U četvrtak, petnaestog decembra 2016. na TV kanalu RTS 2 emitovano je poslednje izdanje serijala mozaičkih emisija iz kulture Metropolis. Bila je to oproštajna emisija, što bi se reklo autorefleksivna ili automuzealizujuća: Metropolis je bio posvećen Metropolisu. Narcisizam, pretencioznost?Neka bude, ali rekao bih da je ipak nešto drugo u pitanju. Uzgred, priznajem da nisam još odgledao to oproštajno izdanje: sentimentalan sam, odlažem, nemam herca za to.
Prvi Metropolis emitovan je još 1993, što je po standardima i televizijskog i svakog drugog ljudskog vremena nezamislivo davno, pre dvadeset i tri godine. Koliko je to vremena? Isto onoliko koliko je proteklo, recimo, od Hitlerovog samoubistva u berlinskom bunkeru do pobune pariskih (i još koječijih) studenata koji su hteli da „budu realni i zahtevaju nemoguće“, a to su dve epohe, zapravo dva svemira.
Pao je taj Metropolis kao s Marsa u varvarski program one odurne i genocidne Miloševićeve televizučurde, i nekim čudom opstao, u terminskoj i svakoj drugoj opskurnosti i na margini margine, kao nekakvo strano telo na njoj, potom se kroz dvehiljadite malo kovarnuo i evo prodeverao skoro četvrt veka bez prevelikih koncepcijskih i ostalih lutanja i zastranjenja, bivajući sve vreme hroničar, ali i suptilni analitičar svega živog i savremenog i važnog u književnosti, pozorištu, muzici, filmu, vizuelnim umetnostima, filozofiji i teoriji, nikada ne potcenjujući inteligenciju i pismenost svoje publike; da se ne lažemo, samo se takvoj, pismenoj publici i obraćao, i utoliko je bio „elitistički“, hvala bogu. Ne pokondiren, nego samo probirljiv.
Nešto ranije, pre oko dva meseca, od publike se oprostio i sedmični mozaički kulturni magazin Beokult, emitovan na istom kanalu. Njegova je istorija nešto kraća, ali ne manje zanimljiva. Tu je od ranih dvehiljaditih, kao logičan partner, nadomestak, nekada i zdravi autorsko-vrednosni opozit Metropolisu. Nominalno više koncentrisan na zbivanja u Beogradu, ali to je još najmanje bitno; važno je da je bio postojano pouzdan i ozbiljan agens promovisanja dobrog, vrednog, kvalitetnog, emancipatorskog, modernizujućeg, što bi Andrej Mitrović rekao, „angažovanog i lepog“ u kulturi ovog grada i zemlje. Malo li je? Možda, eto, i jeste, pošto ga više nema. Beokult nije posvetio finalnu emisiju Beokultu, nego se samo oprostio s publikom uz dve prigodne rečenice. Možda je i to bilo u skladu s elegantnim, diskretno gospodskim (damskim) autorskim pristupom gajenim u ovoj emisiji: o onome o čemu se ne može slobodno govoriti, o tome treba ćutati.
Šta god da je na stvari, Metropolis je (samo)ukinut, Beokult takođe. Jesu li bili zastareli, da li im je prošao rok trajanja? Možda, ali bi to trebalo nekako i nečim dokazati. Može se to reći i ovako: dvadeset i tri godine su možda ipak previše za jedan televizijski, kako se to danas pomodno kaže – „format“. Televizija je nestalna i efemerna stvar. S druge strane, ako neki format ipak doživi te famozne dvadeset i tri godine, i pri tome se i dalje u najmanju ruku solidno drži, onda možda za to ipak, sto mu gromova, postoje neki dobri, neki dubinski razlozi? To onda znači da takav format ne treba tek tako ukidati, u dirljivo samouverenom zanosu kako ćeš očas posla stvoriti nešto „ljepše i starije“. Jer, naime, možda hoćeš, ali možda i nećeš – a šta ćeš onda? Uništio si bez valjanog razloga nešto što je valjalo, a nisi mu stvorio dostojnu zamenu. Šta je u ovom slučaju „dostojno“? Nešto što je u svakom smislu bolje, i to ne malko, nego upadljivo, drastično bolje. Za manje od toga ne bi se vredelo cimati, bio bi to samo autistični herostratizam.
Razgovarao sam sa nekoliko aktera (akterki zapravo – velika većina autora sjajnih emisija kulturne redakcije TVB su žene) ove priče, ali priznajem da nisam uspeo da razaberem ni ko je tačno odlučio o ovom ukidanju, ni šta mu je motiv, kamoli razlog i svrha. Zdravo osveženje ili sumanuto samoubistvo iz zasede? Ako je ovo dobro – ko je zaslužan? Ako je loše – ko je kriv? Biće da nije nikakva „zla vlast“ umešana u ovo, biće da su pobude i razlozi unutrašnji, a nemam razloga ni da verujem da nisu uzvišeni i dobri i časni sve dok se, daleko bilo, ne pokaže drugačije. Metropolis i Beokult zameniće jedna, ali nešto duža emisija, koja će se navodno zvati Kulturni centar. Zgodno. Samo, retko kad je jednina bolja od dvojine ili množine. Umesto dve redovne sedmične platforme, s nizom individualnih autorskih potplatformi unutar njih, dobijamo jednu, pri tome i dalje krajnje ranjivu i krhku, kakve su sve na javnom servisu: i najmanji lahor (utakmica, prenos iz Skupštine, Šešelj u Hagu…) je pomerao, odlagao i poništavao ove emisije i do sada, a nema osnova da mislimo da neće i ubuduće. Samo će mu sada to biti još lakše.
Odavno nemam (ispravan) televizor. Emisije kao Metropolis i Beokult i još nekoliko srodnih (Vavilon, Art zona i Čitanje pozorišta na RTS 2, Folder kultura na RTV-u…) su ionako gotovo jedine zbog kojih bih ga „palio“ – ali, srećom, ima ih i na internetu. „Kulturnom centru“, ili kako već, želim sve najbolje i navijam za njega, ali bih voleo kad bi se ovde već jednom izašlo iz tog tužnog sirotinjskog rezona da uvek mora nešto da se ubije da bi se nešto drugo rodilo. Može valjda i bez lapota da se stvara nova vrednost, ili ipak ne? Ako ne, ko smo mi uopšte i kako se zovemo?
