Prizor u ogledalu

Bez obzira na to što ne znamo koliko se i kako tapšalo novom filmu Srđana Dragojevića Atomski zdesna na beogradskoj premijeri u sredu (tekst je pisan pre toga) ipak nije neverovatno pretpostaviti da je Sava centar bio pun i da je sve bilo kako treba. Srđan Dragojević je medijska ličnost, pre svega zbog svojih filmova (Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore, Rane, Mi nismo anđeli 2, Sveti Georgije ubiva aždahu, Parada), ali i zato što je poslanik SPS-a, zato što nema sreće sa konkursima za finansiranje filmova pa on protestuje zbog toga, zato što je napisao scenario za Montevideo, zato što voli da sluša glasnu muziku pa ga komšije tužakaju sudu, jednom rečju – zato što sve što uradi ili javno kaže bude primećeno.

„VREME„: Za one koji nisu bili na premijeri, objasnite metaforu iz naslova filma. Da li nam opasnost preti zdesna?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Atomska bomba je već pala, niko se nije bacio na suprotnu stranu kako nalaže budalasta komanda iz pešadijske obuke u JNA, i svi smo poginuli. Ta atomska bomba je zapravo divlji, tranzicijski, liberalni kapitalizam koji je uništio živote stotina hiljada ljudi u regiji.

Zašto je pre beogradske premijere film prikazan u Zagrebu i Podgorici?

Crnogorsko Ministarstvo kulture je prvo pomoglo filmu, bez gospodina Mićunovića, ministra kulture, filma verovatno ne bi ni bilo. Snimali smo ga u oktobru u Crnoj Gori i sasvim je logično da prvo javno prikazivanje bude tamo. Što se Zagreba tiče, bila je to projekcija za novinare, zbog izuzetno tesnog tajminga premijera u Srbiji i regionu, nismo bili u mogućnosti da dan ranije pre premijere u Zagrebu novinarima prikažemo film, kako ćemo to tradicionalno uraditi ovde, pred premijeru u Beogradu. Dakle, nema nikakve ni zavere niti nečije privilegije. Od 3. aprila pa sve do 29. aprila, kada se završava promocija u Skoplju, publika u više od 20 gradova regiona moći će da se druži na premijerama sa glumcima i autorima.

Kakva je ocena tamošnje publike? Kako su reagovali na detalje u kojima se film, istina sa simpatijom, podsmeva Hrvatima i Crnogorcima? Ili, možda tačnije: kako su reagovali na klišee po kojima Srbi doživljavaju Hrvate i Crnogorce?

Tja, ta priča o klišeima mi nije draga. Ja sam realista, svoje karaktere gradim na osnovu posmatranja živih ljudi. I sama priča je plod mog šestodnevnog boravka na Tenerifama, gde sam otišao kao potencijalni kupac, kao ovca za šišanje. To „sa simpatijom“ je tačno, ali ne bih baš rekao da se podsmevam. Ja volim svoje karaktere a gledaocu predlažem da se zajedno smejemo prizoru u ogledalu.

Da li je moguće da je u SFRJ svaki zaposleni imao pravo na besplatno letovanje, kako glasi informacija na početku filma?

Pa zar ne znate da su stotine preduzeća imale svoja odmarališta na Jadranu? Radnička klasa je zaista mogla da letuje besplatno ili za veoma skroman novac. Ovo sa pozicija današnjeg vremena, kada većina ljudi mora čitave godine da otplaćuje kredit uzet za 10 dana na moru, zaista deluje kao fantazija. Na našu žalost i tugu, nije.

Grupa ljudi koji se pravdaju da su prihvatili poziv agencije za tajm–šering apartmane kako bi dobili besplatno letovanje, u dubini duše su nepopravljivi konzumenti. Da li time nadoknađuju nešto što nemaju a treba im?

Neki od likova jesu, a neki ne. Nekima je to jedina šansa da letuju. Video sam dosta takvih na Tenerifama, iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Niko od njih nema nameru da kupi tajmšer udeo u apartmanu, već da se „ogrebe“ o letovanje. I šokantna je istina da čak 70 odsto ljudi kupi apartman i obaveže se da plaća par desetina hiljada evra. To su pretežno oni najsiromašniji kojima će takav kredit potpuno uništiti ionako napet kućni budžet. Da, ima među ovima i nepopravljivih konzumenata koji otplaćuju paročistače, jastuke sa srebrnim nitima, šerpe i lonce i druge stvari koje im u životu ne trebaju, ima i onih koji nasedaju na priču da će na ovaj način ući u svet uspešnih i glamuroznih. Film jeste alegorija na društvo u kome živimo, kako reče jedan hrvatski novinar „marksistička komedija o poginulim u kapitalizmu“. No, nisam siguran da je baš komedija u pitanju. Možda jeste smešan, ali nije veseo film.

Vaši prodavci tajm–šering apartmana prodaju maglu. Međutim, oni u vašem filmu nisu samo prevaranti, barem ne svi, već ljudi koji igraju kako im drugi svira zato što se bore za egzistenciju. Da li je poruka da nam neko spolja režira život?

Naši životi jesu režirani spolja, uz domaće kvislinge. Grupa od jednog procenta najbogatijih već više od tri decenije vrši kulturni, ekonomski, obrazovni genocid na devedeset i devet procenata stanovništva. Pogledajte medije, filmove, tv serije, rialitije. Idiokratija je postala religija, nema se gde sakriti od idola novca i pohlepe. Ja imam petoro dece i trudim se da ih učim da su poštenje, trud i solidarnost važne vrednosti, a čitav svet oko njih vrišti suprotno. Meni je i zbog ovog aspekta Atomski važan. Ima tu i borbe da se sačuva zdrava pamet, da se od svega ovoga ne poludi.

U ovom filmu igraju glumci iz svih bivših republika SFRJ (u prethodnom ste neke izostavili). Svi su se, sudeći po njihovim izjavama u medijima, odlično proveli. Da li svojim primerom pozivate region na udruživanje u realizaciji filmova? Ili, čak, na udruživanje uopšte?

Pa i Parada je bila komedija o nužnosti saradnje, sama manifestacija Pride je bila samo macguffin da se ispriča priča o ujedinjavanju bivših ratnih neprijatelja, da se prozbori ponešto i o nužnosti saradnje i o toleranciji. No, scenario napisan 2008, kada se o Prajdu nije ni pričalo ni pisalo, aktuelizovao se dve godine kasnije kad smo skupili novac i mogli da započnemo snimanje. Meni ta aktuelnost nije bila baš draga. Mnogo je bilo i nekog besa prema nekoj, tobožnjoj, gej propagandi, a Parada je zapravo dobrodušan i dobronameran film koji priča i o saradnji i o toleranciji. A region sarađuje, no nisam to hteo da stavim ovim filmom u prvi plan. To je, prosto, stanje stvari i ja sam zbog toga prezadovoljan. Dug smo put prešli od Rana koje je hrvatski distributer morao titlovati i preimenovati u Ozljede 1998. godine kada je to bio prvi srpski film u Hrvatskoj i Bosni, do Parade koja je sa 172.000 gledalaca postala drugi najuspešniji film u hrvatskoj istoriji. Ja sam, jednostavno, jugoslovenski reditelj, to misle i oni kojima ta reč nije draga, pa ja to i ne ističem. Što bih nekoga nervirao? Ali, tako se osećam. Svakom je umetniku draže tržište od 25 miliona duša no ono od dva, četiri ili sedam miliona. Isti smo ljudi, govorimo (gotovo) isti jezik. Odbacili smo bratstvo i jedinstvo, napravili četiri jezika, šest država i nakon dvadeset godina opet imamo bratstvo i jedinstvo ali ovaj put u bedi i siromaštvu. Ovo malo bratstvo i jedinstvo u saradnji na filmu koje smo mi imali nikoga ne ugrožava a donelo je, čini mi se, lep rezultat.

Koristite svaku priliku da istaknete lošu procenu komisije Filmskog centra Srbije koja je procenila da ovaj vaš film nije dovoljno vredan sufinansiranja, odnosno da je ovo šesti put da ste odbijeni na njihovom konkursu. Članovi te komisije sigurno imaju uvid u gledanost i nagrade koje ste dobili za, recimo, Paradu, za prethodni film. Šta im se to ne dopada kod vas?

Da, jer to nije slučajnost i već je, da ne upotrebim teži izraz, neukusno. Da, za osam godina, odbijena su četiri moja projekta, šest puta. Zaredom. Ne znam šta im se ne dopada, a ako to naslućujem, suviše sam pristojan da to kažem. Moraćete njih da pitate. To sam, uostalom, novinarima i predložio vezano za članove komisije Parade nakon milion gledalaca u bioskopima Srbije i regiona, zapadne i istočne Evrope, Skandinavije. Te 21 međunarodnom festivalskom nagradom, čak tri u Berlinu, festivalu A kategorije. Mislim da to pitanje stoji. I možda će jednom i biti postavljeno. To nije na meni, već na vama.

Da li pripadnost stranci ima uticaja prilikom finansiranja filma, da li, na primer, neka kompanija koja nije simpatizer Socijalističke partije čiji ste poslanik hoće da učestvuje u produkciji vašeg filma?

Pa ne, sponzora je sve manje i njihovi budžeti za promociju su skresani od početka krize. Nekada smo ih imali daleko više, u bogatija vremena. Moji su filmovi inače, kao što znate, dosta gledani u čitavom regionu pa sponzori mogu zaista imati određene koristi. Ali, to su mali iznosi, nekada se sponzorima moglo zatvoriti i do 15–20 odsto uvek skromnog budžeta za film, danas je teško dostići i 10 odsto. Ipak bi država morala kompanijama koje žele da ulože u kulturu odobriti nekakve osetne olakšice.

Vaš protest u Skupštini zbog nedozvoljeno loše bioskopske mreže u zemlji naišao je na verbalnu podršku, ali samo na verbalnu. Sad smo dobili novu vladu, šta mislite da li će biti ekspeditivnija u rešavanju ovog problema?

Otvorio sam nekoliko tema, bioskopi su samo jedna od njih. Tu je, veoma važna, inicijativa da se u novi zakon o medijima i informisanju unese proširenje reklamnog bloka sa prostorom za promovisanje umetničkih dela i kulturnih manifestacija. To bi bio trinaesti minut po satu, da kultura ne bude trinaesto prase! Na moja dva poslanička pitanja vezana za nužnost poništavanja kriminalne privatizacije „Beograd filma“ i spasavanja barem tri do četiri centralna gradska bioskopa, kao i na pitanje o slobodnim umetnicima koji ne mogu da ostvare svoj status zbog kamata za koje nisu krivi, dobio sam identičan odgovor – „nismo nadležni“. Dobro, idemo dalje da vidimo ko je i da li je uopšte neko nadležan ali to „nisam nadležan“ je naš usud i zaista nervira svakoga ko ima želju nešto da uradi. Čujem kritike na račun gospodina Vučića da se meša u sve i svašta – verujem da se i on susretao najčešće sa floskulom „nisam nadležan“. A nadležan neko mora da bude, imenom i prezimenom. Meni se, doduše čini, da i Ministarstvo kulture, čak i ako nije formalno nadležno, ima tu „moralnu nadležnost“ i ja sa radošću očekujem i njihovu pomoć i podršku oko ovih pitanja ali i oko pokušaja kriminalne privatizacije „Avala filma“ i rešavanja statusa ovog najstarijeg studija na Balkanu. Ja sam tu dao neke ideje, nakon što sam digao dževu i osujetio grupu tajkuna da učine isto zlo kao sa „Beograd filmom“ i Lukom „Beograd“. Ali, sada ćemo da se prvo bavimo detektivskim poslom da vidimo ko je, imenom i prezimenom, pogađate – nadležan!

Zašto stranački lideri nisu pominjali kulturu (osim Igora Brakusa) u predizbornim kampanjama? Da li znaju nešto što mi, koji mislimo da je kultura osnova društva, ne znamo?

Pa i u drugim zemljama se lideri partija retko osvrću na kulturu. Nema među njima onih koji dolaze iz sveta kulture, koji su završili fakultete vezane za umetnost i kulturu. Evo, jednog koga mogu da se setim da narušava ovu praksu, premijer Albanije, nekada gradonačelnik Tirane koji je čitav sumorni soc-realistički grad ulepšao muralima i bojama, po obrazovanju je likovni umetnik. Meni i nije bitno da neko, reda radi, pomene kulturu u predizbornoj kampanji. Važno je da političari na vlasti omoguće da važne kulturne institucije funkcionišu i da kulturu vodi čovek vredan i sposoban, koji potiče iz kulture.

Da li očekujete da će vlada koja će biti izabrana posle Uskrsa omogućiti takve uslove?

Očekujem. Ali, biće to težak posao. No, ova bi vlada mogla biti zapamćena i po tome da je sprala ljagu sa obraza srpske kulture i otvorila Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, i da je vratila Beogradu bar nekoliko od uništenih gradskih bioskopa. Već sam predložio način kako da se to uradi. Vlada treba da donese odluku o stavljanju na tender 37 hektara zemljišta „Avala filma“ u stečaju i proda je po tržišnoj ceni. Tih 80 miliona evra bi moglo da, pametnim ulaganjem, preporodi srpsku kulturu. Drugog načina nema, osiromašena srpska privreda tu ne može da bude od pomoći.

Da li je sad, nakon Atomskog zdesna konačno došao red na Bodljikavo prase po romanu Džulijana Barnsa? Najavili ste ga još nakon prethodnog filma, nakon Parade.

Za ovaj, dugo sanjani projekat, dobio sam na fondovima pet zemalja ali danas finansiranje filma podseća pomalo na zidanje Skadra na Bojani. Važan novac koji smo dobili u Ukrajini sada je, pretpostavićete, pod znakom pitanja. Ipak, borimo se dalje. Uz sedam filmova koje sam snimio, najmanje je toliko projekata propalo. Čovek se u ovom poslu navikne da su neuspeh i poraz mnogo prirodnije stanje od uspeha. I to ojača onoga koga ne pošalje u ludnicu.

REŽISER I GLUMICA: Srđan Dragojević i Nataša Janjićfoto: filmska arhiva