Đorđe Matić, u to vreme još školarac, uprtio je svoj mali ruksak na leđa i krenuo na veliki put: žurio je da zajedno s hiljadama naše sretne djece – čija se sreća sastojala i u tome da izbegnu sudbinu koju su im roditelji namenili – umesto u rat odmaršira u izgnanstvo: da zbriše, da ga nema, ukratko – da ode, daleko,
„Pa dalje.
Dalje sjeverno, zapadno
do tamnih cigala kuća na ravnoj,
ravnoj zemlji.“
Od tada nije prošlo ni četvrt veka, a pred nama je njegova prva zbirka poezije, naslovljena egzilantski prigodno i uliksovski deceptivno Lingua franca, hronika o tome kako je otišao, gde je bio i šta se posle dogodilo. Lingua franca je i poetski restitutio in integrum, pokušaj povratka u pređašnje stanje, invokacija izgubljenog doma i potraga za rečima koje nedostaju da se taj gubitak opiše. Rat, kaže Hini, prethodi poeziji.
Kao što je odluka o Odisejevom povratku doneta u pravo vreme i na pravom mestu – u veću njegovih bogova, tako se i Matić dobro načekao da njegovi daimonioni sednu za sto i razreše njegovu poetsku sudbinu. Pesnik je morao da ispuni isti uslov koji je bio postavljen pred Kralja: da sam sagradi svoj brod. Za ovaj poduhvat, za koji Konrad kaže da je najteži posao na svetu i zato tako dugo traje, Matić je iskoristio jedinu, ali najjaču građu koju su mu bogovi dali na raspolaganje – jezičku. Onu koja je svojevremeno čitava stala u njegov ručni prtljag:
„Ja, izgleda, nisam pobjegao od zemlje
nego zajedno s njom.
Nisam sobom uzeo ništa
Osim kontrabande izbrisanog
vokabulara“
Jezik, tačnije: jezici, jednom oslobođeni iz Matićevog ruksaka (Stari bi rekli: Eolove vreće), oduvali su njegov brod natrag na pučinu, u novu, jezičku avanturu. Na otvorenom moru, kroz huk bure, odjekuje hrvatski ili srpski, nadvikuju se kajkavski i čakavski, dovikuje se na italijanskom i engleskom, tuguje na nemačkom, zapomaže na srpskohrvatskom – ukratko, govori se i peva na svim živim i mrtvim jezicima, narečjima i intonacijama koje je pesnik od kuće poneo i na dalekom putu čuo, i koje je njegovo srce zapamtilo.
„Kakav žamor ovaj jezik
Kakvo strašno zujanje“
U vihoru referenci i naglim smenama mitskog i istorijskog vremena, srešće se Stari Grci i Matićevi novi sugrađani, Melvilov Išmael i izvesni Smajo izbosne, visoko nebo i niska zemlja („gde je nižje sam morti čelo mojih zemlakof„), ukratko: sve ono i uzvišeno i trivijalno za šta je – kako to u emigratskom životu i dobrim knjigama biva – teško reći gde jedno prestaje a drugo počinje.
Ritam pesnikove „naracije“ sinkopičan je i pomalo preskače, kao neurosis cordis: baš kad čitalac pomisli da ga je skužio, ritam se promeni, nešto bljesne, i
„Iznad trijade
Izvija se kao bijeli dim narodna melodija:
Izgubljeno janje“
Matić, i sam muzičar, fasciniran je zvukom odakle god poticao, „iz orgulja ili drombulja“, i odatle neobičan sklad Bahovih kantata i „grlenih seljačkih glasova„, odatle toliko „nota u stihovima“, efektnih asonanci i aliteracija.
„Prvi dani“ – tako je naslovljena prva pesma Matićeve zbirke – nisu samo nesigurni koraci na nepoznatom tlu, već i prvi stihovi, pesnikova privatna kosmogonija, izvrnuti mit koji se pred nama upravo rađa:
„Ona me je zašila za svoje bedro
i prenijela preko šest granica.“
Pesnikov dvojnik, koga prenose preko „šest granica“, verovatno je Dionis, bog-došljak, uljez, koga ni Grci ni Rimljani nikada do kraja nisu prihvatili i koji je, kao što pesnik i za sebe kaže, „dvaputrođen„, od smrtne majke i od boga-oca, onaj čija smrt znači ponovno rađanje: transformaciju proze u poeziju, ono što je Niče nazvao „rađanjem tragedije“ ali i nade da ovo što živimo nije tek „mehur na reci prolaznosti“. Za generaciju, kako Matić veli, „pod kožu urasle nestabilnosti“ kojoj su strah i neizvesnost postali „istinski kulturni patrinomij„, i to je neka uteha. Valjda.
Pozivanje na mit i ono što je posle njega bilo, Weltliteratur, nije direktno – Matić ne zaboravlja Kišovo upozorenje da se kič meri banalnošću svojih asocijacija. Zato su njegove aluzije difuzne poput senki u Platonovoj pećini: one nagoveštavaju to čega u njima samima nema, ali zbog čega su tu pred nama. Lingua franca je civilizovano, sfumato štivo, a Matić kulturan čovek kome ne pada ne pamet da zasenjuje publiku svojom učenošću, niti da je zabavlja akademskim dosetkama. Nije (samo) erudicija to što pleni u Matićevoj, ili bilo kojoj drugoj poeziji – da nije tako pesnici bi odavno ostali bez posla jer bi im ga preoteli štreberi. Ono što Matićevu, kako bi ovi poslednji rekli, intertekstualnu strukturu čuva od entropije upravo je lingua franca – ali ne kao treći jezik praktične komunikacije (što ona po definiciji jeste: kôd i kanal za razmenu informacija), već kao prvi jezik čovečanstva, različit, a zajednički svim ljudima, ili bar onima koji za njega imaju sluha: jezik poezije.
Zato se Matićeva poezija ne čita pedantno, s lenjirom u ruci, nego se guta in one sitting, onako kao što pečalbar čita pismo od kuće ili kao kad egzilant iskapi čašu шампанского na premijeri Višnjika. Nije mala stvar kad autoru pođe za rukom da za isti sto, s istim obzirom, jedne pored drugih posadi émigrés koji preko boce vina i u društvu načitanih žena vode debate o pripadnosti i identitetu, i migrantsku sirotinju koja ćuti, puši i brine da im iz kofera neko u međuvremnu ne mazne cipele. U čemu je štos, kako se takva poezija piše i zašto tako deluje ne znaju ni pisac ni čitalac – jedino što se pouzdano zna, to je da pred sobom imamo izuzetan pesnički talent.
Sve ostalo je ćutanje, tišina između stihova, u kojoj Matić odvodi čitaoca sve dublje u pećinu, do onog što je neizrecivo, kao Gogoljev Vij, i neimenljivo, kao Krležino Veliko Bezglavo Nešto. To nešto strašno je i kao Dedalusova irska krmača koja ždere svoj okot i kao ona Desničina, naša svinja koja jede ljudsku decu. Možda je (a možda i nije, jer u poeziji se nikad ne zna) to onaj isti ponor u koji su zurili i Matićevi veliki prethodnici, na koje se on s poštovanjem poziva, i koji su pre njega smogli snage da se trgnu i da „ustanu i odu“ – neko u mislima na Inisfri, neko trećom klasom u Trst, a neko fordom u Laredo. I ne samo da odu, već da svoj odlazak opišu, da ga napišu za, kako bi Matić rekao, Sve ljude. A za to treba imati i talenta i hrabrosti.
Lingua franca je ime i za naš zajednički brod, naš maternji jezik, koji se danas govori još samo u emigraciji i kome je poslednjih godina, baš kao i samome pesniku, nadenuto toliko različitih imena da bi im i onaj lik iz Grimove bajke pozavideo. Nomen je omen, pesnik i jezik dele istu sudbinu:
„Nemam više jedno ime
Imam razne verzije, sto načina imena“
Davanje imena je biblijski posao, a kako to izgleda kad se stvari svedu na pravu, ljudsku meru, duhovito objašnjava Matić, nabrajajući sve moguće i nemoguće načine na koje su njegovo ime tamo tj. ovdje izgovarali i sricali razni službenici, poštari i kondukteri, koji su
„skupljali oči i mrštili se
uzimali zrak prije nego se stušte
niz izgovor“
Taj veseli intermeco ne traje dugo: već u sledećoj strofi dolazi do smene raspoloženja: „kad rijetko dođem nazad / a netko me nov dozove / imenom što naglo oživi pod poznatim timbrom“ (s opasnim, „samorazumljivim nečim„), pesnik odmah poželi
„da se od užasa prepoznavanja
radije skrijem u sto krivih verzija
moga imena“
„Kuća je tako tužna“, reći će jedan od Matiću bliskih pesnika, Larkin, a strah od prepoznavanja nije nov: setite se kralja Itake, koji se na sve načine i do poslednjeg trenutka krio iza svojih prosjačkih krpa da ga njegovi dobri zemljaci ne bi slučajno prepoznali i priupitali za zdravlje junačko. On je znao zašto, a zna to i Matić.
Kad Odisej napokon stigne na Itaku, on je ne prepoznaje: sve je pokriveno maglom. Na sličan način, kad se Matić, vraćajući se svom vučitelu, zatekne u staroj Krležinoj megli, ispostavi se da je ona i dalje nastanjena istim bjesovima, sad, kao i onda. Iz te magle, na granici sna i smrti, kao iz Džojsovog košmara istorije, ne mogu se probuditi ni oni koji su u njoj ostali, ni oni koji su iz nje, navodno, otišli.
Kao što Odisej ne prepoznaje Itaku, tako ni Itaka ne prepoznaje njega: niti je Odisej isti čovek koji je otišao, niti je ista Itaka u koju se vratio. Nema cilja, putovanje je sve, ostaje samo zapis. Lingua franca je takav zapis o putnicima. Matićevi putnici nisu heroji, oni nemaju dovoljnu visinu sa koje bi mogao uslediti njihov herojski pad i zato tako gorko, u svetu bez heroja, zvuči stih o „jedinom, herojskom ruksaku na leđima„.
