Pre nekoliko dana u 66. godini je iznenada u Beogradu umro Ranko Munitić, dalmatinski gospodin. Bio je vikend, vest je u ponedeljak za novine već postala bajata, a ove nedelje izostaće njegova visprena tv-kritika u TV novostima. Ipak, Rankova prva ljubav bio je film. Pamtićemo ga po scenariju za film Dejana Šorka Oficir s ružom i saradnika na filmovima Mala pljačka vlaka i Prometej sa otoka Viševice. Ono što je obeležilo Rankovo stvaranje jeste spoj autorskog rada, teorije (pisao je najnadahnutije i najstručnije zbornike o animiranom filmu i naučnoj fantastici) i gledalačkog iskustva. Kada je devedesetih napravio dokumentarni tv-serijal „Veče sa zvezdama“, imao sam utisak da u vremenu opšteg raspada, rastakanja, zaborava i mržnje – želi da nas podseti na svoj originalan i nenametljiv način da će zlo jednom proći a da mi moramo ostati ljudi. Zamislite, devedesetih godina je na RTS-u, srcu medijske tame, centru Miloševićeve propagande, Ranko Munitić napravio nezaboravne portrete naših najpoznatijih sineasta i glumaca. Naravno, govorilo se o kinematografiji i televiziji jugoslovenskog prostora, ali za razliku od ostatka tv-programa – bez mržnje. Mnogima od nas to je bio mali prozor svetla u mračna vremena. Čovek kao Ranko nije mogao da prihvati bahatost sa kojom se u Beogradu odnosimo prema tradiciji. Zahvaljujući njemu, monografije su dobili bardovi poput Čkalje, Pavla Vujisića ili Bore Todorovića. Bio je potreban taj uporni Trogiranin da Beogradu u amanet ostavi njegovu vlastitu pozorišnu i filmsku istoriju. Ranko Munitić je takođe bio pasionirani ljubitelj i poznavalac animiranog filma i naučne fantastike. Pisao je o Zagrebačkoj i Beogradskoj školi animiranog filma, Alisi na putu kroz podzemlje i kroz svemir kao i o „Čudovištima koja smo voleli“. Živeći u ovim strašnim vremenima, neverovatno je što su njegovi radovi o hororu ili naučnoj fantastici dobili praktično dokumentarnu notu. Estetika horora, psihološka podloga uživanja u strahu, filmski trikovi i stvaranje iluzije – sve je to preko noći postalo naša surova realnost. Ranko je to, naravno, osetio i obilno koristio u svojim tv-kritikama. Malo je kod nas tv-kritičara, pa kad jedan od nas ovako iznenada ode kao da na jednom od kanala nestane slike. Praznina i sneg. Kada sam pre nekoliko godina dobio nagradu za tv-kritiku „Dušan Duda Timotijević“ pogledao sam spisak prethodnih dobitnika. Kada sam video da sam se našao u društvu sa Duškom Radovićem i Rankom Munitićem, shvatio sam da je đavo odneo šalu i da su počeli da me shvataju ozbiljno. Kao dobitnik sam sledeće godine komisiji za dodelu predložio Ranka po drugi put – i on je jedini dvostruko nagrađeni tv-kritičar. Pod stare dane je mlađim kolegama nabio tempo pišući sa neverovatnim žarom o televiziji. Iako je bio čovek enciklopedijskog znanja, ono nije bilo lišeno strasti običnog tv-gledaoca, jednog od nas – pravog tv-manijaka. Imao sam žešću tremu kada smo se upoznali, ali smo posle samo nekoliko minuta razgovarali kao dečaci kad razmenjuju sličice fudbalera. Ono što nam je Ranko praktično ponavljao sve ove godine jeste prosta činjenica da je televizija javni posao koji sa sobom nosi veliku odgovornost. Bilo da čitate vremensku prognozu, vesti, pevate ili sedite u kući „Velikog brata“, odgovorni ste pred auditorijumom. Osim toga, kao esteta i umetnik, pokušavao je tv-autorima da skreće pažnju na zaboravljena pravila filmskog i TV zanata. Kao u naslovu njegovog zbornika – ipak je voleo ova TV čudovišta o kojima smo pisali.
Ono što me iznenadilo, možda i više od vesti o smrti Ranka Munitića, jeste medijska tišina koja je prati. Slučaj je hteo da se smrt Ranka Munitića poklopila sa otvaranjem jednog velikog šoping mola pored zgrade bivšeg CK KPJ na Ušću. Kao što ljudi pamte i zovu benzinsku pumpu po Dejtonu, tako sam ja odlučio da u svojoj glavi novi, najveći šoping mol, koji liči na svemirski brod misterioznog vlasnika (Matić Petra) kojeg niko nije fotografisao – vežem za pokojnog Ranka Munitića. Imam za to i razlog više jer u tom svemirskom brodu postoji ogroman sinepleks, sa gomilom bioskopskih sala. Pošto mu niko u Beogradu neće podići spomenik, jer prebrzo zaboravljamo – ja ću mu ga izmisliti i obilaziti svaki put kad odem u bioskop. Ranko nas je valjda naučio da je sramota da zaboravljamo!
Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg
Ukupno uzev, Izolacija je sasvim funkcionalan kamerni triler, do izvesne mere osujećen ograničenim budžetom, ali sa konceptom koji ta ograničenja pokušava da premosti
Kristian Novak: Slučaj vlastite pogibelji; Književna radionica Rašić, Beograd, 2023.
Opraštajući se od nas, The Cure su snimili album koji predstavlja emotivni klimaks njihove karijere
Vodeća evropska mreža civilnog društva za kulturno nasleđe Evropa Nostra kandidovala je kompleks Generalštaba za program „7 Najugroženijih“, zbog planova srpske vlasti da ga sruši
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
