Savremeno promišljanje tradicije

TradicijaNova je istovremeno i etno samit, i festival, i konferencija. U žargonu – etno Bitef. Otvara se 1. novembra u beogradskoj Kombank dvorani zajedničkim koncertom Ansambla narodnih igara i pesama Srbije „Kolo“ i Ansambla narodnih plesova i pjesama Hrvatske „Lado“. Na celodnevnim programima, do 5. novembra, učestvuju brojni teoretičari i izvođači iz sveta. Sve to u organizaciji „Kola“.

Ideja, ambicija i cilj samita TradicijaNova su novo ruho naše tradicije i novo ruho naše kulture, osim što je i koncept koji poslednjih godina realizuje Ansambl „Kolo“. U prevodu: pravilan i siguran način kako se čuva baština. „Posle prošlogodišnjeg, prvog izdanja etno samita, ispostavilo se da smo napravili nešto revolucionarno: da smo umetnicima ponudili mogućnost istraživanja i eksperimenta u umetnosti narodne igre, pesme i muzike, bez ikakvog imperativa uspeha“, kaže direktor Ansambla „Kolo“ Vladimir Dekić. „Ova naša umetnost nije ušla u 21. vek i želja nam je da postavimo osnove da se to i desi. Posebno nam je bilo bitno da oslobodimo umetnike straha od eksperimenta i istraživačkog procesa. Jedino tako možemo da ostvarimo ono što želimo – savremeno promišljanje tradicije.“

Tri su programske linije samita: konferencija čije su neke od tema kritika, obrazovanje umetnika i dramaturgija plesa; kreativne radionice za umetnike profesionalnih ansambala iz Hrvatske, Makedonije i Srbije „Lada“, „Taneca“, „Venca“ i „Kola“ baviće se obredima, izvođačkom prezentacijom i angažmanom, i najatraktivniji deo programa – koncerti.“Ovim etno Bitefom pružamo publici priliku da vidi nešto novo i hrabro“, kaže Vladimir Dekić.

Kako bi se kontekst umetničkog delovanja narodne igre mogao staviti uz rame sa ostalim praksama izvođenja – pitanje je koje zanima dramaturga Dimitrija Kokanova, jednog od učesnika konferencije. Kaže da „iako u svojoj suštini podrazumeva negovanje tradicije, nekakvo baštinjenje plesa svojstvenog narodu, umetnost narodne igre sadrži ogromne potencijale da se emancipuje kao relevantna praksa izvođenja sa ostalim srodnim delatnostima.“ Kokanov smatra da se Ansambl „Kolo“ istakao kao „okvir koji narodnu igru čini izuzetno dostupnom, vidljivom, i da naglašenu afirmaciju iste iskazuje kroz želju da se dosegne cilj isticanja relevantnosti narodne igre u opštem okviru umetnosti izvođenja. Suočivši se sa takvim delovanjem ovog ansambla, došao sam do zaključka da narodna igra u lokalnom kontekstu poseduje sve potencijale za dalji razvoj u pravcu samoanalize, autokritike i interdisciplinarne umetničke prakse. U tom smislu, koncerti ‘Kola’ su postali značajno umetničko izvođačko delo za sebe, koje integriše prakse drugih umetnosti kao podršku svom izrazu.“ Pa ipak, da li bi koreografije „Kola“ mogle da postanu osnova plesne predstave sa svim svojstvima dramaturgije zasebnog plesnog dela, i da li bi umetnost narodne igre morala da odstupi od svoje osnovne prakse pohranjivanja plesnih jezika unutar jednog okvira, i učinila ih dostupnim stvaranju novog okvira? Kokanov smatra da bi se „narodna igra na taj način pre svega mogla ostvariti programacijama repertoara tipičnog za pozorišne ansamble, a opet otvorila bi polemiku svoje veštine i plesne tehnike sa životom savremenog čoveka i savremene umetnosti. Savremenost ne mora u tom slučaju da bude destrukcija narodne igre, naprotiv, mogla bi da se ostvaruje u rukopisima dekonstrukcije i nove artikulacije. Negovanje tradicije na ovaj način ostaje osnovna delatnost jednog ansambla, a njeno širenje kao izvođačkog sredstva (mislim pre svega na plesni vokabular i njegovo smeštanje u nove okvire izvođenja) obezbedilo bi mu relevantnost i kompleksnost u polju izvođačkih umetničkih praksi.“

Kako to „novo i hrabro“ izgleda u praksi, i ujedno ono po čemu će se pamtiti ovaj etno Bitef, ipak su koncerti: predstava Melting pot Odseka za narodnu igru Baletske škole iz Novog Sada, diplomska predstava studenata Irske svetske akademije muzike i plesa i, sme se reći, pre svega pomenuti zajednički koncert „Kola“ i „Lada“. Uživajmo!