove godine su čak četiri dugometražna igrana filma režirale žene. Naravno, pol reditelja nije presudan za kvalitet umetničkog dela, ali u ovim konkretnim slučajevima srpske rediteljke (sve od reda debitantkinje) donele su nove teme i novu snagu u našu kinematografiju i opravdale očekivanja. Ajvar Ane Marije Rossi, Asimetrija Maše Nešković, A.S. (25) Milene Grujić i WHO THE FUCK ARE YOU Marine Radmilac, svaki na svoj način, nude četiri sasvim različita pogleda na sedmu umetnost i svet u kome živimo.

Ana Marija Rossi je do Ajvara bila najpoznatija po omnibusu Neke druge priče (2010), u kome su segmente režirale perspektivne rediteljke iz regiona. Danas, gotovo čitavu deceniju kasnije, svih pet rediteljki koje su učestvovale u nastanku Nekih drugih priča i dalje stvaraju, i sve u svojim filmografijama imaju (barem) po jedan dugometražni igrani film. Iako se među pričama u pomenutom omnibusu po kvalitetu upravo izdvojila ona koju je potpisala Rossi, sticaj okolnosti je doveo do toga da je naša rediteljka najduže čekala da se okuša u dugoj igranoj formi. Od tog čekanja bilo je i neke koristi: Ajvar, naime, odlikuje zrelost koja se kod debitanata veoma retko sreće.

Već posle prvih nekoliko minuta filma postaje jasno da je Rossi veoma promišljeno ušla u ovaj filmski projekat i njegovu realizaciju. Iako se radi o debiju, Ajvar je delo autora koji tačno zna šta želi, te u njemu nema neumerenosti i lutanja koja su karakteristična za prve filmove reditelja koji debituju u svojim dvadesetim ili ranim tridesetim. Ajvar je priča o međuljudskim odnosima, sa fokusom na bračni par gastarbajtera koji, nakon godina i godina provedenih u Švedskoj, zapada u ozbiljnu, možda i nepremostivu krizu koja kulminira tokom njihove praznične posete Srbiji. Rossi se, sa puno ljubavi, usredsređuje na svoje junake, Vidu i Baneta, a sa željom da njih i njihov odnos što više približi gledaocima i da ih prikaže što življe i uverljivije.

Nataša Ninković je u Ajvaru ostvarila do sada svoju najznačajniju, najzreliju i najkompleksniju ulogu na velikom ekranu. Njena Vida je žena pred velikom životnom prekretnicom koja bol zbog nadolazećeg bračnog kraha drži u sebi. Ona je tvrdoglava i ponosna, ujedno svesna da njena veza sa Banetom već dugo nije ono što je nekada bila, da se svela na naviku i da je strast utihnula. Trifunovićev Bane jeste prevario Vidu, ali nije predstavljen kao negativac i jedini krivac, u Ajvaru nema pojednostavljivanja i podele na crno i belo. Veza dvoje ljudi je izuzetno kompleksna, ne može se svesti na dve rečenice sinopsisa: Ajvar nastoji da zabeleži taj suptilni odnos snaga u jednoj dugogodišnjoj vezi. Rossi nam omogućuje da zavolimo Vidu i Baneta sa svim njihovim vrlinama i manama, što je od ključnog značaja za film u celini. Važnu epizodu ima i veteranka Vesna Čipčić u ulozi Vidine majke Sneže (njen lik je zaslužan za suptilni humor koji provejava pričom), dok se ostali glumci moraju zadovoljiti manje ili više efektnim krokijima: ipak je ovo film u čijem prvom planu su dva lika, ostali su tu samo kao dekoracija ili da posluže kao kontrast ili protivteža.

U biti, ovo je veoma intiman i duboko ličan film o rastanku dugogodišnjih partnera koji su se, bez obzira na snažne spone koje ih vezuju i koje će ih uvek vezivati, udaljili i počeli da žele različite stvari u životu. Ajvar nema pretenziju da donese sveobuhvatan presek društvenih prilika ili da progovori o problemima od svetskog značaja, mada u njemu ima i zanimljivih i u srpskom filmu nedovoljno istraženih tema (životi gastarbajtera-intelektualaca, zrela ljubav, brak bez dece, zapostavljeni roditelji…). Ono što je ovde od suštinske važnosti jeste da rediteljka i njena ekipa uspevaju da tu „buru u čaši vode“ predstave na veoma ubedljiv način, te da unutrašnja previranja u junacima, ma koliko intimna i implozivna bila, dočaraju sa emotivnošću koja „uvlači u priču“. U Ajvaru nema rušilačke buke i besa, destrukcije i parališućeg tragizma koji su toliko česti u srpskom filmu. Publika prepoznaje to pomeranje ka tananom i uživa u nijansama i valerima, smejući se i plačući sa junacima. Priča toliko dobro korespondira sa gledaocima upravo zato što je svedena u okvire realističnog i zato što u njoj nema preterivanja, nema ekstrema. Rossi pruža pronicljiv uvid u život srednje klase i njeni junaci deluju poznato, sa njima je lako poistovetiti se.

Ajvar je prvi put predstavljen publici na Festivalu evropskog filma Palić (gde mu je pripalo specijalno priznanje), nakon čega su usledile brojne uspešne projekcije na domaćim i regionalnim festivalima. U Vrnjačkoj Banji su Ana Marija Rossi i Maja Todorović nagrađene za najbolji scenario, u Nišu su Nataša Ninković i Sergej Trifunović ovenčani „Caricom Teodorom“ i „Carom Kontantinom“, a Vesna Čipčić nagrađena za epizodu. Na Valter festu u Mladenovcu Ajvar je proglašen za najbolji film, dok je u Herceg Novom Nataši Ninković pripala „Zlatna mimoza“ za najbolju žensku u ulogu… Veliki uspeh Ajvara na domaćim (i obližnjim) festivalima ne čudi imajući u vidu da je Ana Marija Rossi u svom debiju ponudila priču u čijem su fokusu lokalni karakteri i (ne)prilike. „Ajvar“ je poput specijaliteta čije je ime uzeto za naslov: u njemu će pre svega uživati srpska i regionalna publika, ali će i drugi, čak i ako ne uspeju da uoče baš sve lokalne specifičnosti i sastojke, osetiti emociju koja je u samom središtu ovog filma.