Redak čovek

Ponekad, zahvaljujući okolnostima, dva potpuno različita kraja sveta budu prostor razmene ideja. Zbog svojih integrativnih moći, umetnost je ljudska delatnost koja prednjači u preplitanju i prožimanju misli i sadržaja, ponekad povezujući čak i geografski veoma udaljena područja. Potpisnik ovih redova nije ni slutio da će učestvovati u internacionalnoj promociji jednog inuitskog (kako sebe nazivaju Eskimi) umetnika. Kako je neko iz Srbije učestvovao u jednoj suštinski inuitskoj priči ili obrnuto, kako je umetnik sa arktičkog područja dospeo do Balkana?

Sve je započelo slučajno, još osamdesetih godina, jednom posetom beogradskom antikvarijatu, gde sam pronašao stare brojeve časopisa „Inuit Today“. U časopisu, osim tekstova na engleskom i na inuktitutu (jeziku eskimske zajednice u Kanadi), bile su i ilustracije i karikature na temu inuitske stvarnosti sedamdesetih godina, koje je kreirao neko ko se potpisivao kao Alutuk Ipele (Alootook Ipellie). Crteži su me privukli svojom očaravajućom svedenošču i humorom, ali i neprikrivenom samoironijom, uprkos tome što je sudbina Inuita, u susretu sa savremenom civilizacijom, bila teška, čak tragična. Toliko sam bio pod utiskom, da sam rešio da samome sebi dam jedno obećanje. Koliko god to zvučalo besmisleno u tom trenutku, obećao sam da ću, kad-tad u životu, sresti osobu koja je te crteže kreirala. Kao što će se ispostaviti, tako se i desilo – ranih devedesetih, u vreme kada sam krenuo da objavljujem u SAD. i Kanadi, počeo sam da se raspitujem za inuitskog autora Alutuka Ipelea. To nije išlo lako pošto je bilo očito da je malo ko od savremenih obitavaoca severnoameričkih urbanih prostora uopšte obraćao pažnju na stvaralaštvo marginalizovane manjine, i trebalo je nekoliko godina (u predinternetsko doba) da sa Alutukom stupim u kontakt i da počnemo da se dopisujemo.

Kada sam u Pančevu počeo da organizujem Grrr! (Internacionalni festival autorskog stripa), koji je pokrenut 2002. (i samoukinut 2007), jedna od ideja bila je da ugostimo Alutuka Ipelea. To se ostvarilo 2005. godine (vidi „Vreme“ broj 767). U svakom slučaju, dvadesetak godina nakon što sam sebi dao obećanje, uspeo sam da sretnem autora onih izvanrednih crteža, i to u svom gradu, gde sam organizovao i njegovu izložbu, jedno od retkih internacionalnih predstavljanja ovog osobenog kreativca i možda jedinstvena prilika kada je bio istinski prihvaćen od svojih kolega, strip crtača i ilustratora iz nekoliko zemalja.

Ilustrator, strip autor i književnik, Alutuk Ipele bio je jedan od najistaknutijih savremenih stvaraoca ove, od zapadne civilizacije desetkovane zajednice (ukupan broj Inuita koji žive na tri kontinenta, u Evropi, Aziji i Americi, iznosi svega oko 150.000 duša). Kao što će se ispostaviti, bila je to jedinstvena prilika da se taj čovek uopšte sretne u ovoj fizičkoj realnosti, pošto je 2007, samo dve godine nakon izložbe u Pančevu, stigla vest da je umro, na ulici u Otavi, gradu u kojem je živeo.

Vest o njegovoj smrti rastužila je prijatelje koje je, tokom kratkog boravka, stekao u našoj sredini. Pančevački prostor Elektrika organizovala je izložbu u znak oproštaja, nažalost, mnogo pre nego što je bila organizovana njegova retrospektivna izložba u Kanadi. Na sve koji su ga upoznali ostavio je snažan utisak – tako jednostavan, a ipak kao da je bio izaslanik iz nekog drugog sveta. Kao dete, on je sa porodicom nasilno preseljen (akcijom kanadske vlade) iz tradicionalne polunomadske nastambe u zalivu Frobišer (koja je danas, prema ozvaničenom inuitskom nazivu prozvana Iquluit), u naselje evropskog tipa na Severu Kanade, nakon čega se školovao i ostao da živi u Otavi. Pored života u savremenoj sredini, on je, dakle, bio i svedok kulture koja se, po načinu života, najčešće ubraja u retke na planeti preostale lovce–sakupljače. Pa ipak, Alutuk je bio sve pre nego „primitivan“ – ostavljao je utisak čoveka koji je reprezentovao ozbiljnost i dubinu iz koje se nataložilo iskustvo njegovih predaka, a u isto vreme ste sa njim mogli da se smejete i ćaskate o pop kulturi.

Pre nekoliko godina javili su mi se ljudi iz Kanade koji su sakupljali raspoložive materijale ostale iza ovog umetnika – to nije bio jednostavan posao pošto su njegovi radovi ostali raštrkani po kolekcijama retkih entuzijasta. Septembra 2018. u Otavi je organizovana retrospektivna izložba, u Umetničkoj galeriji Karletonskog univerziteta, kojom je – jedanaest godina nakon smrti – obnovljeno interesovanje za rad Alutuka Ipelea. Jedan od rezultata odličnog prijema izložbe bila je odluka da, ovog maja, Alutuk Ipele bude posthumno uvršten u Hol slavnih kanadskog stripa. Jedan od organizatora ovog dešavanja, Bred Mekej, za naš list je objasnio da je u vreme izložbe postavio neke od Alutukovih crteža na Fejsbuk, što je privuklo pažnju ali i nevericu mnogih. Naime, iako je Alutuk za života objavio svoje literarno-ilustrovano izdanje Arktički snovi i noćne more (1993), do dana današnjeg nije objavljena zbirka koja bi u jednoj knjizi predstavila ilustracije i stripove ovog autora. „I sâm sam pohađao Karleton univerzitet krajem osamdesetih, u isto vreme kada i Alutuk“, kaže Mekej. „Nismo se družili, ali mi je bilo poznato da se bavio književnošću i pisao poeziju. Uopšte nisam znao da se bavio i ilustracijom i stripom – ni da je bio tako zanimljiv autor, i danas žalim zbog toga. Sa današnje tačke, njegovi stripovi su pravo otkriće. Kako to da Alutukov rad nije bio dovoljno poznat? Kao prvo, Kanada je velika zemlja, ali oko 85% stanovništva živi duž granice sa SAD. Za većinu Kanađana inuitska realnost je vrlo udaljena od svakodnevnog iskustva, kao i skoro sve što se tiče severa. Bio sam u Jukonu i Severozapadnim teritorijama, i mogu da posvedočim da postoji kulturna podvojenost na liniji sever-jug, slično kao što je to slučaj između Kanade i SAD, tako što je Kanada izložena pravom bombardovanju američke kulture, dok vrlo mali broj Amerikanaca ima bilo kakvo znanje o kanadskoj kulturi uopšte. To je sve uslovljeno geografijom. Međutim, postojala su i predubeđenja u vezi sa inuitskom umetnošću; za većinu ljudi to je podrazumevalo rezbarije, dok su crteži bili nešto sporedno. Takođe, postoji i problem percepcije stripa kao marginalne umetnosti – strip objavljivan u inuitskim publikacijama unapred je osuđen na dvostruku opskurnost“. U vreme ceremonije Hola slavnih kanadskog stripa (koji nosi podnaslov „Džinovi severa“), na Jutjub je postavljan i jedini poznati video-intervju sa Alutukom, načinjen baš u Pančevu (autorka Aleksandra Ilić). „Nunatsiaq News“, novina posvećena inuitskoj zajednici, zabeležila je: „Svojim crtežima, Ipele se dotaknuo pitanja kao što su kolonizacija i nasilno preseljenje Inuita, problemi sa alkoholom, zagađenjem okoline i mnoge predrasude o Inuitima“.

Jedan od ljudi iz organizacionog odbora Hola slavnih, Konan Tobias, ističe kako je „jasno da se strip publika uglavnom oslanja na radove belaca, i uvrstivši Alutuka Ipelea među odabrane, želeli smo da odamo počast autoru sa drugačijim bekgraundom. Tokom ceremonije, izvedena je tradicionalna inuitska pesma, a Alutukova sunarodnica je izjavila da je ono što je on prikazao svojim crtežima bilo upravo ono što smo svi osećali, ali smo bili odveć stidljivi da o tome govorimo“.