Sentimentalni disident

Na početku svojih uspomena Aleksandar Hercen je zapisao: „Treba mnogo vremena da se prošlost kristalizuje u jasnu misao – neutešnu, tužnu, ali s kojom se čovek može pomiriti zato što je shvata. Bez toga može biti iskrenosti, ali ne može biti istine.“ Kada je u novembru 1956. uhapšen, Milovan Đilas (1911–1995) je imao četrdeset pet godina i iza sebe burnu dvodecenijsku političku prošlost, koja je mogla da podseti na nemirne siluete ruskog devetnaestog veka. Već skoro tri godine on je bio van postojećeg poretka, postavši najpre njegov kritičar, a potom jeretik i disident. Sada je pred njim bilo devet (ukupna presuda će glasiti na trinaest) godina robije, a među prvim knjigama koje je zatražio od supruge Štefice bila su i Hercenova Prošlost i razmišljanja.

Iako je njegova sudbina zbunila mnoge, godine provedene u zatvoru pokazaće da Đilasov razlaz sa Titom i drugovima nije bio slučajan. Da li su Đilasovo napuštanje komunizma i jednopartijske diktature i zalaganje za demokratski socijalizam bili tek predvorje njegovog disidentstva? I da li je pisac pobedio ideologa? Ponešto o tome mogu da nam kažu Pisma iz zatvora koja je Milovan Đilas razmenjivao sa suprugom Šteficom i sinom Aleksom. Ona u sebi spajaju retku izvornu, dokumentarnu vrednost sa literarnim izrazom neobične svežine i dopadljivosti. I dok se mogu čitati i kao intimni dnevnik i uspela literatura, ona su ujedno i dragocen ključ za razumevanje duhovnog, idejnog i psihološkog profila Milovana Đilasa, kao i uzbudljivo svedočanstvo o njegovoj porodici u kojoj središnje mesto zauzima dosad skoro nepoznati lik Štefice Đilas.

POVERAVANJE HARTIJI: Pisana u rasponu od deset godina (1956–1966), s kratkim predahom od nešto više od godinu dana između prve i druge robije (1961/62), ova pisma slede ritam zatvorskog režima kojem je podvrgnut Milovan Đilas. On je ustaljen po sledećem pravilu: porodica je mesečno imala pravo na jednu posetu u trajanju od pola sata i jedno pismo na listu hartije A4 formata (nekada i A5). Priređujući ih za štampu, Aleksa Đilas je uzeo praktično sva pisma, a potom pribegao izvesnim skraćenjima i to na onim mestima koja ne narušavaju izvornu vrednost ovih dokumenata (ponavljanja i sl.). Njegov zadatak, dakako, nije bio nimalo jednostavan: trebalo je razgrnuti lična sećanja i porodične uspomene i pismima, uz poduži i sadržajan Predgovor, dodati kratka i precizna objašnjenja o ličnostima i događajima koji se u njima pominju. Iako je i sâm jedan od junaka ovih pisama, priređivač je posebno nastojao da razdvoji dečaka Aleksu od današnjeg Alekse Đilasa koji je, kako on to sâm ističe, danas stariji od svojih roditelja iz onog vremena.

Čitaocima njegovih učenih eseja dobro je poznata kultivisana ležernost, nenametljivost i duhovitost kojima Aleksa Đilas pristupa i najtežim problemima. Ipak, nećemo biti manje iznenađeni kada i u ovoj knjizi prepoznamo sličan duh. Pisma su preneta autentično, bez ikakvih ispravki, a poređana hronološki i raspoređena po pojedinim godinama Đilasovih robija. Na kraju su u vidu priloga dodate kratke biografije glavnih protagonista, kao i odabrani odlomci iz Đilasovih memoarskih dela, koji čitaocu pružaju dodatna saznanja o njegovim zatvorskim godinama, a ujedno i omogućavaju da se pisma uporede sa memoarima napisanim znatno kasnije. Priređivač je uključio i Štefičino pismo Nehruu iz 1958, kao i Đilasovo pismo Kardelju iz 1960, i Titu iz 1967. godine.

Dok su u prvim godinama pisma nešto ređa i kraća, gotovo kao izraz nepristajanja na razdvojenost, ona vremenom dobijaju na proživljenosti, postaju sadržajnija, a Đilasova veza sa porodicom poprima pravi epistolarni karakter. Poveravanje hartiji postaje vid života i trajanja. Strah, neverica, osećaj nesigurnosti ustupaju mesto postojanosti, trpljenju i nadi. U pismima nema politike i ideologije. Predaju se otvorena, jer su strogo kontrolisana i čitana od zatvorske uprave i Udbe. To, međutim, ne sprečava Milovana i Šteficu da razmenjuju vrlo lična, intimna i romantična pisma koja prerastaju u ispovest. Aleksa Đilas s pravom u svom Predgovoru ističe da ova pisma nisu nikakav „dijalog sa istorijom“ njegovog oca. Pisma nastavljaju kratke mesečne susrete tokom poseta, oživljavaju ih i produbljuju, katkada pojačavaju rastrzanost i bol zbog razdvojenosti, a najčešće služe kao uteha i uzajamno bodrenje. Ona su izvor za Đilasovu zatvorsku svakodnevicu, njegov literarni rad i misaone preokupacije, ali i dragocen dokument o životu njegove porodice podvrgnute izolaciji i pritiscima. Tokom jedne decenije Đilas iz zatvora posmatra, a više zamišlja i intuitivno naslućuje odrastanje svoje dece – Alekse, iz braka sa Šteficom, i Vukice, iz prvog braka sa Mitrom Mitrović. Za tih devet zatvorskih godina, Đilas će biti u prilici da od drugih zatvorenika uči mađioničarske trikove kako bi „mađijama“ oduševio svog sina, ali i da mu pruža prve savete o lektiri u kojoj se naročito sreću Homer, Šekspir, Dante, Servantes, Gogolj, Tolstoj, ali i Bora Stanković i Ivo Andrić, sve do Vaska Pope i Miodraga Pavlovića. Posebnu pažnju Đilas poklanja staroj majci koja je u ratu izgubila muža, dva sina i ćerku. Sličnu nežnost Đilas pokazuje i prema ćerki Vukici koja ga povremeno posećuje i koja je česta tema u njegovim pismima.

DVA POLA ŽIVOTA: Šta nam pisma otkrivaju o Milovanu Đilasu i njegovoj porodici? Čak i retki dobri poznavaoci Đilasovog života i dela biće iznenađeni intimnom, porodičnom stranom njegovog lika. Utamničen zbog svojih ideja, članaka i knjiga koje je objavljivao, zaokupljen vlastitom nemirnom sudbinom, on je ophrvan brigom za porodicom koja takođe strada. I iako se u trenucima slabosti pojavljuje sumnja da je svoje najbliže izložio prevelikoj žrtvi, Đilas postepeno porodicu izjednačava sa svojom borbom, sa Idejom, kao dva pola svog života. Tek tako on uspeva da u zatvoru očuva optimizam i borbeni duh, da pronađe nove snage i energiju. Drugim rečima, uporište njegovog disidentstva nije samo u Ideji i to ova pisma nedvosmisleno potvrđuju.

Pisma iz zatvora takođe pokazuju da je pisanje Đilasov egzistencijalni izraz, a književnost njegova primarna vokacija. U pismima se otkriva njegov duhovni svet, jer opširno govori o svojim čitanjima i vlastitim spisima, razmišljanjima i planovima. Od pojavljivanja Nove klase 1957. i Besudne zemlje godinu dana kasnije on postiže svetsku slavu kao politički zatvorenik, a u tamnici nastaju njegova naredna dela: romani snažne umetničke imaginacije, naglašene idejnosti i bogatog i razvijenog jezika Crna Gora, Izgubljene bitke i Svetovi i mostovi, možda još uspelije pripovetke Gubavac i druge priče, kao i opsežna literarno-biografska studija Njegoš: pjesnik, vladar, vladika. U zatvoru tokom dve godine piše na toalet-papiru, jer mu zatvorska uprava ne dozvoljava hartiju za pisanje. Na toalet-papiru prevešće i veći deo obimnog Miltonovog Izgubljenog raja. Jedno vreme neće moći da prima strane knjige i časopise. U zatvoru će osmisliti, a na slobodi napisati Razgovore sa Staljinom i Nesavršeno društvo. Dok su mu u zemlji zabranjena i čisto književna dela, ona lako pronalaze strane izdavače. Trideset pet godina Đilas će u Jugoslaviji biti bez izdavača, urednika, lektora i čitaoca. Tim pre iznenađuje činjenica da je Đilas uprkos nametnutoj intelektualnoj izolaciji celog života ostao vrlo plodan autor i da je ne samo svojom političkom sudbinom, nego i svojim memoarskim i proznim delima, kao i politikološkim analizama i esejima, pobuđivao značajnu pažnju u međunarodnoj javnosti.

CENTRALNI LIK: Međutim, da li je Đilasov disidentski put moguć bez Štefice? Doista, tek sa ovim pismima bolje razumemo život disidenta – Štefica je po mnogo čemu njihov centralni lik. I tek sa njima dobijamo potvrdu Đilasovih memoarskih zapisa o supruzi koja sama nije ostavila uspomene niti davala intervjue. I kao što su porodica i Ideja jedno, tako Milovan i Štefica postaju jedno – ponovo se upoznaju, jedno drugom otkrivaju nove slojeve svoje ljubavi i povezanosti. Razdvojenost, međutim, omogućava sasvim poseban, literarni susret dvoje supružnika. Mlađa od Đilasa punu deceniju, Štefica ga upoznaje tek posle Drugog svetskog rata, kao jednog od najviših državnih rukovodilaca. Idila, međutim, kratko traje, a potonji progon i usamljenost postaje najveće životno iskušenje. Hrabra ilegalka iz ustaškog Zagreba postaje žena disidenta, koja je ne samo supruga i majka, već i saborac, saradnik, čiji duhovni lik se ogleda u najboljoj ruskoj tradiciji žena dekabrista, pisaca i disidenata. Ona postaje senka vodilja, kako to kaže naslov jedne kod nas nedavno prevedene knjige. Novi život sa sobom donosi čitanje i prekucavanje rukopisa, kontakte sa stranim izdavačima i novinarima, ali i saslušavanja u policiji na koje Štefica nosi ćebe i prkosno ističe da je i ona spremna da ide u zatvor. Maštanja o dalekoj budućnosti i zajedno provedenoj starosti neretko se čine maglovita, čak i nemoguća. Ipak, nakon Đilasovog izlaska iz zatvora, Štefici i Milovanu preostaće još skoro tri decenije zajedničkog života, ne manje ispunjene borbom i odricanjima.

Đilasova pisma pridružuju se epistolarnom kanonu političkih zatvorenika i neobično podsećaju na Pisma iz zatvora Antonija Gramšija. Iako pripadaju različitim generacijama i sredinama, Gramši i Đilas deo su istog političkog pokreta i bliskih duhovnih stremljenja. Iz njihovih zatvorskih pera izbija stoicizam, postojanost, borbenost, toplina i nežnost prema porodici. Pisma upućuju i na sličan literarno–filozofski pogled na svet i srodna razmišljanja o intelektualnom radu u tamnici.

Na prvi pogled neobično, zatvorska pisma potvrđuju Đilasovu egzistencijalnu doslednost. Njegov razvoj kao da sledi misao Dostojevskog da se „ideje menjaju, ali srce ostaje isto“. Pisma ga prikazuju kao romantičarskog intelektualca, književnika i idealistu koji se bori za svoja uverenja. Ona indirektno svedoče i kakva je morala biti njegova ranija vera u komunizam i jednodušna posvećenost revoluciji koju su mu kritičari neretko prigovarali. Do istine o sebi Đilas dolazi postupno, a zatvorska samovanja ujedno su najveće iskušenje i „grdno čistilište“. Politička karijera zamenjena je disidentstvom, a za novi život sposoban je samo čovek znatne tvoračke energije. Čovek pobune, Đilas je i čovek meditacije, preispitivanja, moći transformacije, ali i prevazilaženja vlastitih zabluda i ambicija. Zato ne čudi što u Pismima iz zatvora nema resantimana i osvetništva. Ako u prvim godinama preovlađuje čuđenje, to je zato jer Đilas još nije u svoj punoći shvatio prirodu svog razlaza sa komunističkom ideologijom. Pisma, međutim, najbolje pokazuju da su koreni njegovog bavljenja politikom i uloge u komunističkom pokretu eshatološke prirode i da je on doista bio i vernik komunizma. Vodeći američki sovjetolog 20. veka Robert Taker ga stoga ubraja u „neostvarene lidere“, tj. one intelektualne figure, neretko disidente, koje su „protiv shvatanja koje politiku svodi na borbu za vlast i vršenje vlasti“, i koje su „u svom političkom delovanju pokazale sposobnost… da se izdignu iznad ličnih ili partijskih shvatanja moći“.

Vraćajući se na Hercenove reči sa početka ovog teksta, čitalac će se zapitati da li se Đilas pomirio sa prošlošću i razrešio zagonetku vlastitog mesta u njoj. Pisma iz zatvora pružaju deo odgovora na to pitanje.

Pismo iz zatvora