Postbrodolomna rehabilitacija

Srpski nadrealizam by night

Dok se stariji građanin, nenaviknut na buran noćni život, batrga mračnim ulicama da bi stigao na otvaranje izložbe „Nemoguće – umetnost nadrealizma“, zakazano u trinaest minuta do ponoći (!), spopadaju ga svakakve misli.

Posle ponoći ulazimo u 7. novembar, da to ne ispadne zamaskirana proslava osamdeset i neke godišnjice Oktobarske revolucije?

Gde je revolucija (makar i nadrealistička!), tu su i čari rehabilitacije.

Znate već: nekog subjekta sklepta tajna policija; ako je važniji – inscenira se suđenje, on priznaje i posipa se pepelom, ako ne i vlastitim do neba bazdećim ekskrementima, tužilac grmi „Smrt pobesnelom psu!“, publika u sudnici oduševljena. Osuđenika u nekom podrumu promptno nafiluju mecima. Ali, prođu decenije, tempus neminovno fugit, promeni se režim. Moba patologa i arheologa orno prekopava đubrišta i ilovaču, na jedvite jade nađu neke koščice: svečana sahrana u lokalnoj Aleji Velikana, hitno se diže spomenik, neki uglednik kleči i izvinjava se; bivši pobesneli pas ulazi u udžbenike istorije, dobije i spomen-marku (da i filatelisti dođu na svoje). Pravda je pobedila.

Ova ponoćna pojava duhova trinaest srpskih nadrealista pomalo liči na rehabilitaciju. To u umetnosti još i ima nekog smisla, proizvodi rehabilitovanih vraćaju se u opticaj.

Ovde će ljubazni čitalac upitati:

A zašto bi dotičnu gospodu trebalo rehabilitovati?

Jer su bili/ostali neomiljeni.

U jeku njihove nadrealističke aktivnosti, nisu ih simpatisali zato što pogane rođeno gnezdo. Pogledajte biografije: maltene svi iz uglednih srpskih porodica, državničkih, sudijskih, oficirskih, trgovačkih, čak svešteničkih! A izdali vlastitu klasu. (To se ne oprašta.)

Neki zaglavili robiju kao antidržavni elementi ili otišli da se bore u Španskom građanskom ratu. A i oni koji naizgled mirno sede i znaju šta je bontonska finoća iz noći u noć snuju mračne naume o „neophodnoj paljevini“ (M. Ristić). Dabogme, paljevini Sistema, Morala, Države, Dinastije, Crkve, Porodice, Policije…

Koliko su bili mimo sveta, najbolje se vidi po tome što nisu umeli da se pristojno slože ni sa „svojima“. Stalno sukob. Na sredini. Na levici. A kad ih šef (TT) klepi i satera u mišju rupu, ućute se. I prespavaju svaki naredni domaći politički zemljotres.

Onda pojedini među njima postanu šumci, čak umisle da su vojskovođe. Čikaju Sile Osovine, remete taman obnovljenu i sređenu Srpsku Državu, ravnopravnu članicu Nove Evrope (1941-1944) i arče njenu biološku supstancu, a sve za račun Sovjeta.

Posle Katastrofe (tzv. „oslobođenja“) izvrgnu se u ovejane, na sve usluge spremne sluge komunističke diktature, pa ko ministar, ko ambasador… A bajagi su prezirali frakove.

I na kraju su vajnom „slobodom umetničkog stvaranja“ i „visokim modernizmom“ pravili „Brozu“ fasadu da obmane naivni Slobodni Svet, potemkinisti nijedni!

Sve je to srpskoj građanskoj eliti tuđe, svuda i uvek.

……………………………………………………………………………………………………..

I tako nogu pred nogu, misao sledi misao, neosetno stigosmo do izložbe.

Muzej se nalazi na sredokraći između Nacionalnih Institucija: Patrijaršije i SANU. Možda to nije najzgodnije.

SPC je upravo obnarodovala Kulturni Model Naš Nasušni, oličen u svetom Savi, Hajduk-Veljku i Dejanu Bodirogi. (Naravno, ima tu još imena – Pupin, Mokranjac – ali ova su najatraktivnija.) Odjednom me strese zloslutna jeza. Teško da su iza praga Muzeja primenjene umetnosti – naše „autentične vrednosti“. Uvek budni „Obraz“ i bogobojazne junoše sa bezbol palicama sigurno čuče u žbunju obližnjeg (mračnog!) parka (idealno mesto za busiju u duhu Hajduk-Veljka).

Da ne bude batina u odbranu naših autentičnih vrednosti? Hvatati maglu ili ne, pitanje je sad.

A i to „Vreme“!!! Kud mene nađe da upućuje na zadatak visokog rizika!?

Tu se ipak osokolim u tom nedeljniku vladajućom konfuzijom i zamešateljstvom: ne zna se ko je saradnik prerušen u čitaoca, ko čitalac koji glumi urednika…

Munjevito rešim da u tom „Vreme“-stilu privremeno promenim identitet, da se ponašam kao da su mene, novinarskog pripravnika, zadužili da „propratim“ neko od onih elitnih društvenih zbivanja (napr., balovi grofa Dudvarskog) što srpskoj prestonici daju glamur i neponovljivi sjaj prave svetske metropole.

(Nadam se da na vratima neće praviti problem oko nenošenja smokinga ili tamnog odela.)

U prijatnom, svetskom ambijentu konstatujem: poseta pristojna, toalete dama decentno elegantne, prisutne umne (sede) glave – dostojanstveno držeće, najviše ima krasne srpske mladeži obaju polova koja je usred napora ovonoćnog clubbinga ipak našla vremena da zadovolji kulturne potrebe, tu je i tečno posluženje, zasad se ne nazire švedski sto…

(Mimikrija mi ide odlično. S ulice ne dopiru jauci i vriska, znači: ne mlate. Hvala Bogu.)

Počnem da notiram koga nema.

Nijedno svešteno lice. Osim ako nisu u civilu. Nema fenomenalno uspešnih predsednika najvećih srpskih svetskih kompanija, naših rodoljubivih mecena. Nikog iz Vojske (a naočiti srpski oficiri su tradicionalni ukras elitnih okupljanja). Nema ni pomenutog grofa Dudvarskog. Ne primećujem uvek ornamentalnu gđu Ivanjicku.

Pink TV se nije potrudila.

G. Medaković s Akademicima???

Dr Koštunica, poznat kao ljubitelj umetnosti, valjda je sprečen neodložnim noćnim državnim poslovima.

Tu mi se vrate crne slutnje.

Bolje da malo cirkulišem.

U opštem tiskanju, neko mi teslimi gostujućeg Francuza.

Slušam i ljubazno se kezim.

A Francuz ni pet ni šest:

Oskudno i zanemarivo.

To on o eksponatima.

Ja smerno (treba razumeti Drugoga – Teofil Pančić, passim): Jeste, cher Monsieur, u pravu ste, mala zemlja, mali nadrealizam. Ali, znate kako je, Država koja pretenduje da deluje solidno, pored solidne valute mora imati i kakvu-takvu konvertibilnu avangardu.

Tu sam već počeo da nervozno cupkam i diskretno (da ne ispadnem pohotan) zirkam u izloženu golišavu gospođicu islikanu tatuažima što se istegla ispred crnog zastora, te me je mrzelo da obavestim francuzocentričnog Francuza da upravo u ovoj Godini Rehabilitacije ovakav i sličan naš zanemariv umetnički sitniš kruži od Los Anđelesa do Berlina s izložbom „Centralnoevropske avangarde“, čime su organizatori Beograd i Sofiju širokogrudo uvrstili u Srednju Evropu, geografiji uprkos.

Srećom, Francuz ode za svojim francuskim poslovima.

U to se i otvaranje zatvori.

Sve se obavilo lepo i mirno.

Sutra, po danu

Starije je jutro od večeri.

I na svetlu dana ovu izložbu koju je dr Milanka Todić pripremila sa puno znanja, truda i odanosti (ali ne slepe), propratila korisnim katalogom studijom i reprintima nadrealističkih publikacija, treba razgledati ni trenutka ne zaboravljajući ovo: izlošci su to iz XX veka, specijalizovanog za propast velikih i malih projekata, krahove i brodolome svih fela.

To uviđanje deluje oslobađajuće i skida mrenu s očiju.

Preživeli brodolomac, kad na obali pustog ostrva prebira naplavine – parčad brodske opreme i karga – nemilosrdno bira samo ono bitno, upotrebljivo za budući život.

To je jedino merilo.

Izložbu meriti zanemarujući programske manifeste, bujnu retoriku, pesmotvore, teorisanje, nade polagane, recimo, u automatsko pisanje (pogotovo „danas i ovde“ kad i gde ogroman % članova UKS-a fabrikuje automatske tekstove, a čak i srpski istoričari rado i lako posežu za tim prosedeom)…

Tu se onda paradoksalno pokazuje kao srećna okolnost što je u beogradskoj nadrealističkoj grupi bilo malo slikara, pa i malobrojne proizvode te vrste ne moramo uzimati u obzir (Živanović Noje, Vane Bor, crteži razblaženim uljem raznih autora).

Francuski nadrealisti su i te kako imali pravo, gajeći u početku odbojnost prema lepim umetnostima. Kad su se kasnije fatalno (oportunistički?) predomislili, počeo je nezaustavljivi damping „nadrealističkog“, „fantastičnog“, „magičnorealističkog“ slikarstva što ispunjava svetske muzeje, debele istorije, još tustije monografije, a u aranžerskoj varijanti – šljašteće izloge radnji sa skupom kozmetikom i poslednjim modnim krikovima.

(Za domaću varijantu, pogledati ekskluzivne galerije ili staklorezačke radnje.)

Postbrodolomnoj publici više odgovara drugačiji asortiman.

Svoj projekt vraćanja u život, Milanka Todić je 1991. godine započela fotografijama Nikole Vuča. Na ovoj izložbi dodala je njegove novootkrivene radove i rekonstrukciju jednog nadrealističkog objekta. Tu je i Vane Bor. Ali i Marko Ristić, čiji su fotografski radovi ponajviše van kolotečine.

Ne treba zanemariti porodične albume (mali Marko R. kao Napoleon), ni amaterske snimke scena s plaže, izleta ili venčanja (pred manastirom Ljubostinja).

Ili fotografije grupice beogradskih klinaca koji se lomataju po dvorištima i zakucima. Takvi radni fotosi „glumaca“ koji obezbeđuju materijal za kasnije kolaže retko su viđeni. Tako nastali kolaži bili su namenjeni najlepšoj srpskoj knjizi za decu, Vučovim „Podvizima družine ‘Pet petlića’“ (1933). U ranije vreme ta knjiga je spadala u zvaničnu školsku lektiru. (Još jedna svetla tačka ovdašnjeg mekog totalitarizma?)

Kod dobrih kolaža čemu žal za „pravim“, slikanim nadrealističkim slikama?

Ristić se tu opet pokazuje kao prvi majstor. To se znalo.

Ali ko bi očekivao Boška Tokina kao nadrealistu?

Opredeljujući se slobodno, prema suštini a ne po osveštanim klasifikacijama i spiskovima članova, autorka izložbe nas iznenađuje Tokinovim dragulj-kolažima.

Kad se već članstvo Nadrealističke grupe posthumno umnožavalo, šteta što nije uključen čudak MID, nadrealist u životu, pisac Metafizike ničega.

Izložene publikacije jasno predočavaju da je beogradski pokušaj nadrealističke revolucije bio i tipografska revolucija. Nedostaje samo primerak „Srpskog književnog glasnika“ za upoređivanje. (Na žalost mnogih, opet je Ristić bio glavni tipograf.)

Još kad se dodaju pisma, policijski pozivi na saslušanje u Upravi Grada, prospekti, leci – eto i posle brodoloma korisnih (i zabavno-poučnih) stvarčica.

Možda bi Milanki Todić trebalo poručiti nove vizitkarte gde bi kao zanimanje stajalo Dr vaskrsavanja.

Vratimo se kraju/krahu/bankrotstvu svetskog nadrealizma. Malo osnovački rečeno, njegovo glavno oružje/oruđe bila je kombinacija G + G (groteskno + grozno). A pravi uzrok kraja bila je ogromna i sve veća količina grotesknog + groznog koju je liferovala banalna, realistička stvarnost. Firma Nadrealizam A.D. nije mogla da izdrži tu konkurenciju.

Uostalom, pre samo desetak godina u istim ovim izložbenim salama nuđena je mobilizatorsko-didaktična zbirka fotografija izmasakriranih leševa. Neosporni trijumf domaćeg tipa grotesknog+groznog.

Ne pominjem to iz zlopamćenja.

Već kao malu utehu.

Stvari se menjaju.

Verovali ili ne.

(I Ripli je bio nadrealist.)