Protiv stihije

Disciplin A Kitschme je upravo objavila novi album pod nazivom Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi? Album se u izdanju PGP-a ove nedelje pojavio u prodaji, a njegova beogradska koncertna promocija održaće se u subotu 26. maja, u Pogonu Doma omladine. To je i povod razgovoru sa Dušanom Kojićem Kojom, čovekom koji je tokom poslednje tri decenije svojom pojavom i svojim teškim basom obeležio istoriju domaćeg rokenrola.

„VREME„: Ovih dana se u beogradskom Domu omladine upravo slavi trideset godina od pojave Novog talasa. Kako ti danas gledaš na taj period?

KOJA: Novi talas je osim velike muzičke promene, doneo i velike promene u tekstovima pesama, koji su konačno počeli o nečemu da pričaju. Do tada je bila prava retkost da neko u pesmi kaže nešto više od puke rime. Kako je naš jezik prilično rogobatan za rokenrol, ta je promena značila i njegovo konačno prilagođavanje ovoj vrsti muzike. Osim toga, kada smo mi počeli da sviramo, počelo je i da se zarađuje od muzike, tako da je to postao normalan „posao“, nešto čime se baviš i od čega pokušavaš da živiš, što je okej. Nisu više samo opšte popularne stvari zarađivale od sviranja, napravljena je scena.

Danas se ovo vreme često vidi kao zlatno doba.

Da, i niko se ne seća rđe u zlatu. Meni se ni tada mnogo toga nije dopadalo, ni u tzv. Novom talasu, a ni inače.

U filmu Sretno dijete hrvatskog novinara Igora Mirkovića, koji se bavi Novim talasom u Jugoslaviji, ti si jedan od retkih koji se ne pojavljuje, a Šarlo Akrobata jedva da se i spominje. Zašto si odbio da učestvuješ u filmu?

Zato što ja nisam to srećno dete (smeh). A ako i jesam srećno dete, onda sigurno nisam na način predstavljen u filmu. To je pop muzika sa kojom nemam ništa. Zato sam i „novi talas“ više voleo da zovem „nju vejv“, jer se termin novi talas nekako vezao upravo za ono kakvim ga Sretno dijete setno danas predstavlja – pop muzika za zabavu i ples. To mene nikada nije zanimalo, jer sam smatrao da kroz muziku treba nešto i da se kaže. Na kraju, ispostavilo se da sam bio u pravu što sam odbio da učestvujem u filmu. Još kad sam video da je u filmu i Bijelo dugme… Kad smo već kod istih, zanimljiv podatak je, recimo, da je neka čuvena ploča Bijelog dugmeta „Live in Kulušić“ snimana 1981. na dan kad je Šarlo Akrobata imao na istom mestu zakazan nastup. Par dana pred koncert (a mi već u nekom drugom hrvatskom ili slovenačkom gradu na turnejici), organizatori su nam samo rekli da je koncert otkazan zato što Bijelo dugme mora tu da snima live ploču tog dana! Šta ja imam tome da dodam?

Mirković te je zvao?

Da, došao je do mene, i ja sam ga tada samo pitao je li to privatni ili dokumentarni film. On kaže: „I jedno i drugo.“ „Pa kako sad to?“ Inače, to je film manje-više o zagrebačkoj sceni… Onda sam ga pitao: „Imate li vi neki novac?“, a on je rekao: „Ne, ma kakvi“. „Ko je u filmu?“, pitam, on kaže: „Taj i taj, ti i ti.“ „Jesi ih pitao šta su radili 1991, šta su radili do pre dve godine?“, a on mi odgovori: „Mene to ne zanima.“ „Znam da tebe ne zanima, ali mene jako zanima, a trebalo bi i drugi to da saznaju.“ I tako se nismo dogovorili. Što se ispostavilo kao potpuno ispravna odluka. A taj navodni nekomercijalni projekat je završio tako što je išao u regularnu bioskopsku distribuciju, a objavljeni su i DVD i knjiga!

Vratimo se Disciplini kičme. Prošlo je šesnaest godina od poslednjeg albuma namenjenog ovdašnjoj publici, Nova iznenađenja za nova pokolenja.

Da, izgleda da je tako. Mada ne bih baš tako brojao. Disciplina je sve vreme postojala, samo u drugom obliku, a objavili smo i tri engleske ploče. Što se tiče naše bivše zemlje, grupa jeste bila zamrznuta negde od 1992. do 1997, kao i sad od 2002. do 2005. U međuvremenu, kao što svi znamo, nekadašnja zajednička velika soba se podelila, i sada je sve drugačije nego što je bilo. Ali kako je Disciplina kičme oduvek bila malo spacy u odnosu na okruženje, moja pozicija se u svemu tome nije mnogo promenila.

Kada je izašla ploča Nova iznenađenja…, tadašnji najvažniji rok časopis u zemlji „Ritam“ objavio je u junu 1991. godine svoj poslednji broj u kojem je, pored ostalog, bio i intervju sa tobom. Čitajući danas taj broj, koji se nalazi i u arhivi sajta Popboks, niko ne bi mogao da zaključi da se u zemlji bilo šta dešava. A u tom trenutku je počinjao rat.

To je otud što niko nije verovao da će se sve to zaista desiti.

Hoću da kažem da se tadašnja beogradska rok scena, uprkos deklarativnom angažmanu, na pragu rata ponašala kao da je se on ne tiče. Čak su se oni malobrojni koji su hteli da upozore i reaguju, podsmešljivo komentarisali u stilu „Vidi ovog, šta se pali„.

U atmosferi tih dešavanja ja to vidim kao odbijanje onog što će se desiti. Jer svi su bili napolju 9. marta… Niko nije očekivao dalji pogubni razvoj događaja… Čitav taj umetnički krug bio je potpuno zatečen. Dok su se oni razbudili, neka druga ekipa je zauzela prostor i uspostavila red onakvih ratnih dešavanja. Kako je do toga došlo, zašto, kako, odakle je u stvari sve to krenulo, razmišljaćemo čitav život, a usput i saznajemo mnoge stvari. U svakom slučaju, tada je dosta ljudi sa gnušanjem odbijalo sve to što se dešavalo, kao da su zažmurili… I da bi se sačuvali u vremenu koje je dolazilo, ostali su u vakuumu narednih deset godina, i tek nakon toga nastavili da dišu na isti način kao i pre. U međuvremenu, neki ljudi su nestali. Mnogi ljudi su nestali. To je najtužniji rezultat tih vremena. Ali je kod mnogih ostala i volja da se nastavi dalje, što je takođe zanimljivo.

Prva pesma na novom albumu zove se Bunt. Protiv čega?

Bunt kao svesno stanje. Bunt protiv haosa. I to haosa koji ljudi sami izazivaju, bilo da govorimo o politici ili muzici. Sve izgleda kao šala, ali sve što se dešava nije nimalo naivno, niti je ikakva dečija igra. Roboti-vojnici koji se danas bore u pustinji, gradovi sa blade–runner atmosferom, kodovi, čipovi, tagovi, CC TV-i, o kojima smo pevali 1997, nalaze se svuda oko nas. Bunt je u stvari blagi savet kako sve to tretirati.

Na novom albumu imaš i pesmu Neko mora to da spreči, upravo protiv lakoće zabave i usiljenog veselja.

Beskrajna šala odvlači pažnju ljudi i zarobljava mozak. Svi se danas šale! To je nametnuto veselje, u kojem se svi problemi rešavaju upotrebom smajlija ili frazom „tenkju“, i gde je sve okej, i sve je cool, a nije cool! Mi smo ovde svedoci nepodnošljivog, besmislenog i histeričnog veselja, ali svugde je tako. Zabave ima i previše, toliko da više prestaje da bude zabava. Svuda je isto, i takvo stanje predstavlja opis ovog vremena. To jest – loše stanje. Razmišljao sam da li da zbog toga kukam ili ne, ali se ispostavilo da treba da kukam.

Pesma Političari, virusi je prošle godine najavila novi album.

Političari su i dalje najveće pop zvezde. Ljudi su danas ovde, kao, mnogo razočarani onima za koje su glasali. Pa i treba da budu razočarani. Da li bi bilo normalno da su ti ljudi okej? Ne verujem da bi. Glasali su ljudi tako, jer su morali, jer je to bila stvar golog opstanka. Političari, virusi je zapravo pozdrav političarima u stilu: „OK, dosta je“.

Odakle nova melodioznost kod Discipline kičme na novom albumu, naročito u pevanju?

Mislim da je to nešto čega još nije bilo na dosadašnjim albumima… U tom smislu zadovoljio sam sebe. U grupi u ovom trenutku imamo tri vokala, Manja koja ima odličan bluesy vokal, Buca koji takođe može dobro da zapeva, a i sâm sam počeo da pevam, ne znam šta mi se desilo, ali tako mi se dopalo. Tu još učestvuju Vlaca, gitarista Sile, i Banana iz Orgazma, njih dvojica pevaju sa nama. Trans-bluz pleme. Vokale na ovom albumu neko bi nazvao i „hipi“, ali ja sa tim nemam problem, tako nam je bilo zanimljivo. Ali album ima i teži fazon, dosta je crna ploča, volim da to zovem i dalje pločom. Iako se čitav život bavim crnim stvarima, ovoga puta imamo nešto teže gruvove. S druge strane, sve liči na staro. Pa naravno! I uvek će da liči. Jer to je ta grupa!

Koja je napunila evo skoro punih 25 godina…

Moramo da znamo da su sve ploče koje čine velike rokenrol momente, i koje se i danas slušaju, kao npr. Sticky fingers, ljudi snimili između svoje dvadesete i tridesete godine. Muzička industrija je tako postavljena da grupe postoje tri-četiri godine, koliko ih publika traži, i onda gube ugovor sa velikim diskografskim kućama. Ali ipak, ako ti bend postoji 25 godina, onda moraš da nađeš dobar razlog i dobar način da postojiš sve to vreme. Da izbacuješ nešto što je različito i značajno, najpre tebi samom kao autoru, koji na prvom mestu mora da bude zadovoljan, pa tek onda i publici, tako ja to gledam.

Svojevremeno je Diciplina kičme bila uvek prva na top-listi „Mračnog diskomera“ Studija B, na kojoj su bile pesme koje ljudi najviše mrze, i koja je postojala nasuprot top-listi regularnog „Diskomera“. Disciplina je uvek nervirala neke ljude, i tako će biti i danas sa ovim albumom, uopšte ne sumnjam u to. Niti me zanima. Da je drugačije bilo bi bezveze.

Sam si rekao da rok muzici daješ još najviše pet godina života.

Otprilike 1987, shvatio sam da rokenrol definitivno više ne postoji, da je sa njim gotovo. Ali nisam javno hteo da o tome pričam, jer nam se još malo sviralo (smeh). To ima veze i sa razbijanjem muzičke industrije putem interneta, sa svim tim MP3, IPod fazonima i drastičnim padom prodaje CD-ova, i sa medijima u kojima rade ljudi koji nemaju veze sa bilo čim…. A i vreme je čudno, ovde dosta ljudi posle svega nije uspelo da se pokupi i snađe. Neverovatne stvari su se desile. Prvo ljudi nisu želeli da dovedu stvari u red jer im je odgovarao haos, a sad kad su se svi na to navikli, izlečenje će biti mnogo teže.

Koncerata nikad nije bilo više i nikad nisu bili masovniji, čekaju nas i Egzit, Rolingstonsi, Pepersi, ali srpska rokenrol scena skoro da i ne postoji. Kako to objašnjavaš?

Ne može ni da se očekuje da postoji. Scena se taman ustanovila u onoj velikoj zemlji, koja se u međuvremenu rasparčala, tako da sad svako ima neku svoju malu scenicu, više ili manje razvijenu, ali sve je to bezvredno. One više nemaju nikakav značaj. Plus što autorstvo, naročito u muzici, polako nestaje sa horizonta. Dobro, možemo tu da govorimo i o ekonomskom momentu, da cena ulaznice za koncert, recimo, ne može da bude ista u Nišu i Beogradu, ali posledicu su takve.

S druge strane, ima mnogo tribute bendova, i kod nas i napolju. Recimo, Tribute to Abba u Engleskoj mogu da sviraju po četiri-pet večeri uzastopno pred 2000 ljudi. Dakle, ljudi koji ne sviraju ništa svoje, već interpretiraju tuđe. To nije loše za muzičare koji ne znaju šta bi sa sobom, a znaju da sviraju, pa, kao, evo sad imaju posao. Ali ako to prevagne, onda oni koji su autori nemaju prostora, jer je tribjut bend mnogo jeftiniji.

A kad govorimo o mlađim grupama, moraš da imaš neko iskustvo da bi imao bilo šta da kažeš. Postoji fenomen o kome smo pričali u Bedroom music, sa Heavy Bass Blues iz ‘98. Podstrek za taj tekst je bila izjava Ronija Sajza koji je govorio kako klinci u svojim spavaćim sobama prave muziku na svojim kompjuterima, i kako je to uzbudljivo, bla, bla, bla. Pa sad je, kao, lako praviti muziku jer je sve dostupno. Imaš druga koji ti namesti matricu na kompjuteru, a ti samo uzmeš mikrofon i preko toga pričaš. A mikrofone danas svako dobija sa kompjuterom. Tako se mnogi bave muzikom bez ikakvog razloga. Kao što su ljudi nekad valjali benzin u flašama ili cigarete na kartonskim kutijama, tako se sada bave muzikom.

Hip–hop grupe čine danas najaktivniji deo beogradske scene. Šta o njima misliš?

Čuje se neka nepismenost, nedostatak osnovnog obrazovanja… A to nije čudno, s obzirom na to kakav je rečnik godinama upotrebljavan i kakav im je jezik godinama isporučivan sa medija, a što uostalom i danas traje. Svi se bave pijačnim i dnevno političkim žargonom, baratajući fondom reči koji je, shodno tome, prilično skučen, uz neki bezrazložan bes. Čast izuzecima, ako ih ima.

Početkom devedesetih postojala je u Beogradu generacija bendova koji su bili pod očiglednim uticajem Discipline kičme, ali ona je nestala. Novim generacijama izgleda neverovatno da se takva muzika nekad ovde uopšte svirala.

Doživeo sam i to da mi je, pre par godina, jedan mlad dečko, kada me je prvi put video, iskreno upitao: „Pa zar ti postojiš?“ Kakva rečenica! Danas se, recimo, toliko ljudi kači na EKV, očigledno im fali osnovna formacija rok grupe, koja osim što stavi distorziju na gitaru, nešto pri tom može i da kaže. Gladni su smisla i sadržaja. Što se mene tiče, potrudio sam se snimajući ovaj album, i mislim da on ima i smisla i sadržaja. Nažalost, sve oko nas je postalo dosta banalno, moramo se ponovo baviti osnovnim stvarima. Partibrejkersi isto imaju novi album. Ljudi moraju da rade, inače će se sve zatrti. Danas, ja mogu da igram ulogu „legende“, bio bi to sasvim okej život, ali me više od toga zanima da sviram, i da u tom sviranju uživam, kao što je to bilo i na početku.

Ja sam nekim mlađim ljudima koji su imali bendove govorio da moraju da naprave tekstove na srpskom. A oni mi na to kažu: „Ali ako pevamo na srpskom, onda taj tekst mora da bude mnogo dobar.“ Zanimljivo! Njima je nedokučiva ta veština i uopšte mogućnost da se na srpskom nekad onako sviralo. A i nije bila neka veština. Tada je bilo normalno da se peva na maternjem jeziku, a sada svi neguju iluziju i naivno verovanje da će time što pevaju na engleskom neko na njih da obrati pažnju, i da će tako uspeti na zapadnom tržištu. A toga nema. Mogu eventualno da prođu na Pesmi Evrovizije, na kojoj, kako čujem, cela istočna Evropa peva na engleskom i svira se metal, r’n’b, bilo šta, a nose se i Ramones majice…

I na kraju, čemu služi nova ploča grupe Disciplin A Kitschme?

Kao i uvek, kulturnom i smislenom otporu. Tome da život ne bude stihija.

A uputstvo za upotrebu?

Slušati glasno, najglasnije. Kao i do sada.