Pozorište kao utočište

Nagradu za režiju na ovogodišnjem Sterijinom pozorju dobio je Egon Savin, a predstava Ćeif, koju je po tekstu Mirze Fehimovića režirao u Beogradskom dramskom pozorištu, proglašena je najboljom.

Godinama unazad predstave Egona Savina su hit, i ono „nešto drugačije“ od postojećeg na aktuelnoj pozorišnoj sceni. Pomenimo neke: Kir Janja (15 godina na repertoaru), Glembajevi, Oblomov, Svinjski otac, Stanje šoka, Ujkin san, Mizantrop, Šuma, Tartif, Odumiranje, kao i Tako je moralo biti i Heroj nacije, koje su pored Ćeifa, takođe bile na ovogodišnjem pozorju. I ove najnovije nagrade, a i prethodne, prirodan su sled Savinovih predstava.

„VREME„: Očekivalo se da ćete dobiti nagradu za režiju, i to ne samo zato što su vaše predstave činile trećinu selekcije takmičarskog dela već što je svaka od njih među najtraženijima na blagajni. Kako se pravi hit predstava?

EGON SAVIN: U pozorištu, kao i u životu, nema recepta za uspeh, ali postoje mnogi preduslovi: provokativna tema, visoki umetnički zahtevi prema sebi, saradnicima i glumcima, uvažavanje gledaoca, duhovitost i emotivnost fabuliranja, što znači bliskost s likovima, razumevanje njihovih zabluda i strasti, i – još ponešto. Eto! A povodom broja mojih predstava na ovogodišnjem pozorju, moram da kažem da sam ih i prošle i pretprošle godine imao po dve. Već duže vreme ne zanosim se kvantitetom, mada dosta radim. Ipak mi je, naravno, najvažniji kvalitet. I, ako je bilo, a jeste, u sve te tri predstave dvadesetak minuta vrhunskog pozorišta, onda sam ja više nego zadovoljan.

Izjavili ste da nagrade shvatate kao priznanje svom pozorišnom verovanju. Predstavama pokazujete kakvo je ono, ali kako biste ga rečima definisali, šta je to bez čega vaša predstava ne može?

Verujem u smisao i ulogu pozorišta u savremenom svetu. Verujem u snagu teatra, jer sam je i sam osetio mnogo puta kao gledalac. Na neki način verujem i u svoju estetiku, koliko god to prepotentno zvučalo, jer je ona plod jednog dugogodišnjeg iskustva, sazrevanja, traženja sebe. U poslednje vreme mi je najviše stalo do pozorišnog rukopisa koji podrazumeva sažetost, istinitost, psihološku slojevitost, dramsku patetiku i ironiju u isto vreme, komunikativnost. Ne stvaram festivalske predstave, bavim se pozorištem koje, kako se to moderno kaže, za ciljnu grupu ima običnog, svakodnevnog čoveka, i sa njim želim da moji glumci i ja podelimo svoje probleme, pitanja, možda i poneki ekskluzivitet. Mada, naravno da mi predstavlja ogromno zadovoljstvo kada te predstave bivaju odabrane za domaće i međunarodne festivale, a naročito kada budu i nagrađene.

U predstavi Ćeif istakli ste nekoliko aktuelnih i sveprisutnih tema: odlazak i povratak, nostalgiju, prilagođavanje novoj sredini… ne krijući da ih ističete zato što vas se i privatno tiču. O čemu je reč?

U Ćeifu sam dopustio sebi ispovedni ton. To je nostalgični rastanak sa mojim detinjstvom i mladošću u Sarajevu koje je razorio bratoubilački rat. To je, poetski rečeno, vapaj za vremenom i zemljom koje više nema. Dok sam radio ovu predstavu, znao sam da istu tugu i ogorčenje osećaju hiljade i hiljade ljudi koji sada žive u ostacima Jugoslavije. Ćeif je pokušaj pročišćenja od mučne činjenice da su dobri i bezazleni ljudi otišli ne znam gde. Ja sam nedavno u Sarajevu bio sa Ćeifom i razgovarao sa mojom najboljom prijateljicom iz razreda Azrom Gradinčić-Alkalaj. Od nas trideset dvoje iz razreda samo njih šest je ostalo u Sarajevu. Ostalih više nema. Zato sam u prazan prostor Ćeifa postavio veliki broj praznih stolica. Među njima je mnogo školskih stolica iz šezdesetih i ranih sedamdesetih, kada sam ja išao u srednju školu i kada je taj grad izgledao sasvim drugačije. Eto, to je sudbina nepotrebno raseljenih i posledica užasnog rata koji se desio iz meni do dan-danas neobjašnjivih razloga.

Ćeif je i priča o neslobodi. Koliko vaš rad zavisi od aktuelne političke scene?

Kultura je ono što stvaramo uprkos političkim ili ne znam kakvim okolnostima. Pozorište je pobuna i protest. Jedino pozorište još problematizuje, vrednuje, moralizira i agituje, reč je o pravu na svoj pogled na svet, na svoju osećajnost, na svoje biće. Stvaranje kulture u najširem smislu je za mene jedina moguća sloboda u današnjem svetu. Uveren sam da je zlo nešto na šta pozorište ne može uticati, ali ga može promišljati, zauzimati jasne pozicije, sagledavati njegove dimenzije, i tako se na neki način pročistiti. Ono što je učinak politike prema kulturi je marginalizacija. Političarima kojima je jedini cilj manipulacija masama u interesu je da narod živi u neznanju, da bude što primitivniji, da bi se njim moglo manipulisati. Pozorište radi obrnuto, zato su ga marginalizovali.

Predstavom Tako je moralo biti rizikovali ste promovišući Nušića ne kao komediografa, već kao pisca drame, kao i emocije s kojima žive junaci njegove drame (neuzvraćena ljubav, neispunjeni snovi, samoubistvo kao okajanje greha…) koje se u poslednje vreme vezuju za sapunice. I, to se dopalo publici, a evo i žiriju Pozorja.

Od svih srpskih dramskih pisaca najmanji je rizik promovisati Nušića. Pa čak i kao dramskog pisca. Možete imati primedbe na strukturu njegovih drama, na njegov pogled na svet, ali Nušić poseduje neuporedivu prijemčivost. Kao i Molijer nekada, tako i Nušić zbog svoje britkosti nije dobio zasluženo mesto u srpskoj kulturi. Ozbiljne umne glave svrstale su ga u zabavljače i nevešte dramske pisce. Nušić je živeo od pozorišta, a srpsko pozorište će još dugo lepo živeti od Nušića ako bude imalo dara i pameti. Njegovu melodramu Tako je moralo biti zamislio sam kao ogoljeni surovi život ispod maski od čipkanih kostima, cveća, zavesa i muzike. Ovo delo ne samo da priča uzbudljivu ljubavnu priču, već problematizuje ulogu žene u jednom rigidnom, patrijarhalnom svetu, žene koja je iskoračila izvan moralnih normi nadajući se da će joj to biti oprošteno jer je to uradila iz velikodušnosti. Ali preljuba se ne oprašta, „čast“ je u ovom svetu važnija od ljubavi. I to je drama i tragika ove mlade žene. Jela u Tako je moralo biti ima nešto od Nore i Hede Gabler, ima slobodoumnosti, ima žudnje da ostvari svoj eros neskriveno, i, naravno, to skupo plaća. Jer, muški svet ne dozvoljava da bude kastriran nikakvim dobrim namerama. On brani svoj libido onako kako se brani mesto na vlasti. A isto tako i dobar glas, čast, dostojanstvo i slične koještarije.

Još bih ovo da kažem: kada sam u Novom Sadu pratio izvođenje predstave, pomislio sam u prvi mah da sam ja za to zaslužan. Ali, već u sledećem trenutku sam video da iza toga, u stvari, stoje Mata Milošević sa svojom Ožalošćenom porodicom, Miroslav Belović sa Mr. Dolarom, i Dejan Mijač sa Pučinom, da je ova predstava ako ne logičan, a ono očekivan sled i kontinuitet visokih pozorišnih dometa na komedijama i dramama našeg jedinog pozorišnog genija Nušića.

Kritičari ističu vašu hrabrost da na sceni pokažete emociju. Zar pozorište nije mesto koje podrazumeva emociju? Gde se to izgubilo?

Emotivni učinak u gledalištu se, zapravo, ne dobija emotivnošću na sceni. Naprotiv. Uveren sam da se on nalazi u snažnom utisku pronađene istine na sceni. A to je najteže: istinu dovesti na scenu, čistu i snažnu, psihološki obrazloženu emociju. To je najviši domet pozorišta. Tako je od antike do danas, tako će i ostati.

Zrenjaninsko pozorište je učestvovalo na Pozorju nakon 45 godina, i to sa predstavom u vašoj režiji. Čini se da ste se i vi i oni lepo proveli radeći zajedno.

Kao nedavno u Kruševcu i Somboru, i u Zrenjaninu sam uvideo da je priča o metropolizaciji koještarija: bez nekog posebnog truda može se napraviti podjednako dobra predstava i van Beograda, predstava visokog standarda, a bez ijedne beogradske zvezde. I krajnje je vreme da teatri iz unutrašnjosti dobiju mogućnost da pokažu u Beogradu ono što rade. Mislim da naši reditelji ne pristupaju s istom strašću režijama u manjim mestima i u Beogradu. Heroj nacije je jedna izuzetno promišljena groteska o izuzetno mračnoj ulozi medija u našim životima. Ja ću se radovati da je vidi beogradska publika, da zajedno proverimo ovo što govorim o Zrenjaninu.

Adaptirali ste za scenu prozna dela Dostojevskog, Gončarova, ali i velike drame Molijera, Ostrovskog, Krleže drznuvši se da iz njih izdvojite ono što će sadašnjeg gledaoca zanimati i to onoliko koliko će mu držati pažnju. Da li je to znak da ne robujete veličinama?

Ja volim veliku literaturu, ali ne robujem velikanima. Ja ih adaptiram shodno umetničkim merilima jednog vremena drugačijeg od našeg. Jer, celi svetovi nas dele. Učitavam u njih nova značenja, primereno fenomenima, ukusu, i tempu drugačije svakodnevice. Pokušavam u njima da pronađem ono prepoznatljivo i blisko savremenom čoveku, i upravo na taj način dolazi do izražaja njihova univerzalnost. Studentima govorim da u pozorištu nije važna drama, već dramatika. Postoji mnogo dramskih formi koje ne sadrže dramatiku, dok ima mnogo proznih pisaca, naročito u XIX veku, koji su gotovi dramatičari. Romani Dostojevskog su gotova pozorišna scenarija. Čuvene su dve Vajdine adaptacije – Nastasja Filipovna i Zločin i kazna: Nastasja je završnica romana Idiot, a Zločin i kazna je izvađena jedna trećina romana. Krleža je genijalan dramski pisac i mislim da je beogradski repertoar istinski osiromašen što ga godinama nema. Isto važi i za Držića. Poznata je Krležina izjava da južnoslovenski narodi imaju tri i po dramska pisca: „Postoje Držić, Sterija, Nušić, a svi mi smo za ono pola.“ Krleža, i ne samo u Glembajevima, istinski problematizuje najtraumatičnije tačke savremenog sveta i proziva mafiju na vlasti. Mislim da beogradski repertoar vapi za njegovim tekstovima U Logoru ili Glembajevima. To je repertoar JDP-a, nadam se da će Krležu uskoro i staviti na njega.

Postavljajući Tartifa rekli ste da naša stvarnost vapi za takvim likom, i onda nam pokazali čoveka sazdanog od velikih mana: on je licemer, koristoljubac, prevarant, amoralan čovek, lažni vernik… Zašto? Da bismo se prepoznali?

Kad sam ponovo čitao Tartifa, bio sam zapanjen koliko je to aktuelno, živo, britko delo, i nisam mogao sebi da objasnim zašto nije igrano. Verovatno zato što ga je talas nove religioznosti nesvesno stavio na crnu listu, smatrajući da Tartif predstavlja religiju kao zlo. Tartifizam je opšta pojava savremenog sveta. Licemerje, samoljublje i pohlepa preko svake mere su u svim sferama života: i u državnim institucijama, politici, ali i u prijateljskim odnosima i u porodici. Dakle, licemerni odnosi su nešto što je postao model ponašanja. Više niko nikome ne govori istinu, i više se niko ne ponaša u skladu sa onim što misli i oseća. Fenomen tartifizma je Molijer genijalno osetio i mislim da gotovo u nepromenjenom obliku cveta i danas. Molijerova komedija se završava hapšenjem Tartifa, hapsi ga moćni vladar Luj, koji predstavlja zdravu i jaku državu. To sam promenio: Luja već odavno nema na svetskoj pozornici, mi živimo u nepravednoj i slaboj državi, a trijumfuje Tartif, amoralni čovek. Potpuno sam uveren u ispravnost tog čitanja jer je povezivanje Tartifa sa ljudima koji predstavljaju vlast, sigurno nešto što publika prepoznaje kao istinu. Predstave Tartifa su nagrađene velikim aplauzima, što mi daje ogromnu satisfakciju.

Šta je za vas pozorište?

Pozorište je utočište. Crkve, ideologije, partije, nevladine organizacije, udruženja i raznorazne inicijative… svi dele ljude. Zbog ko zna kakvih interesa mi živimo u zavađenom svetu. Pozorište je jedino mesto koje spaja ljude, sve ljude. I, pogledajte: u zamračenoj sali pozorišta, tako sjedinjeni, ljudi se osećaju sasvim dobro.