Sedam verzija gorčine

Srpsko strip-izdavaštvo se većim delom bavi prevodom i objavljivanjem stranih izdanja; pre svega iz SAD, Francuske i Italije, a odnedavno i Japana. Izdavači se lakše odlučuju za strana izdanja, koje publika već dobro poznaje i sa kojima se lakše identifikuje. Istovremeno, domaća scena ne oskudeva u izuzetno talentovanim autorima stripa, prevashodno crtačima. Oni svoje uhlebljenje lako nalaze u stranim izdavačkim kućama, prvenstveno iz finansijskih razloga. Proces nastanka jednog strip-izdanja je skup i dug, a tiraži domaćih izdanja jednostavno nisu dovoljno veliki da pokriju taj trud. Ostvarenja poput Valkire Dražena Kovačevića ili Ars Magne Milana Jovanovića domaće izdanje i popularnost dobijaju tek nakon uspeha van naših granica. Ipak, primetno je i pohvalno da domaća scena, istina stidljivo, sve češće počinje da realizuje albume domaćih autora namenjenih prvenstveno objavljivanju kod izdavača iz Srbije, poput Družine Dardaneli Pavla Zelića i Dragana Paunovića ili serijala Vekovnici Marka Stojanovića i grupe domaćih strip-crtača.

Beogradska izdavačka kuća „Modesty stripovi“ (nekadašnji „Omnibus“) objavila je Karton siti, zbirku stripova koju scenaristički potpisuje pisac i strip-scenarista Željko Obrenović. Urednik „Modesty stripova“ je Živojin Tamburić, vrstan poznavalac stripa i jedan od autora višestruko nagrađivanog kritičkog leksikona Stripovi koje smo voleli. Tamburić je sarađivao i sa jednim od najpoznatijih svetskih strip-kritičara, Polom Gravetom, na stvaranju opsežne publikacije 1001 Comics you must read before you die. U ovoj knjizi, koja se često smatra referentnim štivom za poznavaoce stripa, zahvaljujući Tamburiću našla su se imena i pojedinih autora sa našeg podneblja, poput Zografa, Kordeja i Žeželja.

U takvom svetlu ni ne čude entuzi-

jazam i želja da se domaći autori poput Mladena Oljače, Đorđa Milovića, a sada i Željka Obrenovića, nađu rame uz rame sa albumima svetske produkcije.

Karton siti objedinjuje sedam stripova sa crtežima Željka Vitorovića, Nemanje Radovanovića, Gašpera Rusa i Miroslava Slipčevića Mimija. Njihov scenarista Željko Obrenović je svoje spisateljsko umeće dokazao u romanima Talog (2012) i Srpski psiho (2007) – često opisivan kao najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma. Predgovore Karton sitija su napisali Pavle Zelić, pisac i strip-scenarista, i Dejvid Hajn, britanski strip-autor (The Bulletproof coffin, Daredevil, Silent war). Hajn je prisutan na svetskoj strip-sceni od početka osamdesetih, kada je objavio prve radove u britanskom „2000AD“, da bi karijeru nastavio na američkoj sceni stripovima koje je objavljivao za izdavačke kuće Marvel, DC i Image. Hajnov predgovor sa stanovišta autora sa bogatim iskustvom iz sveta stripa značajno potvrđuje kredibilitet i značaj Karton sitija.

Karton siti je premijerno objavljen na engleskom pod imenom Cardboard city (u vidu elektronskog primerka namenjenog inostranim e-prodavnicama), da bi ubrzo usledio i štampani primerak na srpskom jeziku. Zvanična promocija knjige se očekuje na predstojećem Salonu stripa (29. septembar – 2. oktobar) u beogradskom SKC-u.

Obrenović scenaristički crpi sav potencijal kratke narativne forme u stripu stvarajući samodovoljne priče u vidu zatvorenih celina koje čitalac lako i željno iščitava. Ujedno pokazuje promenjivost u stilu, tako da je svaki od sedam stripova ispričan na drugačiji način. Nekada je nosilac priče dijalog u kome se čitalac stavlja u poziciju da iz raštrkanih fragmenata uhvati glavnu nit, da bi se već u sledećem stripu stekao utisak da se akter obraća direktno čitaocu. Pojedini stripovi se odvijaju u kompozicijama tipičnim za medij, sa školskom podelom table na kaiševe, dok se u drugima paneli međusobno nadmeću za prostor, značajno doprinoseći dinamici atmosfere. Tema stripova je raznolika, ali uvek uz prisutnu izvesnu dozu gorčine. Ona nekada nosi priču ili je sačuvana za epilog u vidu kulminacije. Obrenovićevi akteri se kreću kroz narativ ispunjen izdajom, prevarom i razočaranjem. Reč je o likovima koje život nije štedeo, i kod kojih je opipljiva prividna pomirenost koja preti da eskalira. Obrenović ujedno poručuje da je sudbina neizbežna, pa otud i stavlja svoje aktere u situacije gde je takav kraj jedini logičan, iako šokantan, izbor. A i kao što u predgovoru ističe Dejvid Hajn: „Sve ove priče su intimne i lične, pa opet iskazuju i univerzalne istine o prirodi ljudskog soja.“

Naslovna priča Karton siti, sa crtežom Željka Vitorovića, ujedno je i najduža – zauzima više od trećine od 136 strana knjige. Takođe, ta priča je i najbrižljivije građena, pa i ne čudi da je određena kao noseći element izdanja. U njoj Obrenović stvara fiktivni svet posle Trećeg svetskog rata, koji je eskalirao sukobom između Indije i Kine – i to zbog jedne krave rođene u Srbiji. Da li je takav povod za rat išta banalniji od bilo koga drugog, poput nafte, boje kože ili veroispovesti, jedno je od prvih pitanja koje nam Obrenović suptilno nameće. Priča je pre svega detektivska istraga ubistva i odigrava se u svetu koji sarkastično podseća na naš, sve do raspleta koji ujedno ukazuje na pravo značenje naslova Karton siti. Ali, ono što zaista izdvaja ovaj uradak iz sveta stripa jeste odluka da se skoro čitava radnja odvija u nizu dijaloga – razgovora detektiva sa plejadom osumnjičenih za ubistvo, što nije razvodnilo priču i zadržalo je pažnju čitaoca.

U kontrastu sa satirom i društvenom kritikom Karton sitija, kratka priča Otrovnica se odvija u suptilnoj horor atmosferi. Osnovni motivi Otrovnice su odmazda, silovanje i porodično nasilje, zapakovani u teskobni ambijent koji svu snagu čuva za poslednju tablu. Crtež Nemanje Radovanovića u Otrovnici podseća na radove britanskog umetnika Dejva Mekina, kako po stilu i razuđenom koloru koji se pretapa sa likova, tako i po kompoziciji koja narušava klasičnu podelu table na razgraničene scene i kaiševe. Zahvaljujući ovakvom crtačkom stilu, Otrovnica još uspešnije gradi atmosferu horora i teskobe, što ne bi bilo moguće sa klasičnijim i „čistijim“ crtežom kakav srećemo kod Željka Vitorovića u naslovnoj priči. Obrenović pokazuje sposobnost da jasno definiše likove, što je ključno kod kratke narativne forme. Svako lutanje u ovom segmentu guta stranice i oduzima prostor od poruke priče, što ovde nije slučaj, tako da se oslikava snažan preokret na kraju. Klimaks u građenju priče u Otrovnici ostavlja jedan od najsnažnijih utisaka u Karton sitiju.

Poslednja priča u knjizi U ime oca crtačko je delo Miroslava Slipčevića Mimija. Premijerno je objavljena u drugom albumu serijala Linije fronta beogradske izdavačke kuće System comics. Linije fronta su se pojavile 2014. godine, simbolično obeležavajući stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata („Vreme“ 1244, „Linije fronta u prokletom ratu“). U duhu zadate teme Obrenović i Mimi stvaraju priču smeštenu u 1914. godinu, nakon izbijanja rata. Kao i u ostalim pričama Karton sitija, snažan utisak U ime oca je kulminacija na kraju priče. Treba je izdvojiti kao primer Obrenovićeve sposobnosti da barata raznim temama, u ovom slučaju nenadanom i brutalnom osvetom među saborcima u ratnim uslovima. U ime oca se izdvaja i duplom naracijom, gde na istim scenama scenarista prikazuje dva vremenska toka putem naizmeničnog direktnog i indirektnog govora, sve do trenutka kada na scenu stupa osvetnički metak.

Ni preostale četiri priče zbirke ne zaostaju po kvalitetu. Pored raznovrsnosti, povezuje ih i – gorčina na kraju. Bilo bi nepravedno reći da scenarista čitaocu otklanja svaku mogućnost za hepiend, kao i da nema takvih stripova u zbirci. Ali, on veoma realno oslikava svetove gde su takvi epilozi podjednako mogući koliko i tragedije, i tu nas drži u neizvesnosti. Karton siti je domaći strip osmišljen i realizovan kao da nije odavde.