Uključiš televizor i pronađeš kviz na skoro svakom kanalu. Više neću da brojim crvene i plave kuglice niti da prepoznajem zamrljane portrete glumaca u formi skrivenih haških svedoka. Na regionalnoj tv-stanici Palma plus cele noći – pogađaju reči. Nagrada je sve veća i veća, dobijemo prvo slovo pa sami smišljamo dalje!
Prsata Moravka satima loži gledaoce koji se uzbuđeno uključuju (cena poziva 40 dindži plus PDV). Reč naizgled laka, samo četiri slova K_ _ _. Svi se javljaju sa replikom – Imam reč! Biblijski uvod, a prsata ih vraća na ime i prezime, pa kako ste, a impulsi samo čukaju. Gledaoci zvuče kao da su u kafani, posle petog piva stali u red za toalet, pa pocupkuju ne bi li im bilo lakše, a usput i da zarade neke pare. Koncentracija je popustila, ne pamte koje su sve reči već bile. Bila i KOZA i KUĆA i KOST i sve redom na K. Pokušali su sa KLAJ, od stare srpske reči KLAJ KLAJ, a moj heroj se samouvereno javio sa rečcom KNjOJ. Ona sisata mu nije priznala, kao nije to, to su dve reči. Ma, samo lažu narod.
Novinarska nesreća ponekad namesti da moramo događajima da krenemo u susret. Evo, ja moram da završim tekst do utorka, a u sredu će valjda da nam se obrati premijer gospodin Koštunica. Meni se nekako javlja da će to biti preko malog ekrana, negde usred Dnevnika, ili možda odmah posle njega, kao Koštunov dodatak. Poput takmičara u kvizu, počeo sam da smišljam njegov govor unapred. Imam reč! Prvo, sigurno će da stoji, jer čovek koji stoji uvek priča kraće i lepše mu stoji odelo. Ako stane ispred kamina, ne valja jer će mnogo da liči na Slobu, a izbegao bih i onaj stilski nameštaj – kanabe nam se popelo na glavu. Kad se slikaš na kanabetu, onda moraš da slikaš i šefa kabineta sa bradom – eto Mihajlova u kadru. Ne bih preterivao ni sa krupnim planovima, premijer ume da zakiseli facu, pa će situacija izgledati još bezizlaznija. Što se tiče sadržaja govora, tu već postoje neke spekulacije.
Stigao je zakazani datum, a Mladića nigde nema. Prvo bismo pomislili da će Koštunica da prizna svoju nemoć. To se na našoj političkoj sceni nekako najređe dešava. Objektivne okolnosti i subjektivne slabosti. Ukoliko usfali inspiracija, toplo preporučujem emisiju „Dozvolite“, gde su još uvek u upotrebi izrazi iz neumrle JNA. Ja gledao – reporter intervjuiše neke vojnike i oficire na vežbi PVO-a. Preduzete su sve potrebne radnje u cilju izvršavanja postavljenih zadataka. Ljudstvo se pokazalo vrlo dobro (nikada odlično), visoko profesionalno i motivisano osvetlali su obraz i slede svetle tradicije. Posle druženje u kantini gde se piju samo sokići i jedu čips i smoki. Gistro. Ako je smešno, ajde reci da se svi smejemo, jes’ to mangup iz civilstva. No, iako je tema obraćanja vojno lice, ne bih preterano daleko išao tim putićem, da sam na Vojinom mestu. Istina je da sam u jednom tabloidu video Koštunicu u uniformi, lepo mu stoji, ali kažu klasići da je umeo da prikunta na obuci, razumem čoveka.
Drugi mogući scenario Koštuničinog obraćanja mogao bi biti rezolutna ostavka ponuđena domaćoj i međunarodnoj javnosti. Kao, puko Voji film, onakav flegmatik se iznervirao a narod da stavi prst na čelo i da kaže, e sad smo stvarno preterali! Svi bi brže-bolje počeli da ga teše, ma nemoj, Vojo, Demokratska stranka bi se konačno dogovorila i ušla u vladu pa onda zajedno u promene.
Naučnofantastična verzija podrazumevala bi umirujući ton, kojim bi nam Koštunica saopštio da je Mladić već u Hagu ili na putu, a mi sad možemo da se radujemo ili kukamo, ko šta voli, ali najbolje bi bilo da sačuvamo dostojanstvo i budemo suzdržani u ispoljavanju emocija. Crno slavsko odelo, bela košulja, kamena faca, podneli smo žrtvu, sad idemo dalje – dostižno je!
Pitate se koliko ima mogućih verzija. Kada sam video kviz na Hepi Košavi, koji se zove „Frižider“, shvatio sam da granice određuje samo naša mašta. Tamo neka druga cica stoji ispred nacrtanog frižidera, na kojem su fotokopirane pare (uvećane hiljadarke) magnetima pričvršćene za frižider. Vi, dragi gledaoci, čik pogodite šta sve ima u frižideru. Kviz je bezočno ukraden sa nemačkog kanala koji nije dobio frekvenciju u Srbiji. Nije led, nisu jaja, nije meso, ko još drži te skupe namirnice u frižideru. Nije puter, da si rek’o margarin pa ajd’ nekako, možda pivo, nije ni to. Ispade na kraju da je kvasac, jest stvarno, dobro je da se drži na hladnom mestu. Šta li još držimo u tom srpskom frižideru ne smem ni da pomislim. Tako vam je i sa Koštuničinim govorom, koji može dobiti neslućene pravce. Ipak, plašim se dva moguća ishoda. Prvi bismo mogli nazvati – duplo golo ili prazan frižider. Druga opcija je pokvaren frižider gde se sadržaj, da izvinite, usmrdeo pa ne bih ni da ga otvaramo. Preneseno na jezik istorijskog saopštenja – možda nam se Premijer na kraju ni ne obrati, jer ćutanje je zlato, ili što bi rekao naš ministar vera, a možda se Oli Ren na kraju predomisli!
