Preteča, inspirator, kosmopolita

Nedavno je u knjižarsku ponudu diskretno (a što je u savršenom skladu sa njenim protagonistom) stigla knjiga naslovljena To je najlepši film koji sam ikada gledao (u izdanju Filmskog centra Srbije). Reč je o prvoj knjizi u sklopu ciljanih kompletnih dela Branka Vučićevića u sedam tomova, pregaoca, preteče i udarnika kakvog jugoslovenski i srpski film možda i nisu zaslužili. U ovom prvom tomu prikupljeni su njegovi tekstovi o filmu – kritike, kraći eseji, opažanja, crtice…

foto: karpo godina

Da podsetimo skoropridošle: Branko Vučićević (1944–2016) bio je filmski kritičar, scenarista i prevodilac s engleskog, a radio je kao urednik, pomoćnik reditelja i dizajner, dok je filmske kritike i tekstove o filmu pisao u časopisima: „Književne novine“, „Filmska kultura“, „Delo“, „Film danas“, „Danas“, „Reč“, „Arkazin“, „Vreme“, „Zarez“, „Vidici“… Kako svako malo biva ukazivano o teretu i ne baš punoj smislenosti života i rada pod senkom sveopšteg diskontinuiteta na ovim prostorima, a kako je kultura sećanja barem nominalno jasno i javno prepoznata kao nužnost i na polju kulturnog stvaralaštva, više je povoda za jedno ovakvo izdanje i u ovom trenutku. To potvrđuju i sledeći redovi uvodnika Miroljuba Stojanovića, inače i urednika izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije, koji je, naglasivši da je Projekat Branko Vučićević zapravo neverending story, istakao: „Projekat je zamišljen kao pre svega svojevrsni omaž čitave jedne generacije kojoj je Branko bio spiritus movens, ali i duhovni i kreativni uzor, te intelektualni katalizator koji je srpsku filmsku kulturu radikalno preveo u evropske filmske prostore i ambijentalizovao je prostorima kosmopolitske neponovljivosti. To opet govori o jednoj vrsti obaveze ovog naraštaja da traga za svojim duhovnim i intelektualnim pretečama i inspiratorima, ali, s druge strane, da reaktualizuje Branka na način primeren savremenim potrebama.“

A sve to je već u prvom tomu u zavidnoj meri i postignuto. Cilj je, dakle, jasan – ponovo skrenuti pažnju na jedno nedvojbeno značajno i uticajno ime i, pritom, potcrtati trusan i malo je reći zahtevan put koji stoji ispred svakog lučonoše, svakog onog, ko, doduše, nošen prevashodno vlastitim strastima prti put za druge i one koji će na te zavojite staze možda docnije stupiti. A sam zdrav razum, uz prstohvat naknadne pameti, ukazuju nam na isto ono na što i ovi Vučićevićevi filmski spisi rečito podsećaju – teško je ali i izazovno biti preteča i istraživati nove teritorije, u isti mah nužno ih prilagođavajući ovdašnjem kontekstu i ne tako lako premostivim društvenim i raznorodnim okolnostima, a da ne pričamo koliko je energije i pogibeljne usredsređenosti neophodno da bi istrajno nametali filmografiju i sveukupnu misao o filmu u okruženju pred kojim je tek era zamašnije izgradnje konkretne i opipljive filmske infrastrukture. Branko Vučićević mora da je to znao i osećao, baš kao je, podno svog nužnog pionirskog zanosa, to pojmio i Boško Tokin (kao Vučićevićev slavni i mnogozaslužni preteča).

Kao što je Miroljub Stojanović takođe u svom uvodniku naglasio: „Ne radi se samo o velikoj erudiciji i polifonosti Brankovog opusa u jednoj vrsti izraza koji je postao poslovično akribičan, radi se naprosto o činjenici da je u gotovo svakoj sferi svog delovanja Branko ostavio ponešto od svog traga, ponešto što se gotovo niotkuda pojavljivalo a za šta se kasnije ispostavljalo da je reč o kamenima međašima.“ Dokaza ispravnosti te teze je na stranicama ovog izvrsnog zbornika zaista mnogo – počev od hrabrih iskaza i sudova već u prvom tekstu Sinemaskop i magija filma iz davne 1956. u kome je napisao: „Još od samog početka, film se pokazao kao naivna i skučena, u pretežnom svom delu, reprodukcija izvesnih površinskih odeljaka stvarnosti.“ Preko revolucionarno odrešitih redova iz 1962, iz teksta Jednostavne stvari, gde osvrćući se na filmove Marjana Vajde piše i ovo: „Jugoslovenska (filmska) preduzeća primaju zamašne količine scenarija i ponuda za saradnju od netalentovanih dobronamernika, psihopata i amišnih tipova… (Film) Šeki snima, pazi se!, ipak obavlja vrlo korisnu funkciju: ispoljava abnormalnost stanja u našoj filmskoj produkciji…“

U ovoj knjizi ima i izrazito zanimljivih odblesaka (auto)metatekstualnosti, kao u tekstu Smrt velikog kritičara (1958) gde piše o Andreu Bazenu, pokretaču i uredniku i danas glasovitog časopisa „Cahiers du Cinema“: „Bazen je bio, i ostaje, primer i ugled. Možda najpre po svom potpunom posvećivanju stvari filma: bavljenje filmom nije za njega bilo uzgredan posao ili drugorazredna razonoda; on nije želeo da piše romane ili pesme, razlog i cilj svojeg postajanja je nalazio u gledanju filmova i pisanju o filmovima.“ Osim toga, ovo je povremeno i izvanredno duhovito štivo – na primer, kada u finišu kritike čuvenog Lifta za gubilište šeretski i u postmodernom duhu poentira: „Primećujem da sam nehotice dao ovom prikazu oblik koju mi je najodvatniji: ‘uredno i sređeno ocenjivanje’ doprinosa autora filma i njegovih saradnika, pa ću, kad se već kotrljam tom nizbrdicom, tako i završiti.“ A ova knjiga se završava majstorskom ekstravagancom – tekstom Najkraća filmska kritika: O filmu Klip (2013), u kome stoji samo ova rečenica „Pohvaljujem film Klip Maje Miloš.“

Na sve to, ova knjiga, domišljato i inteligentno nazvana To je najlepši film koji sam ikada gledao, podseća nas na još dve preko potrebne i neretko nedostižne stavke savršenog ili barem zdravog filmskog stanja stvari – prisustva hrabrih, vrednih i pronicljivih erudita koji delaju na samoj tački susreta pokretačkih strasti i nesporne kompetentnosti, te filmofilije kao korena svake filmske misli, ali i jedinog plodotvornog tla za konkretno filmsko stvaralaštvo. Upravo sa te kote je predano tokom bezmalo šest decenija delao veliki Branko Vučićević, ostavivši nam u amanet izobilje narečenih kamena međaša na tom svom i našem putu.