Sećate li se nedavne kulturne panike zato što se nikada manje studenata nije upisalo na studije srpskog jezika i književnosti? Oh, propadosmo kao Srpstvo, ode naš identitet… Međutim, izgleda da je taj neprijatan trend globalniji, i da je zahvatio čak i one koji bi tobože trebalo da profitiraju od nestašice našeg identiteta. Ili je tome tako samo u televizijskim serijama?
Kako god, početni zaplet Netfliksove mini-serije The Chair (bukvalno je to, dakako, stolica, ali adekvatniji prevod bi bio, recimo, načelnica) upravo je u tome što se na odeljenje za engleski jezik i književnost univerziteta Pembroke upisuje sve manje i manje studenata, pa su donatori nezadovoljni, i razna neprijatna kresanja su na pomolu… Serija je, uzgred, sasvim vruća roba, osvanula je na Netflixu u drugoj polovini avgusta, a sastoji se od 6 epizoda efektivnog trajanja po oko 25 minuta, tako da se može odgledati kao malo duži film, što je i mogla da bude, mada je ovako verovatno efektnije.
Pembroke je – izmišljen, dakako – stari, ugledni univerzitet, ali ipak daleko od statusa, ugleda te simboličke moći i sasvim konkretnog novca Ivy League ala poput Jejla, Harvarda ili Kolumbije. Smešten je negde u severoistočnim USA, najverovatnije u Novoj Engleskoj (sneg često promiče kadrom), dakle u „progresivnim“ delovima velike zemlje u kojima je stari puritanizam davnih očeva-osnivača nacije naizgled prijatno zamenjen novim levo-liberalizmom – sve dok se ne pokaže da je ponekad sve to jedno te isto.
I evo nas na dramatičnom početku, ili na početku drame: od nove načelnice anglistike (kako bismo „mi“ rekli) očekuje se da otpusti tj. otera u penziju bar troje profesora-dinosaurusa na čija dosadna, autistična ex catedra predavanja gotovo niko više ne dolazi, dakle, „neoliberalnim“ rečnikom kazano, ostali su bez ikakvog udela u tržištu… No, to nije jedino što se očekuje od nove načelnice, a što se protivi uvreženim tradicijama univerziteta koji je ipak živeo u nekoj vrsti „socijalističkog“ mehura, danas sve ozbiljnije ugroženog brutalnim naletom hiperpragmatičnog, a beskrupuloznog shvatanja univerziteta kao industrije visokog obrazovanja za finansijsko-tehnološke elite, kojima je sva ta humanistika i lepodušje samo balast, naročito ako ne pokaže nikakvu nameru da se prilagodi tzv. duhu vremena i da učini samu sebe nekako atraktivnijom za potencijalne potrošače, pardon, studente.
Ovaj neposredni prodor logike vulgarnog kapitalizma na do sada koliko-toliko zaštićena akademska ostrva ipak nije glavni idejno-kulturni gambit ove serije (mada od njega sve kreće). Nova je načelnica, profesorka Kim, dakle, em žena, em pripadnica etničke (što u Americi uvek znači: rasne, pa je više i teže manjina ovakva rođena Amerikanka nego bilo koji beli čovek, naročito muškarac, pa taman da se doselio juče ujutru iz Ćićevca, ponevši sa sobom samo dubinske antropološke uvide Jovanče Micića) manjine, a to je pokazatelj kako se stvari, jelte, menjaju u pravcu sveopšte „inkluzivnosti“, a ko će u tome da prednjači ako ne progresivne akademske elite…
Profesorka Kim (ubedljiva, ekspresivna, neverovano tačna Sandra Oh) korejskog je porekla, živi s pomalo bandoglavim ocem i prepametnom, ali „nemogućom“ usvojenom ćerkom predškolske dobi i latino porekla (briljantna, potpuno magnetična Everly Carganilla; biće kosmička greška ako ta mala ne napravi veliku karijeru!) i potiho je zaljubljena u kolegu i prijatelja, svežeg udovca, profesora Bila Dobsona (odlični Jay Duplass), jednog od onih ekscentričnih, harizmatičnih, blistavih i istovremeno izgubljenih profesorskih likova razasutih po svetskim književnostima i filmografijama u rasponu od Društva mrtvih pesnika pa do, šta znam, Kaporove Une.
Amerika, dakle, u koju je smeštena The Chair, ova je sadašnja i, bilo da je
obaminska, trampovska ili bajdenovska, muče je duboko ukorenjene strukturne nepravde, koje je teško, ili nemoguće, ispraviti „s vrha“. Što bi rekao nadrndani rezoner iz Whatever Works (2009) Vudija Alena: „U Americi crnac može lakše da postane predsednik nego da dozove taksi.“ Kreatorke ove serije Amanda Peet i Annie Julia Wyman (reditelj svih šest epizoda je Daniel Gray Longino) toga su vrlo svesne, i nemaju ni najmanji dašak razumevanja, kamoli opravdanja za takvo stanje. Što bi pak rekao jedan ocvali, besramno licemerni slogan iz jedne zemlje na brdovitom Balkanu: njihovo srce je na levoj strani… Ali, ipak, ne zaboravite da je mizanscen ove komedije (jesam li to zaboravio da spomenem da je The Chair urnebesno smešna, na najinteligentniji mogući način?) ipak jedna specifična sredina, koja nema mnogo veze sa latentnim redneck fašizmom i tragično pogrešno investiranim frustracijama deklasirane bele radničke klase…
Univerzitetom Pembroke, dakle, osim donatorskog novca, vlada još samo jedna sila: politička korektnost. Sa svim njenim rodnim, ekološkim i ostalim podvrstama. Profesori su u sve većoj panici da ne kažu ili ne učine nešto „pogrešno“, a spisak grešnog i pogrešnog kanda se dopunjuje na dnevnoj bazi, nije tu lako biti apdejtovan. Najmanja aluzija na nečiji izgled, poreklo, dob i ko zna šta još može biti shvaćena kao strahovita uvreda koja povlači vrlo ozbiljne konsekvence; čak se i drevni autori poput Čosera ili Šekspira moraju posmatrati isključivo kroz filter postkolonijalnih, rodnih i ostalih šmensi „studija“, inače sledi studentska pobuna; ulazak mlade i zgodne studentkinje u Dobsonov kabinet ovog pak dovodi u stanje panike: insistira da vrata kabineta ostanu otvorena da ne bi neko pomislio da on tu nešto…
Samo, Dobson je previše nekonvencionalan i neprilagođen lik da bi se mogao izvući tako jeftino. Ako ne padne na seksualnom uznemiravanju, pašće na nečemu drugom, to mu je valjda upisano u kismet: previše je neobičan za epohu diktature „korektnog“ proseka. Pa će pasti, recimo, ni manje ni više nego na – nacizmu. Na jednom će svom predavanju ovaj inače omiljeni profesor sa masom slušalaca, spominjući neke reference na naciste i na kulturni otpor njima od nemačke emigracije (Man, Breht, Adorno…) izvesti nacistički pozdrav uzdignutom rukom. Pomalo egzibicionistički čin, ali jasno performativan, kontekstualno shvatljiv. To će, naravno, biti snimljeno mobilnim telefonima, a taj će se snimak ubrzo proširiti tzv. društvenim mrežama kao da je od delta soja… Svima je „racionalno“ jasno da Dobson nema ni najmanjih simpatija za nacizam; svima bi, takođe, trebalo da je poznato da predavanje može imati i performativni karakter, pa i predavač može, slikovitosti radi, igrati „uloge“. Svemu tome uprkos, prema Dobsonu se zakotrljava lavina koja se pretvara u – zaista nije preterano reći – savremenu „liberalnu“ verziju staljinističkog montiranog procesa, a Kim – koja se u međuvremenu s njim upetljava u poluljubavnu poluvezu – ne zna kako da sačuva i njega, i sebe, i svoje odeljenje od totalnog poluraspada. Ovoliko se, valjda, može reći ne spojlujući krešendo i rasplet ove priče.
Oh da, još nešto: Dobson je mogao relativno jeftino da se izvuče iz cele priče. Bilo je dovoljno da „iznenađenima i uvređenima“ uputi izvinjenje (to se na Moskovskim procesima zvalo priznanje, jel’de?). Međutim, Dobson zna da, prosto rečeno, nije kriv i zato neće da se izvini, jer bi tako priznao nepostojeću krivicu. Dok stoji pred masom pravednički nabrijanih, konfekcijski „različitih“, biljojednih, reciklirajućih i šta-sve-ne poluidiota kao pred srednjovekovnom gomilom koja je došla da pridonese grančicom na lomaču za jeretika, on dobro zna da je propao, ali zna i da ne može da baci celokupno svoje znanje i obrazovanje pod noge da bi udovoljio balavoj, praznoglavoj svetini.
Ovo je centralni, ali nikako i jedini narativni tok serije, a The Chair je najbolje, najinteligentnije, najpronicljivije i ne naposletku kulturno najrelevantnije „parče“ televizije koje je dobacilo do nas u najmanju ruku ove godine – a rekao bih da će se njen domet i značaj meriti mnogo šire i duže. U međuvremenu, nemojte se samo tešiti što naši, ovdašnji problemi nimalo ne liče na ove: „mi“ smo još u fazi u kojoj su užasi raspojasane političke korektnosti daleka, žuđena budućnost.
