Retrospektivni pogled na BINU: Predlog jedne moguće budućnosti

Jedan od programa ovogodišnje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA) je izložba čiji naslov – Javnost arhitekture, najavljuje njenu temu. Ujedno, s obzirom da je pre dvadeset godina prva manifestacija BINA-e bila poziv Beograđanima da se arhitekturi što više približe, ova izložba i podseća i zaokružuje tu temu.

Autori izložbe Javnost arhitektrure Milena Kordić i Andrej Dolinka podsećaju za „Vreme“ da „iskaz Rema Kolhasa o arhitekturi kao najjavnijoj među umetnostima stoji kao epigraf u tekstu koji prati ovu izložbu.“ Objašnjavaju da „sintagmu ’javnost arhitekture’ možemo označiti kao pleonazam.“

„Naša izložba posebno ističe pitanje kritike u arhitekturi kao izuzetno značajan činilac njene javnosti. Ispražnjeno područje tradicionalne arhitektonske kritike popunili su mahom društveni pokreti koji se bave raznim političkim aspektima arhitekture i urbanizma.  Pitanje javnosti arhitekture pitanje je i javnog ulaganja ali i učestvovanja javnosti u odlučivanju o njoj. Konačno arhitektura, budući da je svuda oko nas i svima nama dostupna, ne može biti lišena javnog interesa ali ni odgovornosti ka javnosti“, kažu autori izložbe.

Dobar život

Šta je u današnjoj praksi društvena odgovornost arhitekture? Kordić i Dolinka smatraju da bi „bilo dobro da se pitanje društvene odgovornosti postavlja društvu umesto što se njene pretpostavke proglašavaju na mestima ekonomske i političke moći. Važno je i pitanje pozicioniranja arhitekata i urbanista u odnosu na razne činioce društvenog polja. Valja imati na umu da će se i okolnosti u kojima arhitektura nastaje i društvo za koje arhitekte odgovorno rade pre ili kasnije promeniti. Naravno, uz aktivno učešće svih činilaca tog polja. Nama je bilo važno da ovom izložbom ukažemo na to da moramo biti svesni ovih odnosa, da oni moraju biti osvešćeni i da za njih svi učesnici u procesu moraju preuzeti odgovornost.“

Foto: Promo

Jedna od poslednjih tema BINE bila je Dobar (urbani) život. Ocenjujući sadašnji urbani život u prestonici, Kordić i Dolinka kažu da je „za većinu, Beograd danas mesto deregulisanog rasta u skladu sa zahtevima kapitala u kom narasta i nemogućnost da se život reprodukuje; on je i mesto razgradnje, bilo u vidu rušenja i uništavanja arhitektonskog i urbanističkog nasleđa, opet uz ignorisanje i kršenje propisa, bilo u obliku prepuštanja materije grada propadanju u tendencioznom odbijanju da se on održava.“

„Beograd je mesto koje svojim stanovnicima progresivno ukida pravo na kretanje (uz besplatan javni prevoz!), smanjenje uticaja toplote, pravo na čist vazduh i pijaću vodu, pravo na pogled i autentičnu gradsku panoramu. S druge strane još uvek ima prilike da se autentični delovi grada i prirode u gradu sačuvaju i razviju dalje ka slojevitim pejzažima pristupačnih svima.“

Retrospektivni pogled

Posebnost ove izložbe kojom se zaokružuje 20 godina BINA-e je upravo način kako je realizovan taj retrospektivni pogled: predlogom jedne moguće budućnosti.

Naime, jedan deo izložbe posvećen je, objašnjavaju autori, „promišljanju mogućnosti formiranja Centra za arhitekturu kao mesta i institucije koja bi se kontinuirano bavila dokumentovanjem, istraživanjem i izlaganjem u toj oblasti, i to u susretu arhitekata i široke javnosti. Kao jedna od mogućih baza nagomilanog znanja za uključenje u ovakav Centar razmatra se arhiva BINE i aktiviranje dokumentacije raznovrsnih programskih celina te manifestacije u funkcijama istraživanja, obrazovanja, izlaganja i društvenih inicijativa.“

Centar bi podrazumevao i aktiviranje kritike. „U trenutnim društvenim okolnostima, kritika arhitekture je preko potrebna, jer ona u opštem smislu, podrazumeva analizu, tumačenje i razumevanje umetničkog dela“, kažu autori i naglašavaju da je važno da „neko ko nije iz naše discipline, ko nije obučen da tumači i razmontirava skrivena ili kolateralna značenja građene sredine, razume šta mu arhitektura donosi. Koje vrednosti unosi u njegov život, koje mu prilike nudi, a koje ukida. Ako razume arhitekturu na ovaj način, onda će je pojedinac, korisnik, više i ceniti. Ako je više ceni, onda će je čuvati, a ako je čuva – omogućiće budućim generacijama da bolje razumeju kontekst u kojem žive pa samim tim i sebe i sopstvene identitete.“

Kritika je promenila formu

Smatraju da „kritika arhitekture danas postoji, ali je promenila formu i kanale kretanja pa publici s određenim medijskim i tehnološkim očekivanjima može delovati kao da je nestala“, i skreću pažnju da je „došlo i do naglašenog raslojavanja u promišljanju arhitekture – kao da su arhitekte, urbanisti, teoretičari i istoričari potisnuti u zabran akademije, dok s druge strane atomizovani pojedinci, bilo entuzijasti, koristoljubivci ili humoristi, deluju mahom u onlajn medijima.“

„Deluje kao da je neophodno da se obezbedi mesto za kontinuirano (fizičko) susretanje svih pomenutih kategorija i šire javnosti. Tako će i kritika arhitekture iz kuloara, stručnih krugova i iz društvenih medija možda dospeti do drugog vida javnosti“, kažu Milena Kordić i Andrej Dolinka.