Bar-Italia-Tracey-Denim
Tajanstveni londonski sastav snimio je jedan od najboljih gitarskih albuma ove godine
I’m coming alive / Haven’t felt this way since you were 21
(Bar Italia, Nurse!)
Šta je ostalo od pravovernog alternativnog roka koji smo nekad znali i voleli? Postoje i dalje neka velika imena i ona privlače pažnju javnosti svojim delima – mnogi naši heroji kao što su Nick Cave, PJ Harvey ili Damon Albarn još uvek su prisutni i daju sve od sebe da ne budu pregaženi i udavljeni globalnom bljuvotinom. Ali, ima li novih imena koja se tiču sadašnjih dvadesetogodišnjaka?
Ima ih, jer je iznenada alter-gitarski zvuk postao moderni osvežavajući ukus sezone 2022 (vidi: Wet Leg). No, za razliku od mnogih koji se sada zabavljaju praveći digitalne reanimacije indie ili post–punk zvuka iz osamdesetih godina prošlog veka – londonski sastav Bar Italia na svom upravo objavljenom albumu Tracey Denim (Matador), zvuči kao da se nepoznati bend iz onog vremena preselio u naše. To pre svega znači: totalno stvarno i ozbiljno, a ne kao projekat. Misterija emocija ovde se valja iz pesme u pesmu, kao nešto sa čim se živ čovek bori. Numere slede određeni stil, ali ne zato što je takav plan, nego zato što umetnici ne znaju drugačije. Zvuk Bar Italia izmaštano je vlasništvo osoba koje u njemu sviraju pošto očigledno nekako moraju da se izraze – inače ne bi bilo drugog razloga zašto bi ovaj sastav uopšte postojao. I tako nemamo pojma ko su ljudi koji čine grupu.
Kao članovi su potpisani izvesni Jezmi Tarik Fehmi i Sam Fenton, ranije poznati kao duo Double Virgo, kome je sad pridodata Nina Cristante (saradnica avangardnog hip hopera Deana Blunta, donedavno se predstavljala kao nutricionistkinja i “trenerka intuicije”). Očigledno pripadaju tradiciji emo-mistifikatora iz školskog dvorišta, koji emituju poruku da zaista postoje, ali su toliko povučeni u sebe da to nije ni važno. Kontra svetu premreženom nepotrebnom vidljivošću svega i svačega, Bar Italia nam već u prvom susretu nude omot što deluje kao fotokopija neke starinske crno-bele fotografije, na kojoj se vide dva anonimna mladića i devojka kako sede u nekom – baru.
Album Tracey Denim nosi tajnovitost koju imaju samo izuzetna izdanja. Nina zvuči nekako seksi-insistirajuće, sa klasičnim engleskim akcentom, dok momci zamišljeno dopevavaju, stavljajući nas sve vreme pred zagonetku – šta će se sledeće desiti? Zvuk je najbliži gigantima kakvi su My Bloody Valentine u njihovoj ranoj fazi (vidi: Isn’t Anything iz 1988), samo oslobođen pritiska distorzije. Ista je dramaturgija smenjivanja muškog i ženskog vokala usred pesme, kao da razgovaraju o nečem važnom, što samo oni znaju šta je.
Cela avantura slušanja Bar Italia podseća na to zašto je rokenrol jednom bio toliko važan i čega danas više nema u muzici. Svih 15 kratkih stvari prolaze u setnom raspoloženju koje evocira traženje: traženje sebe, traženje nekog drugog, traženje radi traženja. Intimnost u koju ovde zavirujemo danas je retkost. To nije servirana intimnost društvenih mreža, nego istinska toplina poveravanja misli i osećanja nekom do koga nam je zaista stalo. Numere Guard, Nurse! i Punkt uvode nas u događaje čiji junaci kao da su rođeni da izgube dah pod pritiskom životnih realnosti, dok My Kiss Era, Missus Morality, Yes I Have Eaten So Many Lemons Yes I Am So Bitte i Best In Show dalje razrađuju naraciju lutanja po ulicama i nenalaženja sebe. Mada se Changer, Horsey Girl Rider i Clark naizgled primiču nekom razrešenju, posle završne Maddington jasno je da pravog kraja ne može biti, baš kao i u životu. Uvek ćemo se tražiti i o tome je ova ploča.
Ako pitate ovog potpisnika, izdanje Bar Italia – Tracey Denim spada u najlepša muzička dela ove godine. To je tipičan kultni album, koji bi jednom morao da dobije neprikosnoveni status, kakav recimo imaju legendarni novotalasni debiji sastava Young Marble Giants Colossal Youth (1980) ili Scars Author! Author! (1981). Ako se sećate, to su bili bendovi koji nikad nisu ništa uradili na tržištu mada se i dalje nadamo da će ih jednog dana pohoditi zaslužena slava – eto, toliko su lepe male ploče ostavili za sobom naknadno ih smestivši u srca mnogih što su ih kasnije otkrili. Moguće je da će slično biti i sa Bar Italia. ¶
Narodno pozorište nije ni prvo ni jedino sa čije scene se publika poziva da podrži neki stav glumaca, kaže Pavle Jerinić koji je pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, a što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kada je već odlučeno da se nastavak snimi, moglo je to i malo elegantnije da se uradi
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
