Predlozi za gledanje

Ljubav
Režiser: Mihael Haneke
Uloge: Žan–Luj Trentinjan, Emanuel Riva, Izabel Iper

Hanekeov film Ljubav (Amour) nesumnjivo je jedan od dva-tri najbolja filma snimljena u 2012. godini, a po većini relevantnih sudova i najbolji. Film je osvojio Zlatnu palmu u Kanu i još čitav niz nagrada, a na predstojećoj dodeli Oskara nominovan je u pet kategorija, između ostalog, što je mali kuriozitet, istovremeno i za najbolji film (uopšte) i za najbolji film izvan engleskog govornog područja, a sam Haneke je nominovan za dva Oskara: za najbolju režiju i za najbolji originalni scenario.

Ljubav je već zadobio status klasičnog kinematografskog ostvarenja. To je film o starosti, patnji i smrti i – ljubavi. Ana i Žorž su stari ljubavni par, penzioneri, nekadašnji učitelji muzike, koji imaju jednu kćerku koja živi u inostranstvu. Njihov spokojan život se menja nakon početka Anine bolesti.

Haneke je režiser koji je uvek u stanju da nas iznenadi, čak i kad pravi rimejk vlastitog filma (videti američku verziju Funny Games), i koji stvara filmske priče što gledaoca usisavaju poput vrtloga. Ovde je, između ostalog, iznenađujuća dubina do koje ide.

Rimu, s ljubavlju
Režiser: Vudi Alen
Uloge: Elen Pejdž, Vudi Alen, Penelope Kruz, Roberto Beninji, Alek Boldvin, Džesi Ajnsberg, Džudi Dejvis, Ornela Muti

Nakon što je decenijama snimao ljubavna pisma Njujorku u formi filmova, Vudi Alen je u jednom trenutku tu formu monogamije zamenio specifičnim urbanim zavodništvom. Posle Njujorka zaljubljivao se u London, Barselonu i Pariz, a sada je na red došao i Rim. Na svojoj dugogodišnjoj filmskoj evropskoj turneji, Vudi Alen je, dakle, stigao i do glavnog grada Italije.

Rimu, s ljubavlju (To Rome With Love) je po mnogo čemu tipičan vudialenovski film. U njemu igra ceo ansambl glumaca, a posle šest godina režiser je i samom sebi dodelio jednu ulogu. U ansamblu su, između ostalih, Penelopa Kruz, Ornela Muti, Džudi Dejvis, Alek Bodvin, Roberto Beninji, Elen Pejdž…

Sve ono zbog čega Vudija Alena vole njegovi fanovi prisutno je i u ovom filmu. Tu su, dakle, sjajni dijalozi, efektno isprepletene priče, izvrsno poznavanje muško-ženskih odnosa, pa čak i manirizmi, nešto što je kod drugih režisera odbojno, a zbog čega je Vudi Alen neodoljiv.

Takođe, kao u recentnim filmovima snimljenim u Barseloni i Parizu, Rimu, s ljubavlju može da funkcioniše i kao efektna i originalna razglednica. Nakon španskog i francuskog ministarstva turizma, i italijansko bi (uprkos krizi) Alenu komotno moglo da uplati kakav honorarčić.

U dobru i u zlu
Režiser: Dejvid O. Rasel
Uloge: Bredli Kuper, Robert de Niro, Dženifer Lorens, Džeki Viver, Džulija Stajls, Kris Taker…

Teško je reći da li je U dobru i u zlu (Silver Lining Playbook) Dejvida O. Rasela drama ili komedija. U jednom svom sloju, ovo je film koji ima dramaturgiju romantične komedije. Njegovi protagonisti, međutim, nisu tipični likovi iz romantičnih komedija, koliko god da je taj žanr u poslednjih deceniju-dve promenio svoje klasične postulate.

Glavni muški protagonista Patricio (glumi ga Bredli Kuper) boluje od bipolarnog poremećaja. Upravo je izišao iz psihijatrijske ustanove gde je bio na lečenju dugom osam meseci nakon što je pretukao ljubavnika svoje žene. On se vraća u roditeljski dom (Robert de Niro je sjajan u ulozi oca), i dalje ludo zaljubljen u svoju ženu, odlučan da napravi sve što je u njegovoj moći da bi mu se ona vratila. U prvim danima novostečene slobode upoznaće Tifani, mladu udovicu sa svojim prtljagom psihičkih problema (za ovu ulogu Dženifer Lorens je zaradila oskarovsku nominaciju, a mnogi je smatraju i favoritom za nagradu). Ona je za njega isprva samo sredstvo koje može da mu pomogne da se nanovo približi svojoj ženi…

Pominjemo samo tri lika, a U dobru i u zlu ima još barem duplo toliko živopisnih i uverljivih karaktera. U nekom tipičnom malograđanskom univerzumu niko od njih nije baš najnormalniji. To ih valjda i čini toliko simpatičnim.

Lov
Režiser: Tomas Vinterberg
Uloge: Mads Mikelsen, Tomas Bo Larsen, Anika Vederkop, Suzi Vold, Lase Fogelstrom, Lars Rante…

Danski reditelj Tomas Vinterberg, sa Larsom fon Trirom osnivač „Dogme 95“, nakon filma Proslava (1998) napustio je poetiku „Dogme“, a zatim snimio nekolicinu zanimljivih ostvarenja među kojima su i čudesan apokaliptički film Sve o ljubavi (2003), zauman film o strasti za oružjem Draga Vendi (2005) i film o nasilju i narkomanskoj ovisnosti Submarino (2010). U svom filmu Proslava Vinterberg se bavio problemom pedofilije i zlostavljanja u porodici, a njegovo novo ostvarenje, Lov, jeste svojevrsna antiteza ovom filmu.

Naime, junak ovog filma Lukas (Mads Mikelsen) je četrdesetogodišnji učitelj koji živi povučenim životom i nakon razvoda pokušava da započne novi život. Ima novu devojku i čini sve da uspostavi dobar odnos sa svojim sinom tinejdžerom. Međutim, sticajem okolnosti on biva nepravedno optužen za pedofiliju, gomilaju se laži o njemu, sredina mu okreće leđa, otpočinje kolektivna histerija i on postaje žrtva pravog „lova na veštice“.

O svojoj uznemirujućoj drami, koju je simbolički moguće čitati na više nivoa, i razlozima koji su ga naterali da snimi film sa ovom temom, Vinterberg je nedavno u jednom intervjuu objasnio: „Ljudi se danas moralno osuđuju u svim vrstama medija. Danas je na snazi strahovita ksenofobija. Mnogi su nevini ljudi na meti samo zato što je neko rekao da bi mogli biti ‘nešto’, na primer pedofili. Odatle potiče izvorna ideja ovog filma. Žrtve se kreiraju jer je to čak ‘poželjno’. Ideja da uvek mislimo kako deca govore istinu, a zapravo ne govore, bila mi je alarmantna i zanimljiva, i bila temelj za veliku dramu. Dve su različite žrtve opisane u ovom filmu. Jedna je, naravno, glavni lik – verujem da takvih ljudi ima još širom planete jer je danas sasvim normalno biti nevino optužen za nešto. Druga žrtva je devojčica, navodna žrtva. Takva deca su takođe gubitnici, šalju ih kod psihijatara, ispituju ih, njihov tata se možda tuče s nekim ‘krivcem’, plaču sve vreme i odrastaju u uverenju da su žrtve kao da su stvarno iskusili nasilje.“

Linkoln
Režiser: Stiven Spilberg
Uloge: Danijel Dej–Luis, Sali Fild, Tomi Li Džons, Džozef Gordon Levit, Džejms Spejder…

Spilbergova istorijska filmska freska govori o Abrahamu Linkolnu, jednom od utemeljivača Sjedinjenih Američkih Država, i njegovoj političkoj borbi za ukidanje ropstva. Nominovan za Oskara u čak trinaest kategorija, Spilbergov Linkoln je jedan od filmova o kojima se najviše priča, a Danijel Dej-Luis je naslovnom ulogom dosegao jedan od vrhunaca svoje impresivne glumačke karijere. O ovom filmu u prošlom broju „Vremena“ pisao je opširno Vladimir Pištalo. Srpsku premijeru Linkoln će imati na Festu.

Hičkok
Režiser: Saša Gervasi
Uloge: Entoni Hopkins, Helen Miren, Skarlet Johanson…

Biografski filmovi uvek su imali vernu publiku, to verniju što je osoba čija je biografija filmski zanimljivija. Biografski filmovi obično se snimaju o političarima i umetnicima. Među umetnicima su to najčešće kompozitori, pisci i slikari, a nekako najređe – filmski režiseri. Ima tu logike – film je mlada umetnost. Ali to verovatno nije jedini razlog. Teško je snimiti film o velikom filmadžiji, a da to ne bude ili stilska posveta ili hagiografija.

Ipak, odluka Saše Gervasija da snimi film o Alfredu Hičkoku jednostavnog i transparentnog naslova – „Hičkok“ (Hitchcock) u komercijalnom smislu nije bila ni najmanje rizična, naročito nakon što je za tumača glavne uloge dobio velikog Entonija Hopkinsa. Teško da i o jednom režiseru u istoriji sedme umetnosti postoji tolika fama, teško da je ijedan ostavio toliko jak pečat na savremeni doživljaj sveta i teško da je ijedan drugi na takav – skoro šekspirovski način – očarao i široku publiku i intelektualnu elitu.

Koncentrišući se na period snimanja filma Psiho, film Hičkok nam daje uvid i u porodični život velikog režisera (Helen Miren je izvrsna u ulozi njegove supruge Alme), ali i u njegovu podsvest iz koje su izronile sve one fantazme koje proganjaju milione gledalaca do dana današnjeg. Jednu od Hičkokovih omiljenih „hladnih plavuša“ – glumicu Dženet Li – ovde igra Skarlet Johanson.

Na putu
Režiser: Valter Sales
Uloge: Garet Hedland, Sem Rajli, Kristen Stjuart, Emi Adams, Kirsten Danst, Vigo Mortensen, Elizabet Mos…

Brazilski režiser Valter Sales možda je i ponajbolji današnji pretvarač ozbiljnih literarnih predložaka u filmove. On je, recimo, snimio film po genijalnoj Saramagovoj distopiji Slepilo, ali je takođe filmovao i Prelomljeni april, odličan roman Ismaila Kadarea o krvnoj osveti u planinama Albanije, samo što je mesto radnje prebacio u Brazil.

Dva pomenuta romana nisu preterano slična, ali im je zajedničko da ne deluju – filmično. Najslavniji roman Džeka Keruaka po kojem je Valter Sales snimio istoimeni film Na putu (On the Road) u tom smislu je drugačiji. O njegovoj ekranizaciji se pričalo još od vremena kad je tek objavljen. Sam pisac Keruak želeo je da harizmatičnog Dina Morijartija odglumi Marlon Brando.

U Salesovom filmu Morijartija igra Garet Hedlund, Sala Paradajsa glumi Sem Rajli, a Morijartijevu devojku Merilu – što je publici, naročito mlađoj, verovatno najinteresantnije – heroina Sumrak sage Kristen Stjuart.

Roman koji skoro da je utemeljio poetiku road movie najzad je, dakle, postao film. Svi fanovi beat estetike u njemu mogu da pronađu način na koji se vizija Džeka Keruaka posle više od pola veka ukazala u novom mediju, a neke mlađe će upravo ovaj film da okrene i knjigama najslavnijeg bitnika.

Falsifikator
Režiser: Goran Marković
Uloge: Tihomir Stanić, Branka Katić, Dragan Petrović, Sergej Trifunović, Haris Burina, Nataša Marković, Emir Hadžihafizbegović, Bogdan Diklić

Crnohumorna komedija Gorana Markovića Falsifikator zatvoriće ovogodišnji Fest. Glavni junak Anđelko je direktor osnovne škole u Bosanskoj Krajini šezdesetih godina prošlog veka, vodi skroman i skladan porodični život, cenjen je od sugrađana i voljen od prijatelja. Međutim, nešto krije: godinama falsifikuje školske diplome, bez nadoknade, iz čistog čovekoljublja i naivnog uverenja da se radi o gestu dobročinstva kojim utire put nečijoj sreći i blagostanju. Ali, njegovu sliku sveta počinje da senči niz razočaranja u bliske ljude – najbolji prijatelj ga potkazuje policiji i on, na vreme upozoren, kao u špijunskom filmu, započinje ilegalni život, a jataci su mu vlasnici njegovih lažnih diploma. Međutim, pomagači s vremenom gube entuzijazam, Anđelka hapse i on završava u ozloglašenom zeničkom zatvoru. Društvo su mu ubice, okoreli kriminalci, politički zatvorenici, ibeovci, muslimanski fundamentalisti, ustaše i čuvari batinaši, čitava galerija živopisnih likova. Iz zatvora izlazi posle dve godine, potpuno izmenjen.

Ovaj film je nastao na temelju istoimene predstave koja je igrana u Beogradskom dramskom pozorištu, a komad je nastao kao rezultat Markovićevog učešća u projektu „Posle pada“ koji je 2007. organizovao Gete institut povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida. Tada je angažovano sedamnaest autora širom Evrope da napišu dramska dela koja oslikavaju društvene promene u svojim zemljama, a Goran Marković je napisao i režirao Falsifikatora koji simbolički govori o otvorenom pitanju postojanja države Jugoslavije kao o fantomu ili o nečemu što je zaista imalo smisao. O svom delu Marković je tada rekao:

„Već duže, zapravo od početka raspada Jugoslavije, pitam se: Da li je ta zemlja uopšte postojala? Iako je većina od nas rođena u državi koja je nosila to ime, mnogi je smatrali domovinom, voleli je, ostaje otvoreno pitanje da li se radilo o fantomu, prividu ili nečem što je zaista imalo smisao, razlog postojanja.

Falsifikator, naravno, ne nudi eksplicitan odgovor na to pitanje. Ali ovaj komad bi možda u nama mogao da pokrene niz uspomena, izbledelih sećanja na žar koji smo u sebi nosili, na vreme velikih iluzija i lažnih nada. Na doba koje je, danas to znamo, bilo ispunjeno fatamorganama i izmišljenim vrednostima; ali, u isto vreme, satkano od mnogo ljubavi za one koji su nas, kao nekakvi iluzionisti, hipnotisane vodili kroz taj nepostojeći raj. Samo najpametniji i najupućeniji su već onda znali o čemu je reč. Mi, ostali, živeli smo utamničeni između zidova koje je podigla naša naivnost i slepa vera u ljudsku dobrotu.

Tu i počinje priča o dobrim namerama kojima je, to je poznato, popločan put do pakla. Šta je bolje: biti bez iluzija i skapati zbog ljudske pokvarenosti ili nevideti ništa i živeti u svetu koji, zapravo, ne postoji? Biti svestan i nesrećan, ili beslovestan i presrećan. Ne znam. Pogledajte Falsifikatora pa mi vi recite.“