Predlozi za gledanje

Velika lepota
Režija: Paolo Sorentino
Uloge: Toni Serviljo, Karlo Verdone, Sabrina Ferilji

Film koji je obeležio prošlogodišnju evropsku filmsku produkciju i koji nikako ne treba propustiti jeste Velika lepota, italijanskog reditelja Paola Sorentina. Evropska filmska akademija mu je dodelila nagrade u kategorijama najbolji evropski film, najbolja režija, najbolja muška ulogu i najbolja montaža. Glavni junak je šezdesetpetogodišnji Đep Gambardela (maestralni Toni Serviljo), pripadnik rimskog džet-seta, nekada slavni pisac. On je u stvaralačkoj krizi i već dugo ne uspeva da pronađe valjani motiv za novu knjigu. To nadomešta time što u svom stanu u centru Rima organizuje celovečernje pijanke i zabave koje posećuju umetnici, intelektualci, aristokrate, političari, novinari, glumci… Gambardela je razočaran i ravnodušan, on bez iluzija posmatra paradu ispražnjenog, na propast osuđenog, moćnog, depresivnog čovečanstva, i čezne za onim što naziva „velikom lepotom“. Ovo upečatljivo, inteligentno i vizuelno raskošno ostvarenje pripada felinijevskog tradiciji evropskog filma, tematski podseća na filmove Dolce vite i Osam i po, i još je jedan omaž „Večitom gradu“. „To jeste neka vrsta portreta Rima“, izjavio je nedavno Sorentino, „ali treba imati u vidu da nije reč o portretu različitih rimskih miljea, predgrađa ili sveta zaposlenih. Ovde je reč o kobnom portretu rimskog elitističkog miljea. Ali i tu moram da budem precizan – čak iako je mnogo šta u filmu izmišljeno, to ne znači da je i laž. Invencija je neophodna u filmu samo zato da bi se dosegla istina. To možda zvuči kontradiktorno, ali nije. Felini je jednom rekao: „‘Film istine’? Ja više volim ‘film laži’. Laž je duša spektakla. Ono što treba da bude autentično je emocija koja se oseća gledanjem ili izražavanjem.“

Nimfomanka
Režija: Lars fon Trir
Uloge: Stejsi Martin, Šarlot Gejnzbur, Stelan Skarsgard, Šaja Labaf, Uma Turman

Novi film Larsa fon Trira, poslednji deo trilogije Depresija započete ostvarenjima Antihrist i Melanholija, digao je mnogo prašine u javnosti i bio proglašen za najkontroverznije delo ovog kontroverznog danskog reditelja, najviše zbog činjenice da su u njemu obilno zastupljene scene eksplicitnog seksa. Kako se u programu festivala navodi, reč je o divljoj, poetskoj drami o erotskom putovanju jedne žene od rođenja do šeste decenije. Glavna junakinja je samoproklamovana nimfomanka Džo, koju igraju Stejsi Martin i Šarlot Gejnzbur. Nakon što je jedne noći šarmantni neženja Seligman nađe pretučenu i odvede je svojoj kući da bi joj pomogao, ona mu priča o svom proteklom životu i seksualnim iskustvima. Postoji nekoliko verzija ovog filma koje se razlikuju u dužini i intenzitetu scena koje su izbačene da bi film bio odobren za bioskope. Integralna verzija traje puna četiri sata i ona će imati na Festu jednu večernju projekciju, 7. marta.

Staljingrad
Režija: Fjodor Bondarčuk
Uloge: Pjotr Fjodorov, Aleksej Barabaš, Andrej Smoljakov, Marija Smoljnikova, Tomas Krečman, Jana Studiljina

Ruska kinematografija će na ovogodišnjem Festu biti zastupljena sa četiri ostvarenja prikazana u programu „Fokus Rusija“. Među njima pažnju skreću novi film Alekseja Balabanova Hoću i ja, sa motivom koji podseća na Tarkovskovljevog Stalkera, i Staljingrad Sergeja Bondarčuka, istorijski ratni spektakl snimljen u najnovijoj ajmaks 3D tehnologiji. Bondarčukov film je autorska ekranizacija jedne od najkrvavijih bitaka u istoriji, Staljingradske bitke u kojoj je poginulo dva miliona ljudi i koja je bila jedna od presudnih za ishod Drugog svetskog rata. Priča o ovoj bici ispričana je iz dva ugla – iz ugla grupe ruskih vojnika koji brane jednu strateški važnu zgradu i time sprečavaju nacistima izlaz na Volgu, ali i brinu o devojci koja je njena jedina preostala stanarka, i iz ugla nemačkog oficira koji komanduje napadom na tu zgradu. Staljingard je poslednji u talasu ruskih filmova koji se bave Otadžbinskim ratom, kako se u Rusiji naziva rat Crvene armije protiv nacista. Uz to, reč je o najgledanijem ruskom filmu svih vremena koji pruža dobar uvid u stanje na bogatoj i zanimljivoj ruskoj mejnstrim kinematografskoj sceni. Ova scena je poslednjih desetak godina dala nekoliko izvrsnih ostvarenja koja su ovdašnjoj široj publici, nažalost, ostala nepoznata.

Venera u krznu
Režija: Roman Polanski
Uloge: Matje Amalrik, Emanuel Senje

Roman Polanski je majstor za pravljenje filmova koji poštuju starinsko pozorišno jedinstvo vremena, prostora i radnje. On je u stanju da od predloška za teatar napravi punokrvan film (Devojka i smrt). Takođe je i majstor za sado-mazo motive (Gorki mesec, između ostalog), pa je već i naslov filma koji citira naslov knjige koja je u jezik unela pojam mazohizam, zanimljiva indikacija. Siže je, međutim, još zanimljiviji: pozorišni režiser Tomas već neko vreme uzaludno traga za kandidatkinjom za glavnu ulogu u predstavi koju je namerio da režira u jednom pariskom teatru. Kad je već skoro izgubio nadu – pojavljuje se Vanda, koja je na prvi pogled sve što Tomas prezire, ali je s druge strane kao stvorena za ulogu. Između njih dvoje se razvija opsesivna dinamika. Glumica Emanuel Senje – koja je Polanskom već decenijama muza i supruga – izvanredno igra ulogu Vande u prvom filmu koji je naturalizovani Francuz Polanski snimio na francuskom jeziku.

U glavi Luina Dejvisa
Režija: Džoel Koen, Itan Koen
Uloge: Oskar Ajzak, Keri Maligan, Džon Gudman, Džastin Timberlejk

U filmovima braće Koen muzika po pravilu igra veliku ulogu. Tu tendenciju na kvalitativno drugačiji način razvija njihov najnoviji film U glavi Luina Dejvisa. Radnjom smešten u Njujork, u jednu zimsku nedelju 1961. godine u Grinvič Vilidžu, film se koncentriše na pokušaj naslovnog junaka da ostvari karijeru na tadašnjoj američkoj muzičkoj folk sceni. Ono što je posebno zanimljivo, a što su pojedini kritičari već primetili, jeste to što film uspostavlja suptilne veze sa Homerovom Odisejom, što je opet manje omaž Džojsu, a više autoreferentno prisećanje na raniji film same braće Koen O brate, gde si? Zanimljiva je takođe i referenca na Boba Dilana koji je u to vreme još relativno malo poznat i koji takođe tada nastupa u klubu u Grinvič Vilidžu, ali (filmski) Luin Dejvis njegov nastup neće videti. Film koji ne treba da propuste ne samo brojni fanovi braće Koen nego i svi istinski filmofili. Neki istaknuti filmski znalci, poput Pitera Bredšoa recimo, tvrde da je ovo njihov najbolji film. Znajući kakva im je filmografija, reč je najvećem mogućem komplimentu.

Obećanje
Režija: Patris Lekont
Uloge: Rebeka Hol, Alan Rikmen, Ričard Meden

U godini u kojoj se u celom svetu obeležava stogodišnjica početka Prvog svetskog rata koji je srušio ono što je Štefan Cvajg prozvao Jučerašnjim svetom, na Fest stiže film nastao po Cvajgovom literarnom predlošku. Iako izrazito „filmičan“ pisac (njegove proze su za film i televiziju adaptirane blizu sedamdeset puta), Cvajgova su dela u poslednje vreme retko obrađivana u ovako velikim i ozbiljnim produkcijama. Ima i nečeg panevropskog u Obećanju, u činjenici da francuski režiser ekranizuje roman nemačkog pisca na engleskom jeziku. (Ovo je inače prvi film Patrisa Lekonta na engleskom.) Radnja filma dešava se tačno vek uoči njegovog snimanja, to jest pred sami početak Prvog svetskog rata, a u njenom fokusu je ljubavni trougao. Iako je Cvajg u svoje vreme bio književna zvezda i pisac bestselera, Lekont nije snimio populistički film. „Drago mi je što radim na filmu u kome tišina ima isti značaj kao i dijalozi, filmu sa nekoliko razgovora u kojima je sve rečeno“, rekao je Lekont o svom filmu.

Samo ljubavnici opstaju
Režija: Džim Džarmuš
Uloge: Tom Hidlston, Tilda Svinton, Mia Vasikovska, Džon Hart

Sama činjenica da je Džim Džarmuš snimio film koji se najavljuje kao ljubavno-vampirski, dovoljna je preporuka za filmske sladokusce. Adam, glavni junak filma, vampir je i detroitski rok muzičar, usamljen i melanholičan, fan Nikole Tesle, nepoverljiv prema novim tehnologijama i zabrinut za sudbinu sveta. Njegova viševekovna ljubav Eva posle dužeg perioda razdvojenosti jednog dana ponovo ulazi u njegov život i njihova romansa se nastavlja, ali ne bez prepreka. Nju ugrožavaju Adamovi obožavaoci koji kampuju ispred studija u napuštenom predgrađu Detroita u kojem vampirski par živi, i Evina problematična sestra, takođe vampirka, te Adam i Eva moraju da se evakuišu u pravcu Tandžira u Maroku. „Očigledno se ne radi o horor filmu, iako je većina filmova o vampirima takva“, izjavio je Džarmuš. „Ovo je, pre svega, studija karaktera; mi posmatramo junake koji su vrlo čudni i za mene veoma zanimljivi. Privukla me je mogućnost da prikažem njihov pogled na duži istorijski period u kome se razvija specifična ljubavna priča.“

Plavo je najtoplija boja
Režija: Abdelatif Kešiš
Uloge: Lea Sejduks, Adel Eksarčopulos

Nije baš da francuski režiseri osvaju Zlatnu palmu u Kanu onoliko retko koliko britanski teniseri osvajaju Vimbldon, ali je ipak trijumf „domaćeg“ predstavnika na najuglednijem filmskom festivalu na svetu više izuzetak nego pravilo. Kad je prošle godine film Plavo je najtoplija boja francuskog režisera (rođenog u Tunisu) Abdelatifa Kešiša trijumfovao u Kanu, veliki medijski interes nije se toliko ticao činjenice da je reč o francuskom filmu, koliko se fokusirao na tematiku. Reč je, naime, o žensko-ženskoj ljubavnoj priči, o promeni koju će u život petnaestogodišnje Adele, koja se dotad nije bavila svojom seksualnošću, doneti upoznavanje sa Emom, devojkom plave kose. U vreme snimanja filma, zemlja u kojoj se Kešiš rodio, zbog revolucije i priče o arapskom proleću koje je upravo tamo počelo, bila je u centru svetske pažnje. Jedna režiserova izjava u tom je smislu bila indikativna. „Kada sam završio film pomislio sam kako će biti koristan i za omladinu u Tunisu. Nijedna revolucija nije završena ukoliko istovremeno nije izvedena i seksualna revolucija“, rekao je Kešiš, parafrazirajući, svesno ili ne, slogan o ličnom kao političkom.

Nesrećna Džasmin
Režija: Vudi Alen
Uloge: Alek Bodvin, Kejt Blančet, Seli Hokins

Režiseri kakav je Vudi Alen zahvalni su za festivale kakav je Fest, revijalne izbore najboljih svetskih filmova godine. Vudi Alen je, naime, režiser koji svake godine, po pravilu, ima novi film, a taj je film, opet po pravilu, među najboljim iz godišnje produkcije. Dok je prošle godine Alenov doprinos Festu bio film Rimu, s ljubavlju, nastavak njegove sage duhovitih turističkih razglednica o najlepšim evropskim gradovima (nastao posle filmova o Barseloni, odnosno Parizu), Alen se ovaj put vraća u Ameriku, mada ne u svoj voljeni Njujork, nego u San Francisko. I životna ruta naslovne junakinje – Džasmin – ide od Njujorka ka San Francisku. Nakon što su joj u Njujorku propali brak s bogatašem i pripadajući životni stil, Džasmin odlazi u San Francisko gde se useljava u stan sa svojom sestrom. Za ulogu Džasmin Kejt Blančet je već dobila Zlatni globus, a brojni kritičari ističu da joj je to najbolja uloga u karijeri. Kad se to kaže za možda i najbolju holivudsku glumicu u ranim srednjim godinama, to nije tek kurtoazna pohvala.

Nulta teorema
Režija: Teri Gilijam
Uloge: Kristof Valc, Met Dejmon, Melani Tijeri, Tilda Svinton

Još jedna uvrnuta naučnofantastična priča nekadašnjeg montipajtonovca Terija Gilijama, koja, po njegovim rečima, predstavlja poslednji deo davno započete distopijske satirične trilogije koju još čine kultni filmovi Brazil i 12 majmuna. U središtu radnje ovoga puta je ekscentrični usamljeni kompjuterski genije sa razvijenim osećajem egzistencijalne teskobe koji živi u orvelovskom svetu budućnosti. Misteriozna osoba poznata samo pod nazivom „Menadžment“ angažuje ga na tajnoj operaciji rešavanja „Nulte teoreme“, matematičke formule čiji rezultat treba da dokaže postojanje – smisla života. U rešavanju ovog zadatka ometaju ga jedna zanosna žena i Menadžmentov sin tinejdžer. „Pokušali smo da napravimo iskren, duhovit, divan i iznenađujući film – jednostavan film o složenom čoveku današnjice koji iščekuje poziv kojim će razrešiti problem smisla postojanja“, rekao je Teri Gilijam. „Ovo je film o večitoj težnji za ljubavlju i prijateljstvom, prepun uvrnutih likova i sjajnih uloga.“