Sinovi i kćeri nisu više pod vašom komandom

How does it feel
To be without a home
Like a complete unknown
Like a rolling stone?

(Bob Dilan, Like a Rolling Stone)

foto: searchlight pictures

Bilo da ste mladi obožavatelj/ka Timotija Šalamea ili odani poklonik Boba Dilana, najcool film ovog prazničnog kalendarskog prelaska između 2024. i 2025. bez sumnje jeste Potpuni neznanac. Naziva preuzetog iz stiha jedne od najčuvenijih Dilanovih pesama Like a Rolling Stone, a zasnovano na knjizi Elajdže Volda Dylan Goes Electric!, ovo delo drži pažnju svih 140 minuta svog trajanja jednim furioznim naletom zbilje, kojom je do vrha ispunjeno. Na stranu umetničke slobode u tretiranju ranog Dilanovog života, od trenutka kada on kao devetnaestogodišnjak u januaru 1961. dolazi u Njujork da upozna svog heroja Vudija Gatrija, pa sve do jula 1965. kada se na Njuport folk festivalu autuje kao električni rok superstar. Ovo je saga o možda najznačajnijoj ličnosti XX veka, kada je o muzici i filozofiji modernog sveta reč.

Pa tako, bez obzira na sve, radnja filma Potpuni neznanac zapravo vrvi od verodostojnosti višeg reda u vezi sa iznenadnim ukazanjem vizionarskog momka iz Minesote, sred donekle zatucane njujorške folk zajednice. Sasvim dovoljno da nekoliko puta tokom filma zaplačete i bar dvostruko toliko vrisnete od oduševljenja.

foto: mcf megacom film

Jer, Bob Dilan došao je na ovaj svet sa očiglednim razlogom. Da li je on Hrist novog zvučnog poretka? Pa da, definitivno. Je li njegov Jovan Krstitelj plemeniti Pit Siger, kako neko reče, u maestralnom tumačenju Edvarda Nortona? Ma, ni slučajno. Sigeru svaka čast, možda još i više njegovoj supruzi Toši koja je sve u vezi sa Dilanom otprve sjajno razumela, ali onaj koji stoji ispred svih bio je Gatri. Vudi Gatri što tog časa obitava u bolnici Grejstoun park, gde provodi svoje zanemoćale dane skrhan Hantingtonovom bolešću. I kome na poklonjenje dolazi još uvek anonimni, tinejdžerski trubadur Bob Dilan, pevajući mu svoju pesmu Song to Woody unutar depresivne psihijatrijske klinike, dok njegov onemeli idol udara pesnicom o noćni stočić u znak divljeg odobravanja. Pa, ako na ovom mestu ne pustite suzu, onda stvarno…

Come mothers and fathers
Throughout the land
And don’t criticize
What you can’t understand
Your sons and your daughters
Are beyond your command

(Bob Dilan, The Times They Are a–Changin’)

foto: mcf megacom film

Robert Alen Cimerman (r. 1941) možda je stvarno izmislio celokupnog sebe, ali mi to danas savršeno shvatamo. Ponikao u industrijskoj Minesoti, ovaj pesnik i pevač izmenio je reljef masovne kulture u doba kada se ona u posleratnim vremenima iznova stvarala u svom današnjem obliku. Ljubitelj crne muzike, posebno one Litl Ričarda, otvorio je širom uši za socijalna pitanja, pre svega kroz delovanje svog junaka Vudija Gatrija (1912-1967), sam prokrčivši dalje vlastiti put kroz izazove moderne egzistencije gradskog čoveka.

U Njujork je hrupio kao mlada i nežna, ali već formirana osoba. Njegova mudra glava izliva svoje stihove u bujicama, čak i u spavaćoj sobi svojih ljubavnica – Suzi Rotolo (El Fening) i mnogo slavnije Džoan Baez (Monika Barbaro). Prva je senzibilna devojka od roditelja komunista, puna razumevanja za njegove umetničke zanose kojima i sama stremi. Druga je superzvezda tadašnje folk scene, čija se popularnost i uticajnost ne dovode u pitanje, samosvesna i – koliko god fascinirana junošom provincijalcem, toliko i u stalnoj kompeticiji sa njim. Obe veze, iz različitih ili pak istih razloga, okončaće se istorijske 1965. godine kada Bob Dilan konačno elektrifikuje svoju jedinstvenu autorsku viziju.

foto: mcf megacom film

Uporan i malkice nadrndan, ovaj neobični maštar i izmišljač priča, prvenstveno o svom životu, fanatično je predan stvaranju i upadljivo talentovan. Iako faktički još uvek dečak, Bob Dilan bez pardona razara licemerje i zadrti dogmatizam folk scene Istočne obale. On sluša The Kinks i protivi se slepom klanjanju okamenjenim kanonima. Kubanska kriza i ubistvo Džona F. Kenedija, čine ga gnevnim poetom i opasnim protivnikom sistema, od kojeg možemo mnogo čemu da se naučimo u današnjici. Kreativna oskudica, na sreću, nikad ga nije morila, a jedini trenutak istinske ranjivosti zabeležen u filmu jeste kada svoju devojku Silvi/Suzi dirljivo pokušava da zadrži uz sebe, tik pred onaj prevratnički nastup na Njuport folk festivalu 1965.

Come you masters of war
You that build all the guns
You that build the death planes
You that build the big bombs
You that hide behind walls
You that hide behind desks
I just want you to know
I can see through your masks

(Bob Dilan, Masters of War)

foto: mcf megacom film

Sasvim je ispravno što je krešendo filma Potpuni neznanac rezervisan upravo za ovaj događaj, poznat kao povesni izlazak Dilana na scenu sa električnim bendom na pomenutom festivalu, bastionu američke folk muzike, gde se on, uostalom, prethodno i proslavio.

foto: mcf megacom film

Trenutak kada Bob Dilan uzima u ruke električnu gitaru, bio je onaj mistični znak da je rokenrol postao svetski fenomen i transformisao se u rok kulturu. To je zapravo bio i poslednji čas da se nešto tako uradi. Da Dilan nije doneo tu promenu i da se zadržao u okvirima scene protestnih pesnika uz akustičnu gitaru – rokenrol bi zauvek ostao zabavni ventil za tinejdžere, vrlo je moguće da bismo The Beatles pamtili samo kao izuzetnu gitarsku pop grupu iz Liverpula, The Rolling Stones kao raskalašne izvođače bluz obrada za bele klince, a The Who kao bend koji nikad nije napisao My Generation – jer niko ne bi smogao snage da u pop pesmu unese intimna osećanja i komentare društvenih zbivanja, niti da dočara doživljaj sveta svog naraštaja. I niko se ne bi usudio da na javnoj sceni, takoreći estradi, glasno izgovori kako je mnogo toga pogrešnog baš u vezi sa tim svetom koji nas okružuje. Niko to nije ni očekivao od muzikanata… ali se sve to ipak desilo onog momenta, čim je Dilan odlučio da se pojača do neslućenih razmera, uključivši svoju gitaru bez premišljanja u struju.

foto: mcf megacom film

Dilan je pouzdano znao da njegova muzika i te kako može dopreti do šireg kruga ljudi, i da je njeno elektrifikovanje jedini put dalje. Već je čuo kako zvuči elektrifikovani bluz, trebalo je samo naći dobre muzičare koji će odsvirati elektrifikovani folk. Imao je pred sobom sledeće poslovne činjenice: drugi album The Freewheelin’ Bob Dylan (1963), kojim se probio, bio je veći uspeh nego treći The Times They Are a–Changin’ (1964), sa svim svojim istorijskim pesmama, dok je četvrti Another Side of Bob Dylan bio najslabije primljen. Trajektorija kojom se kretala njegova karijera bila je jasno vidljiva – zatvorenost na uskom tržištu fanova folk muzike koji su ga obožavali, sputavala je njegove reči da stignu do svih drugih. Onog trenutka kad je izveo na scenu električni bend, mogli su ga i bukvalno svi bolje čuti, i oni u poslednjim redovima. Čula ga je i rokenrol publika – i smesta razumela. Naredno remek-delo, Bringing It All Back Home (1965), njegova je prva ploča koja ulazi među 10 najboljih u Americi, oslobodivši rokenrol njegovih žanrovskih ograničenja.

Da godine 1965. Dilan nije iskočio iz svoje tržišne niše, svi su izgledi da bi neko drugi zasvirao elektrifikovani folk sa moćnim stihovima poput njegovih – The Byrds su već u to vreme u Kaliforniji snimali svoj debi album, a prvi hit na njemu biće obrada dotad još neobjavljene Mr. Tambourine Man plus još tri verzije Dilanovih numera. Naravno da je Bob shvatio kuda ide civilizacijski tok i požurio da pre svih objavi svoju električnu muziku.

Nakon tog čina, rokenrol je postao ovo što jeste danas, kao što je i Bob Dilan postao definicija epohe.

You lose yourself, you reappear
You suddenly find you got nothing to fear
Alone you stand with nobody near

(Bob Dilan, It’s Alright, Ma (I’m Only Bleeding))

foto: mcf megacom film

Glavni kvalitet filma Potpuni neznanac, pored verne rekonstrukcije atmosfere prve polovine 1960-ih i prelomnih Dilanovih poteza u njoj, jeste bacanje novog pogleda na njegovu životnu priču. Onog momenta kad vama počnu da se bave kinematografi, i da izlažu naraciju kako se to već čini na velikom platnu, to znači da ste postali veći od istorije i da ćete, po svoj prilici, večno trajati. U Dilanovom slučaju, reč je o tome da je postao mit za života.

foto: searchlight pictures

Nobelova nagrada je u redu, knjige o vama su važne, odlični dokumentarci su okej, ali izvanredan, svuda uspešan igrani biografski film – najveće je priznanje koje mogu da vam odaju kolege i publika. Gusto tkanje filma ne dopušta nam da skrenemo pogled tokom dva sata i nešto, ne demistifikujući Dilanovu ličnost nimalo, baš suprotno – prikazujući ga kao neobjašnjivog momka sa ogromnim talentom, koji hoda među običnim ljudima. Potpuni neznanac tako dograđuje Dilanovu mitologiju, dodajući onu poslednju kockicu koja je nedostajala. A Timoti Šalame morao je da postane Dilan lično, da bi ovakav film uspeo.

foto: searchlight pictures

Upravo sada, dok ceo svet netremice gleda Potpunog neznanca, opet se ujedinjujemo oko Dilanove autentične umetničke pojave kao prve totalne zvezde pop kulture. Istovremeno muzičar, pesnik-književnik, društveni aktivista i rok ikona, dao nam je da naslutimo šta se sve sa razuzdanom fantazijom može učiniti, čak i kad ste autsajder.

U pitanju je globalni bioskopski hit, ako nešto nije jasno.

I ukoliko se pitate da li mladi današnjice mogu da razumeju kakva je to poruka, pogledajte naše ulice ovih dana. Očigledno mnogo ko to može. Vaši sinovi i kćeri, kako to već Dilan reče, nisu više pod vašom komandom.

Ovom pocepanom svetu ponovo fali malo Dilana.