Postoje faktički četiri generacije rokenrola u Srbiji, ali tri autentične: šezdesete sa originalnom kaver generacijom, kasne sedamdesete sa novim talasom, potom kasne osamdesete sa alternativnim rok zvukom, a odskora smo svedoci dolaska nove ekipe gitarskih bendova odrasle uz internet koju opet okupljaju približno slična estetika i etika
Ko bi uopšte dao rokenrolu drugu šansu u Srbiji XXI veka, posle one koju je propustio, ne svojom krivicom, odmah posle 5. oktobra. Ukoliko se sećate, u jednom vrućem trenutku, sve televizijske i radio stanice su prihvatile kao muzički model novog doba upravo domaće rok grupe i njihov autput iz devedesetih ili osamdesetih. Čak je mnogo bezbednije bilo pustiti EKV nego neki novi bend, netom pristigao sa koncerata kojima se pozivalo na izlazak na izbore.
Kratko je to trajalo, možda pola jeseni 2000, kad smo iznebuha mogli na glavnim programima videti Jarbole, Neočekivanu silu… ili Darkwood Dub, tek da se još jednom uverimo da su mediji u potrazi za političkom legitimizacijom ono što nas tako lagodno i ovlaš truje, a onda je kompletna rok muzika koja se pravi ovde otišla u fade out kablovskih kanala, čija je jedina funkcija popunjavanje broja u ponudi distributera. Sve donedavno, kad su zahvaljujući rubrici „Scena“ na sajtu Popboks (www.popboks.com) postale jasne ogromne razmere svirajuće euforije koja je obuhvatila Srbiju kad niko više na to nije mislio.
CRNE I BELE USPOMENE: I dok Jugoslavija i sve jugoslovensko polako postaje uspomena crno-bela kao stara fotografija, vreme je da osetimo kako je odavno pravi trenutak da se definiše i oblikuje novi srpski kulturni prostor. Ukoliko se taj prostor stalno i uporno prepušta ljudima autarhičnih političkih pogleda, onda se nikad i neće naći mesto srpskog kulturnog prostora i njegovog novijeg nasleđa u međunarodnoj kulturnoj podeli uloga, u koju spada i snalaženje u globalnom pop svetu. Naša samoproglašenja po kojima je „novi talas“ kod nas bio evropski relevantna pojava padaju u vodu kad ustanovite da niko nigde ništa ne zna o tome u svetu, čak ni u vreme interneta. O turskom panku se pak imaju pročitati lepo obrađeni tomovi…
Nova generacija grupa o kojoj govorimo ovde, prva je generacija koja radi isključivo iz konteksta Srbije, pa odatle u smeru sveta. U tom svetu, od prošle godine, prvi put više ljudi živi u gradovima nego van njih i odrasta isključivo po pravilima urbanog model egzistiranja, sa sve slabijim sećanjem na bilo kakav kontakt sa prirodom. Takođe, ako nismo primetili, već je dobrano odmakao novi vek, te je ovo prva generacija koja se bori sa čudima XXI veka koja diktira i oblikuje internet kao sredstvo razmene iskustava, donekle još uvek TV, ali sve slabije štampa ili radio. I konačno, 5. oktobar je već daleko, a razočaranja Srbije u tranzicionoj poziciji nekako nema ko bolje da opiše nego gomila autsajdera u koje spada svaki rok bend, odjednom (kao i uvek kad je bio najbolji) u poziciji glasnogovornika posttinejdžera. Posttinejdžeri su glavno uzrasno poprište socijalne i političke borbe za srpsku verziju budućnosti u kojoj će biti mesta samo za korisnike i davaoce raznih servisa koji čine društvo sutrašnjice.
KONAČNO NASAMO SA RATOM: Bilo je reči o tome da su neobjavljeni jugoslovenski ratovi često imali konotacije civilizacijske katastrofe u kojoj su naoružani prosto ratovali protiv civila, neke nove gazde su finansirajući rat zauzimale svoje današnje oligarhijske položaje, sela su ratovala protiv gradova, i tako širom bivše zemlje… ali jedan rat je ostao nedovoljno opisan. Bio je to očigledan rat protiv mladih. Mada se mnogo šta radilo u ime ovog ili onog, posledice rata koji je spržio potencijalne životne planove bar dve ili tri generacije, vrlo su upadljive – kao i obično, nema reči o nekoj pouzdanoj statistici, ali je jasno da se broj mladih izbeglica iz svih zemalja nastalih na tlu SFRJ u stvari meri stotinama hiljada, te da je direktno i odloženo stradanje dece dodatna havarija koja je ovim ratovima dala produženo tragično trajanje.
Prihvatanje ove razmere rata nam je neophodno da bi prepoznali činjenicu raskida sa svetom odraslih onako kako ga definiše sadašnja političko-poslovna elita i jedno ogromno nepoverenje u starije, kao ono što su osnovne i nepovratne karakteristike naraštaja postdvehiljadite. Ovo ogromno nepoverenje u ono što pričaju stariji ispisano je maltene u svakoj, pa i najkraćoj rimi srpskih hip-hop bendova, i bilo je samo pitanje časa kad će se kao ključan generacijski iskaz naći zabeleženo i u rokenrol pesmama.
ČETVRTA GENERACIJA: Postoje faktički četiri generacije rokenrola u Srbiji, ali tri autentične: šezdesete sa originalnom kaver generacijom, te jednim međunaraštajem hipi usmerenja, tek su dale uzbudljiv okvir za istinski samosvojne glasove koji će uslediti – kasne sedamdesete sa novim talasom, potom kasne osamdesete sa alternativnim rok zvukom, a odskora smo svedoci dolaska nove ekipe gitarskih bendova odrasle uz internet koju opet okupljaju približno slična estetika i etika.
Ovo je prva generacija koja nastaje u neobičnoj situaciji – naime, u Srbiji više nema aktuelnih mejnstrim rok bendova nove generacije, najmlađi je Van Gogh, koji je prvi album objavio 1986. Što se andergraunda tiče, on svoj smisao alternative dokazuje svaki dan u situaciji u kojoj su svi sastavi prinuđeni da se bore za svoje mesto u prodavnici ili na internetu – svima se računa samo ono što prodaju, a to su sve više samo ulaznice za koncert, i tu je sve jasno – na klupske događaje se u Beogradu opet izlazi kao nekad.
Mala renesansa rok zvuka i stava u Srbiji odvija se, kao i obično, uz delimično negiranje njegove dosadašnje prošlosti i oslanjanje na spoljne uzore. Ali, prvi put nove grupe imaju afirmativan odnos prema svojoj tradiciji – umesto nekadašnjeg odmaka po svaku cenu, ironije ili bar ambivalentnog odnosa prema prethodnom naraštaju bendova, kod njih često nalazimo tragove neskrivene inspiracije našim starijim autorima. U svakom slučaju, prvi put posle mnogo godina čujemo grupe koje zvuče i ponašaju se nervozno, kao da je na ovom svetu jedino zaista važno to šta oni imaju da kažu, te ne uspevaju da se do kraja iskontrolišu, svesni pritiska iznutra kome ne mogu da pobegnu.
NERVOZNA ISTINA: Rokenrol je nekad u Srbiji bio paradigma drugačijeg, deo širokog kulturnog fronta disidenstva, paralelan sa „crnim talasom“, angažovanim teatrom i smelom likovnom avangardom. Danas je on izgubio tu vrstu sjaja i nema onu vrstu temelja koji mu automatski udahnjuje viši smisao. Na tranzicionom ostrvu Srbije, pred njim su veći zadaci od uloge proroka u svom selu – on mora da se pokaže kao sredstvo ravnopravne komunikacije na globalnom nivou, jedno od retkih koje svako u svetu razume, ako imaš šta da kažeš i dobar si u tome što radiš. Njegovi autonomni koreni uvek će ga svrstavati mimo glavne struje i van najšireg populizma – domaća rok kultura dokazala je svoju autentičnost na ovim prostorima već samim tim što je nekako opstala i raširila se do zabačenih kutaka – a njena uloga nečeg drugačijeg neće nestati sve dok bude trajala potreba za nečim drugačijim.
Paradigma se promenila, jer se promenio i kontekst svuda u svetu – sistem se danas pravi da nije sistem, da ga nema, pa je teško biti protiv sistema. Kod nas je društveno rasulo predugo bilo jedini sistem, a rokenrol maltene jedini pouzdan obrazac pozitivne socijalizacije. On je i danas očuvao tu ulogu, mada su mnogi zaboravili da rokenrol nije nikakva ideologija, da tu ne postoji nikakva marketinška zvrčka koja mu daje smisao. Rokenrol je ona autonomna pozicija sa koje gledamo život i pitamo se šta nas to lažu, o čemu je ovde reč i kako da se izvučemo. Tokom tog razmišljanja nismo sami, nego nas ta tačka povezuje sa mnogima sličnima, jednako zbunjenima – e to je suštinsko rokenrol iskustvo. Mimo politike i svih velikih predstava koje nam uvaljuju ili tek nameravaju da nam ih uvale.
U neka druga vremena rok grupe su nam bile neka vrsta prozora ka mogućoj budućnosti, ka nečem boljem što možemo sami oblikovati. Danas, imam neprijatan utisak, i najmlađi se u stvari pribojavaju budućnosti.
UNUTRAŠNJA REVOLUCIJA MLADIH: Kad su 2006. Peter, Bjorn i John otpevali ključnu pesmu te godine: „Young Folks“, sa nezaboravnim refrenom „old folks talk about old styles, but all we care is to talk about you and me“, bila je to malena, ali dalekosežna objava programa generacije zagušene iznenadnom dostupnošću sve istorije. Na sličan način i naše nove grupe su sve osim onog što očekujete: one imaju stav, ali on nije tamo gde bi se nadali. Umesto velikih proglasa, glavna politička borba današnjice vodi se na najprivatnijem i ličnom planu, drugi više i ne postoji. U anonimnosti soba, u privatnosti i tišini pred displejem, tamo gde je u stvari društvo danas, u vašem krevetu i oko njega.
Novim grupama naime nisu potrebni nikakvi viši ciljevi i veliki globalni planovi da bi bili rokenrol ili da bi bili punopravan deo tradicije. Danas je sve do te mere globalizovano i dalekosežno, da je područje ličnih sloboda najviše stradalo. A na tom polju je rokenrol i izgrađen i odatle mu snaga – povratak tom terenu za njega je verovatno blagodet.
Hipi vremena postaju daleka kao francuska revolucija i nikom nije baš jasno o čemu se tu tačno radilo. Samo nervoza novotalasnih sastava još uvek korespondira sa nervozom današnjih vremena, ali odakle dolazi ta nervoza? Nekadašnje umrtvljivanjem manjkom medija, danas je umrtvljivanje viškom medija, to svi znamo. Ali blebetanje je isto – jedna od najraširenijih društvenih disciplina kod nas je govor o sopstvenoj nemoći, odnosno priča o tome zašto nešto ne može da se desi kod nas. Nekad je to bilo rezervisano za kafanske priče, ali je centralna televizija odisala baš tim sentimentom (i sad nije daleko). A danas se ista fama o društvenoj nemoći širi internetom i srodnim medijskim pomagalima, kao opšta istina, od koje se svako sa 20 godina mora ježiti. Čemu živeti, ako se nešto ne može promeniti tako da odgovara tebi, nasuprot zavere odraslih koji su sve sredili po svojoj meri, i prave se da stvari nisu naopake, čak i kad je očigledno da jesu? Koliko puta su stvari kod nas u poslednjih 20 godina išle brutalno naopako, i s kojim pravom iko može da kaže da kod nas nešto ne može?
Bas zato što je izgledalo nemoguće, postaće moguće.
Da fenomen “nove srpske rokenrol scene” postoji, prvo je primećeno negde 2006. po broju nepoznatih grupa sasvim originalnog zvuka, sa one strane metal/hardkor pank matrice koji su tražili priliku da sviraju ili donosili dosta čudne demo-snimke. Već tri godine uzastopce na pulskom Art and Music festivalu novih grupa sa ex-jugoslovenskog prostora, sastavi iz Srbije ostavljaju upečatljiv utisak originalnošću koja se ne susreće svaki dan (Goribor, Repetitor, Petrol). U poslednje vreme čak i dnevni listovi, kao što su “Blic” i “24 časa”, pokušavaju da predstave ovu scenu kroz formu nedeljnih mini portreta novih sastava.
Svakako najlakše je obavestiti se o svim ovim različitim sastavima preslušavanjem postojeće tri kompilacije: sve one su nastale iz svesti o posebnosti najnovije generacije, odnosno o njenoj povezanosti. Istorijski najvažnija je prva “Jutro će promeniti sve” (PGP RTS, 2007), koju je sa puno pažnje i entuzijazma sastavio Ivan Lončarević (emisija “Pop depresija”) – ovaj pregled je i najbolji uvod u žanrovsku raznovrsnost celog zbivanja. Sledeća, pod imenom “Šta treba maloj deci” predstavlja jedan anarhičniji deo scene okupljen oko izdavača po imenu Kornet, dok je autorski najkoherentnija “Zdravo, zdravo, zdravo”, svakako trenutno najbolji dokument o autorskom potencijalu ovog naraštaja grupa (par odabranih je dobilo priliku da objavi po nekoliko snimaka).
Sastav koji je najranije skrenuo pažnju na sebe je Goribor, koji predstavlja neku vrstu benda u vakuumu između generacija. Stariji po godištu, odmaklih tridesetih, sa težim egzistencijalnim problemima, živeći u nekoliko gradova od kojih Bor smatraju svojom početnom tačkom, Goribor su svojim spojem ritam-mašine, bluza i autsajderske poetike privukli pažnju svih kao autorska pojava koja se jednom susreće. U kosmopolitskom duhu debi album su objavili za zagrebački Dancing Bear, imaju još četiri različita izdanja za tamošnjeg legendarnog izdavača Slušaj najglasnije, a najveći fan klub im je u Osijeku.
Petrol su takođe ponešto stariji (na početku nežnih tridesetih), besprekorno artikulisani neopsihodelični sastav, sa tek objavljenim albumom Nezgodno vreme opasni dani, bez sumnje jednim od najboljih domaćih muzičkih izdanja poslednjih godina koje pokazuje autentičan potencijal dostojan ranih snimaka Lune ili Ekaterine Velike.
Repetitor su neosporni lideri nove generacije, dve devojke i štrkljasti mladić u ranim dvadesetim, koji izgledaju kao rođeni za herojsku ulogu antiheroja – njihov debi album Sve što vidim je prvi put predstavlja ključan iskaz nove srpske scene i jedan od neizbrušenih trijumfa rokenrol duha u ovim krajevima.
Nežni Dalibor sami po sebi objavljuju žanrovsku revolucije koja se pomalja kroz ove grupe – prvi put imamo upečatljivo izveden frenetični pop-rok sa srcem na rukavu, na njihovom debi albumu Sredstva i veštine.
ŽeneKese su razbarušeni veseli momci rok scene sa zvukom na Stones tragu i potrebom da celu publiku popnu na scenu – svaki njihov koncert je avantura za sebe, kako i treba da bude, nadamo se da će tekuće usnimavanje prvog albuma sačuvati tu energiju.
Manisent i Mentalnost su slična vrsta pojave, ali još više pod anglo uticajima – u jednom trenutku je njihova popularnost obećavala da su baš oni lideri scene, ali je nezadovoljstvo prvim snimcima za debi album koji je već trebao da se pojavi, odvelo bend ponovo u studio.
Stuttgart Online jedna su od najvećih tajni grada – samo bas i bubanj nalik na ranu Disciplinu Kičme i angažovani tekstovi koji pišu ličnu istoriju na fonu velikih političkih zbivanja i daju nam neke od ključnih generacijskih iskaza.
Slaptrap spajaju fank i rok u nastavku pomenute žanrovske revolucije na debiju Mlad i perspektivan.
Krš su postali čvrst bend tek nedavno kad im je anarhična duhovitost to dopustila – ovaj humor je neobično važan usputan tok nove scene.
Pionir 10 iz Subotice su ozbiljan pop sastav kakvog inače nemamo, ali njihov već snimljeni album nikako da pronađe izdavača.
Mothership Orchestra iz Požege su sami sebi objavili dva EP-ja pokušavajući da izbegnu tužnoj sudbini još jedne grupe koja ima šta da kaže, ima pouzdanu publiku i ne tako čest zvuk zasnovana na američkim ruts uzorima – ali ne i izdavača.
Zemlja Br. 9 su postava respektabilne umetničke doslednosti, koja razvija autentičan postrok koncept na osnovama starijeg benda iz kog su nastali, svakog poštovanja dostojnog Fonografa.
Kantautorska scena je autonoman fenomen – sasvim neočekivane vrcave pojave osoba sa svedenim instrumentarijem, najčešće gitarama, kao što su Kralj Čačka, Keckec, Balans, te Ika i Tobić Tobić Idol Mladih, najupečatljivije govore o tome da sasvim sigurno na ovoj sceni ima još mnogo onih koji imaju šta da kažu.
Beograd je najuzbudljiviji onda kad se tome najmanje nadamo. Ima nečeg u tome što se sa tim gradom u stvari ne zna kad će profunkcionisati kao grad.
Beograd se promenio i decentralizacija koja uzima maha čini da ga poslednjih godina ne prepoznajemo, on doživljava jedan od onih momenata skokovitog razvoja iz kog će izaći kao grad sa više centralnih tačaka na kojima će se svašta dešavati. Na rok sceni je decentralizacija već počela odavno i možemo videti kako će to izgledati – Pančevo će biti deo Beograda, Novi Beograd centar grada, žene će voditi glavnu reč, a to više niko neće primećivati kao nešto posebno, Romi će repovati i uopšte low budget New York atmosfera jednog novog grada će potpuno preovladati. S njom će život postati i suroviji i materijalističkiji i bezobzirniji i samo će određeni parčići komšijskog duha ostati kao uspomena na beogradski fazon, šta god on to bio za nas koji smo odavde, mada znamo da se iza tog pre svega krije umeće života sa drugima.
“Nova srpska rock scena” (kako kaže nalepnica na seriji zajedničkih izdanja Digimedije i Odličnog Hrčka), nastala je u poslednje tri godine prirodnom evolucijom nekih do tad postojećih interesovanja, ljudi i mesta. Edicija pod ovim imenom koja je upravo počela da se pojavljuje već je zabeležila nekoliko izuzetnih trenutaka, kao što su debi albumi beogradskih sastava Repetitor i Petrol, te odmah za njima Nežni Dalibor iz Vranja i Slaptrap iz Novog Sada, a u pripremi su ŽeneKese i Stuttgart Online.
Rok scena u gradu danas je izgrađena oko potpuno drugačije topografije, za jedan novi svet u kome više nema nekih značajnih lokacija nekadašnjeg okupljanja, ali postoje mnogobrojne nove. Danas je već pomalo teško verovati da je zidić ispred SKC-a ikad bio ključno mesto oko kog su se vrtela važna zbivanja. Akademija i KST odavno više nisu prostori na čijim vratima se kuca i strepi da li će se ući, a dva nova kluba – Blue Moon u Knez Mihailovoj i Žica u Kraljevića Marka, postali su uporišta novih bendova. Moguću ponudu dopunjuju lokacije koncepcijski između kluba i kafića kao što su Danguba, Povetarac, Gajba, Living Room, mada su prve veće organizovane zajedničke svirke ipak organizovane na proverenim koncertnim mestima poput, pre svega, Doma omladine (serija nastupa “Scena uživo” u proleće 2007), pa potom i SKC-a.
Sledeći novi fenomen koji je u poslednje dve godine odredio novu scenu, bila je pojava uspešnih večeri u kafićima rokenrol provinijencije kao što je Šikara (te Magic Garden i drugi), na kojima se tematski pušta muzika, najčešće od strane već poznatih ličnosti sa scene – ove tačke druženja su tako postale i značajne tačke samoobrazovanja za mlađe. Uostalom, primenjeni puštači muzike kao što su Anton iz Partibrejkersa, Koja, Boris Mladenović iz Jarbola, Vlaca iz Sile, Žikica Simić, Darko Džambasov, Indie-Go tim, članovi grupa Popečitelji, Autopark, pa i Repetitor, ne bi propustili nijednu priliku da vas još jednom prodrmaju.
Jednako važan je i fenomen skoro napuštene zgrade BIGZ, u kojoj se već godinama vežba i dele prostorije. Nekolicina malo starijih grupa uspela je da osvoji ovaj prostor za sve ostale – tako su Autopark ušli unutra da bi se kasnije probili i Petrol, pa potom Repetitor, Nežni Dalibor, ŽeneKese i drugi. Kreativna poznanstva koja su tu otpočela stvorila su sasvim poseban duh zajedničkog delanja u novoj generaciji grupa, a ove prostorije su već bile poprište raznih malih mitskih dešavanja, poput gostovanja džetset hipi pankera Evana Danda iz Lemonehadsa na jednoj usputnoj probi, dan pošto je njegov sastav muzicirao na ovogodišnjem Jelen Pivo Live festivalu na Tašmajdanu. Najavljeno pretvaranje ove jedinstvene zgrade u objekat sasvim druge namene (hotel, šoping-mol ili šoping-hotel, sasvim svejedno), obrisaće jedno važno novo poglavlje novije rokerske istorije o kojoj vas mediji i tako nisu obavestili.
U svetu posle Radija B92, koji je nekad kao kapsula sadržavao medijsko ubrzanje nekadašnjeg beogradskog mangupluka, malo šta je ostalo kao oslonac u etru – međutim, kao što svedoče postojanje Radio SKC-a pre nekoliko godina i Novog Radio Beograda trenutno – potreba za takvim samostalnim izrazom je stalna. Sve ostalo je poneki trag u internet sferi, kojom se u ovom svetu svi služe.
A u toj sferi svakako najbitniji novi uticajni fenomen jeste sajt Popboks, na kome možete naći kompletnu arhivu “Džuboksa” i “Ritma”, ali i svaki dan nove kritike muzičkih izdanja, koncerata, filmova, od strane sasvim nove kritičarske generacije za koju nema mesta u tabloidnom univerzumu. Popboks je i produkcijska kuća i studio u kome su se snimali gorepomenuti albumi, a postavljen je na noge zahvaljujući investiciji Predraga Buce Popovića, nekada jednog od najprovokativnijih krtičara “Džuboksa”, danas uspešnog poslovnog čoveka iz Londona.
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
