Pomalo je čudan položaj Igora Marojevića na mapi savremene srpske književnosti: pojavio se u drugoj polovini devedesetih, naizgled „niotkuda“ (malo upućeniji znaju da je pre toga delovao u Crnoj Gori, kao vrlo agilan i upućen kultur-urednik i kolumnista nezavisnog „Monitora“) i u međuvremenu se, opusom od šest romana, dve zbirke priča i tri dramska komada, izborio za status koji me nekako najviše podseća na naziv onog filma Almost famous, o apokrifnom rok-bendu koji krupnim koracima hrli ka zvezdanoj slavi, ali mu ona nekako stalno za korak izmiče. E sad, reklo bi se, ovo potonje („famous“, ovde u smislu da je I. M. nezaobilazni i osebujni akter „scene“) rezultat je njegovih nesumnjivih vrlina, kojih nikako nije malo, a ovo „almost“, pak, izvesnih njegovih autorskih limita, koji verovatno nisu prolazni, jer da jesu, prošli bi do sada. Marojević odavno nije početnik, nego pisac izgrađenog rukopisa (na kojem, doduše, jako voli da permanentno radi: skoro da nema njegovog romana koji nije prošao kroz bitnu „reviziju“ u potonjim izdanjima), koji teško da može u doglednoj budućnosti u tom smislu jako da nas iznenadi – bilo to dobro ili ne.
Pišući o Marojevićevoj beletristici, Vladislava je Gordić odavno skovala termin „krti realizam“, kao zgodno i slikovito objašnjenje njegove rekao bih „prohladne“, understatement poetike. Nije to uopšte tako loša pozicija u jeziku i kulturi koji pate od viška Patetičnih Zanesenjaka koji pompeznošću nastoje da zabašure posvemašnju ispraznost. To odsustvo preseravanja, da prostite, važna je vrlina njegove proze. Problem nastaje onda kada se čitalac ne uspe othrvati dojmu da i „krti realizam“ ume da postane odviše krt, i da Marojević prečesto otklizava u stanovitu stilsku nebrižljivost, ne u smislu „nepismenosti“, nego neke stilsko-izražajne kvrgavosti, džombastosti rečenice, opterećenosti rogobatnostima, te pleonazmičkim i ostalim viškovima. Ne znam zašto, ali čovek kao da nikako da se opusti, da osetiš da voli da piše (i da pisanje „voli“ njega) onako lahko i prirodno kako čovek voli da popije čašu vode kad je žedan…
O svemu ovome sam razmišljao i zdvajao mašajući se za Majčinu ruku, novi Marojevićev uradak iz odavno najavljenog ciklusa „etno petoknjižja“, u kojem je problematizovao i bjelaško-zelenaške podele u Crnoj Gori (Žega) i stereotipne slike mediteranskog podneblja i tamošnjih ljudi (Mediterani, v. „Vreme“ br. 796), i prilično skrajnut i literarno neistražen period vladavine NDH u Zemunu (Šnit), da bi se sada poduhvatio takođe relativno neistraženog fenomena sudbine „folksdojčera“, proteranih iz Vojvodine (i iz skoro cele srednjoistočne Evrope) nakon kraha Trećeg rajha, kojem su neki od njih bili dobrovoljna, neki prisilna „peta kolona“, a neki ni jedno ni drugo – pa su ipak stradali. Zapravo, o folksdojčerima i njihovim odnosima sa starosedeocima i došljacima se još i pisalo, od Mladena Markova naovamo, ali je Marojević tome prišao iz posve novog ugla: iz pozicije dečaka-naratora, u vreme „visoke socijalističke dekadencije“ (1979/80), a koji ne zna ništa o prošlosti porodične kuće („kolonističke“) u Vrbasu, a onda sve više i bolje otkriva i slaže kockice mozaika jedne sve mračnije i uzbudljivije Tajne…
Marojeviću je ova tema lično i porodično vrlo bliska, a autor ovog prikaza neće kriti da je isto toliko bliska i njemu (v. Švapska kuća, „Vreme“ br. 801), ali „pravi“ udeo autobiografskog u ovom romanu na koncu je irelevantan – pa se i pisac od toga odmah ograđuje. Važno je da je pisac Majčine ruke uspeo da „uhvati“ nešto od jezovite atmosfere zavere prećutkivanja kao sastavnog dela odrastanja potomaka vojvođanskih kolonističkih porodica, i da je taj „mentalitet“ u ovom romanu dobio više nego solidan prikaz kroz likove dečakovih rođaka. Paralelno sa „švapskom“ pričom, i zapravo sasvim neodvojivo od nje, ovo je i knjiga o seksualnom saznanju jednog petnaestogodišnjaka, o otkrivanju onih drugih (a Prvih!) tajni, svevremenih i sveistorijskih… To dvostruko „skidanje mraka“: sa jednog „jungfera“ koliko i sa istorijskih zabašurotina, i taj turoban portret palanačke čamotinje ispod koje vriju ponajčešće destruktivne strasti i svakojaki stari računi – to je ono najbolje u Majčinoj ruci, romanu kojim Marojević možda nije „nadrastao sebe“, ali je i potvrdio da je put kojim ide nemoguće pobrkati s bilo kojim drugim. Je li to malo? Nije. Je li to dosta? Zavisi od vaših ambicija. A Majčinu ruku treba čitati, pa će vam se ka’sti samo.
