„Neki od radova su direktni, neki su na prvi pogled poetični, ali mislim da svaki od njih može da nas navede da se zapitamo o nečemu: na primer o položaju žene u društvu, o ulozi masovnih medija, o kapitalizmu, tranziciji, religiji, o politici EU prema migrantima, o granicama ličnih sloboda, društva kontrole…“
„VREME„: Koje biste radove izdvojili kao karakteristične primere reagovanja umetnosti na stvarnost?
BOJANA PEJIĆ: Teško mi je da izdvojim neke posebno, zato što se u svim radovima ovogodišnjeg Salona oseća odnos prema stvarnosti. To je uostalom bio i kriterijum po kome su izabrani. Umetnici izložbe reaguju na svoj društveni prostor na kritičan, a ne apologetski način. U redu, ovakav stav se može u startu kritikovati jer se obično smatra da je angažovana umetnost dosadna. Moram priznati da su meni mnogi video-radovi sa dokumentarnom strukturom koji se tiču socijalnih problema, a koje viđam po svetu, stvarno zamarajući. Bilo mi je važno da naš Salon pokuša da pokaže lepezu umetničkih pristupa ozbiljnim temama; neki umetnici koriste cinizam, neki drugi su ozbiljni i ponekad moralizuju, ali radovi mnogih su bazirani na humoru, a humor smatram najvažnijim kritičkim metodom u istoriji umetnosti. Na primer, tri umetnika se bave pitanjem religije u sekularnim društvima: Damir Nikšić rođen u Sarajevu reaguje na produkciju muslimanstva, Živko Grozdanić na srpsko pravoslavlje a Driton Hajredini testira odnos katoličke crkve prema „drugom“ (muslimanskom). Odnos prema prošlosti je važna tema u mnogim radovima (Grupa Spomenik, Darinka Pop-Mitić, kineski umetnik Liu Vei) i ukazuju da je bavljenje nacionalnom prošlošću nešto što mi radimo danas i ovde. Istorija nije niz događaja koji su se nekada davno desili, već je to odnos koji mi prema tim događajima zauzimamo danas. Zatim, video-radovi umetnica Pipiloti Rist, Nurhan Ćehaje, Ivane Smiljanić, Ane Adamović, kritikuju patrijarhalne norme i prezentaciju žene u medijima. Među takozvanim ženskim temama na Salonu izdvojila bih nasilje u kući, projekat Sanje Iveković Ženska kuća, i problem seksualnog rada odnosno prostitucije kojima se bavi nekoliko umetnika: slovenački umetnik Tadej Pogačar, Italijan Kristijano Berti, nemačka umetnica Judi Zigmund ili Lina Dokuzivić, koja se kao strankinja izdržava u Austriji tako što „prodaje“ svoje telo na internetu.
U evropskom pozorištu, videli smo na Bitefu, aktuelizuje se angažovani teatar. Da li ovogodišnji Oktobarac ukazuje na angažovanost u umetnosti?
Da, i to je njegov rizik. Zbog priprema na Salonu nisam uspela da pratim Bitef, ali izgleda da smo na istoj liniji. Da li bi to trebalo da znači da je umetnički angažman postao novi trend? Nisam sasvim sigurna. Pitanje današnje aktuelnosti angažovane umetnosti ne tiče se samo strane ili domaće produkcije po sebi. Mislim da se ono tiče recepcije takve umetnosti: da li je jedna sredina, tačnije srpska sredina 2008. godine postala (konačno) dovoljno otvorena da takvu produkciju ozbiljno shvati i prihvati, a ne da je u startu odbacuje kao politikantsvo. Povodom teme o angažovanosti u umetnosti trebalo bi se podsetiti na Pikasa. Njegova slika Gernika, koja je prvi put izložena u španskom paviljonu na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine, postala je ikona angažovane umetnosti, i naravno svi normalni ljudi su shvatili njenu antifašističku poruku. Pored poruke, ne treba zaboraviti da je to i dobro slikarstvo. Međutim, kada je Pikaso naslikao Masakr u Koreji 1951. godine, i prikazao masakr koji su američki vojnici činili u Koreji, i u Americi i u Evropi bio je optužen da se meša u politiku, a to jednom umetničkom geniju nije bilo dozvoljeno. Njegove izložbe su tih godina bojkotovane u SAD, a mnogi evropski kritičari modernističke orijentacije osudili su ga zbog prikazivanja surove realnosti jer se to od modernog slikara nije tada očekivalo, a naročito ne u vremenima hladnog rata kada je Amerika davala finansijsku pomoć i podizala Evropu na noge posle vladavine fašizma. Da se vratimo Salonu. Otišla sam iz Beograda 1991. godine i svaki put kada dođem, čujem priče da je srpsko društvo toliko politizovano da mu ne treba politička/angažovana umetnost. Uprkos tome, takva umetnost je postojala u Srbiji devedesetih, postoji i danas, a postoji i u svetu. Naravno, ne može se reći da je angažovana umetnost neki novi trend. Neki umetnički kritičari i kustosi bave se njome, neki drugi ne. Pravila nema. To je pitanje profesionalne orijentacije i senzibiliteta.
Vaša slika Oktobarskog salona ima nekoliko vidno uočljivih razlika u odnosu na kustose prethodna četiri Međunarodna salona. Na primer, na spisku autora, prisutnija su ženska imena i radovi u kojima se prepoznaju teme feminizma.
Neke među autorkama jesu, a neke tvrde da nisu feministkinje. Ako zanemarim njihove intencije i pokušam da čitam radove onako kako ja kao kritičarka želim, onda bih rekla da njihovu umetnost prepoznajem kao feminističku. Pre nekoliko nedelja pročitala sam u jednom našem ozbiljnom dnevnom listu stav jedne novinarke koja pod feminizmom podrazumeva žene sa dlakavim nogama! Kada nešto tako pročitam ne znam da li treba da plačem ili se smejem. Uz to naravno dolazi i ona floskula da feministkinje ne vole muškarce. Na primer, vodeće feministkinje koje su istoričarke i teoretičarke umetnosti, većinom su srećno udate i imaju dvoje ili troje dece. Svima je jasno da feminizam danas nije društveni pokret, da zajedništvo, solidarnost i kolektivni duh koji se formirao šezdesetih i sedamdesetih godina, koji je često bio i veoma militantan, danas više ne postoji.
Poslednjih trideset godina ne postoji jedan patrijarhat, već se patrijarhalni modeli različito konstituišu u različitim društvenim uslovima, pa zbog toga postoje i različiti oblici feminizma i u teoriji i u praksi. Sve umetnice koje izlažu na ovom Salonu vidim kao osobe/građanke koje, nekad otvoreno a nekad implicitno, kritikuju i ukazuju na onaj patrijarhat koji je na delu u njihovoj sredini. To može biti kult nevinosti (Fitore Isufi-Koja), seksualni rad (Dina Dokuzović), odnos nacije prema ženskom telu, imidž žene u medijima itd.
Izabrali ste više video–radova nego što ih je bilo prethodnih godina, dakle jednu netradicionalnu likovnu tehniku, ali – nijednu sliku. Zašto?
Od kada sam stigla, stalno čujem komentare da, od kada je postao internacionalan, Oktobarski salon zaobilazi tradicionalne medije, slikarstvo na primer. Moje koleginice koje su mi bile asistentkinje, Vida Knežević i Ivana Marjanović, i ja diskutovale smo dugo o radovima slikara i slikarki, i na kraju zaključile da ih ne uključimo u izložbu. Ne zato što se radilo o lošim umetnicima, naprotiv, već zato što u njima nismo prepoznali ideju građanina/građanke. Od osamdesetak, nekih 35 odsto je video-radova. Neki su zasnovani da dokumentarnom pristupu i treba ih odgledati sedeći, a neki su veoma kratki pa ne treba puno vremena za konzumiranje. Mi ipak živimo u vremenima pokretnih slika. Mnogi umetnici su naravno toga svesni, ali i među onima koji su jako kritični, niko više ne veruje da će dokumentarni video pokazan u galeriji postati alternativni CNN i da kaže istinu, kako se to verovalo pre nekih desetak godina. Danas takve naivnosti nema. Umetnik se odluči za temu, izabere medij u kome će je najbolje obraditi, a to je često – video.
Nemoguće je ne primetiti da je, opet za razliku od prethodnih kustosa, u vašem izboru učesnika veliki broj domaćih autora.
Od 2004. godine, kada je Salon postao internacionalna manifestacija, pitanje koje svaki kustos ili kustoskinja treba da reši tiče se naših umetnika. Kada su kustosi stranci, oni se u tome oslanjaju na svoje asistente iz Beograda/Srbije zato što bolje poznaju domaću scenu. Ja taj problem nisam imala jer iako ne mogu da vidim sve beogradske izložbe, ne propustim da pročitam nijedan katalog koji se u Srbiji objavi. Ipak, nisam bila upoznata sa najmlađom produkcijom, a u tome su mi izuzetno pomogle moje asistentkinje. Izbor umetnika na izložbi je zajednički, morala sam da odustanem od nekih mojih predloga, to mi nije lako palo, ali sada kada smo završile posao, mislim da kombinacija najmlađih i nešto starijih generacija može da funkcioniše. U svakom slučaju, broj domaćih umetnika i umetnica nije motivisan nekakvim lokalpatriotizmom. Jednostavno, kod nas je postojao i danas postoji veliki broj umetnika koji su orijentisani prema postojećem stanju u društvu i kulturi i koji svojim radovima reaguju na pojave oko sebe.
Ove godine, namerno je upadljiv arhitektonski kontekst Salona. Zašto?
Sve lokacije na kojima se Salon održava poseduju memoriju o svojim ranijim funkcijama. Sve građevine u kojima Salon šest nedelja gostuje nisu namenjene izlaganju umetnosti, pa se one, svake godine za potrebe Salona, refunkcionalizuju. Arhitekta koji je radio na arhitektonskom uobličenju Salona, Slobodan Danko Selinkić, pasionirani istoričar beogradske arhitekture, podsetio nas je na to pre nego što smo počeli da gradimo zidove za izložbu. Arhitektonske intervencije su prilagođavane zatečenom arhitektonskom kontekstu. I Selinkiću i meni bilo je važno da poštujemo zatečenu arhitekturu, i da izložbu postavimo bez agresije, na jedan nerušilački, rekla bih, pozitivan način.
Objasnili ste da Salon, bez obzira na pitanje koje postavlja, ne deli lekcije. Pa ipak, provokativnost (direktnost, neuobičajenost…) pitanja insinuira na postojanje naravoučenija…
Ne vidim ovaj Salon kao neku platformu sa koje umetnici treba da daju drugima lekcije. Neki od radova su direktni, neki su na prvi pogled poetični, ali mislim da svaki od njih može da nas navede da se zapitamo o nečemu: na primer o položaju žene u društvu, o ulozi masovnih medija, o kapitalizmu, tranziciji, religiji, o politici EU prema migrantima, o granicama ličnih sloboda, društva kontrole… Jednostavno, pitanje koje je u stvari moto ovogodišnjeg Salona, čini mi se izuzetno važnim, naročito zato što se ova izložba održava u jednoj postkomunističkoj zemlji, državi koja je još uvek u procesu tranzicije, ali i državi koja je bila odgovorna za ratne sukobe na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Kao u mnogim drugim zemljama bivše „crvene Evrope“ koje su bile, a u velikoj meri i dan-danas ostale, alergične na termine „društveno angažovana umetnost“, „aktivistička umetnost“, „politička umetnost“, „ideologije-u-umetnosti“, ovi termini bili su nepoželjni i u Srbiji devedesetih. Bojim se da situacija danas nije mnogo izmenjena. Veoma mali broj izložbi ili umetničkih publikacija iz devedesetih pokušali su da kritički ukažu na proces depolitizacije srpske umetnosti. Ovi projekti nisu bili ni od koga cenzurisani, već su bili dočekani – ćutanjem. Uobičajeni argument protiv umetnosti koja radi sa kontekstom glasio je: ne treba nam politička umetnost u našem društvu zato što je ono naskroz politizovano. Jedina opcija koja je opstala bila je ona stara, modernistička: umetnost mora da sačuva svoju autonomiju, umetnost je iznad realnosti. Pozicija umetnika-građanina i umetničkog aktivizma u Srbiji devedesetih, bila je pozicija na koju je stručna javnost ostala uglavnom indiferentna. A koliko vidim, devedesete su prošle.
S. Ćirić
Komentari čitalaca:
Živojin Dačić
