Posle emancipacije

Mreža HBO nedavno je počela sa emitovanjem nove serije. Radnja je smeštena u Njujork, vrti se oko četiri glavne junakinje, mnogo razgovora o seksu, ličnih problema i dilema. Zar opet „Seks i grad“?, zapitaće se neko. Ne, ovo su „Devojke“, premda po kratkom opisu slična, serija koja je zapravo sve suprotno od „Seksa i grada“ i po mnogo čemu drugačija od bilo čega do sada viđenog u američkoj serijskoj TV produkciji. Radnja se, dakle, vrti oko četiri glavne junakinje, sveže diplomirane mlade žene koje pokušavaju da vode svoje samostalne odrasle živote u velikom gradu. Na prvi pogled, nema tu ničeg zanimljivog, međutim, nakon četiri (od deset) do sada emitovanih epizoda nije teško zaključiti da su „Devojke“ u svakom slučaju fenomen. O njima se i pre emitovanja prve epizode naširoko pričalo i debatovalo na internetu, pa su i očekivanja bila ogromna. Još pre premijere prve epizode, prikazane 15. aprila, o dolazećoj senzaciji oduševljeno su pisali „Njujorker“, „Tajm“, „Njujork tajms“, „Salon“, „Slejt“… Televizijski kritičari imali su priliku da prve tri epizode vide 12. marta na festivalu „South by Southwest“ u Ostinu, Teksas, tako da su znali o čemu govore najavljujući sledeću veliku televizijsku stvar.

SEKS, GRAD I TV: Okosnicu radnje čini lik zbunjene i pomalo čudne Hane Horvat, u tumačenju dvadesetpetogodišnje Lene Danhem, zapravo kompletne autorke ove serije, jer je Danhemova idejni tvorac i scenarista serije, a sama je režirala većinu epizoda prve sezone. Pored nje, tu su Hanina cimerka i najbolja prijateljica Marni (Alison Vilijams), savršena devojka sa savršenim momkom i poslom sekretarice u nekakvoj galeriji, Džesa (Džemima Kirk), blazirana globtroterka, devojka iz više srednje klase koja je od čestih putovanja poprimila neki čudan akcenat, pomalo britanski, pomalo francuski. Njih tri su najbolje prijateljice i sve što se u seriji događa, događa se njima. Međutim, tu je još i Šošana (Zosia Mamet), Džesina rođaka, dvadesettrogodišnja devica koja se besomučno truje knjigama samopomoći, emisijama Opre Vinfri i, naravno, reprizama „Seksa i grada“, i glavna je akterka najduhovitijih scena u seriji.

Prvo što izdvaja „Devojke“ od dosad viđene televizijske ponude jeste način na koji su likovi koncipirani. Prvo, devojke u ovoj seriji nisu dizajnirane tipske lepotice, nego obične žene prosečnog izgleda. Moglo bi se reći da su „Devojke“ negde na liniji trenutnog televizijskog trenda pravljenja TV serija u kojima nema pozitivnih junaka u tradicionalnom smislu (poput Hausa, Tonija Soprana, čitave ekipe serije „Žica“ itd.), međutim, ove devojke nisu iščašene do one granice kada ih morate voleti. Naprotiv, one su nadobudne, razmažene, samozadovoljne i blazirane taman toliko da budu iritantne u meri u kojoj su iritantni ljudi koji vam u svakodnevnom životu idu na nerve. Danhemova je, kreirajući ove likove, očigledno bila inspirisana ljudima koje poznaje. Iako ovako koncipirani likovi na TV-u ne prolaze dobro, jer je gledaocima teško da ih zavole i identifikuju se s njima, u slučaju „Devojaka“ došlo je do paradoksa – likovi i serija su time samo dodatno dobili na uverljivosti i brutalnoj realističnosti, koja ih i inače odlikuje.

PRAKSE I ORIJENTACIJE: Realističnost je zapravo glavna linija razdvajanja između „Devojaka“ i „Seksa i grada“. Od poređenja se nikako ne može pobeći, od čega nisu bežali ni autori, pa Šošana u svom stanu drži ogroman poster za film „Seks i grad“, a sklona je i upoređivanju svojih prijateljica sa junakinjama ove serije. Međutim, dok je jedna od glavnih primedbi na „Seks i grad“ to što ne prikazuje realno život u Njujorku, jer tamo žene iz srednje klase nemaju novca za beskonačan broj pari Manolo Blanik cipela, dizajnersku odeću i stanove na Menhetnu, „Devojke“ nose second–hand odeću, muče ih studentski krediti (iznosi koje pominju su verodostojni), žive u bruklinskim garsonjerama, a kraj s krajem sastavljaju zahvaljujući roditeljima.

Ubedljivo najveći kvalitet serije, međutim, leži u tome što isteruje na površinu i raskrinkava neke od tabua specifičnih za savremeno društvo i eru koju karakterišu emancipacija, politička korektnost i postmoderna ironija. U takvoj eri, seks ne da nije tabu, nego možemo da govorimo o hiperprodukciji govora o seksu. Međutim, ono što se izgubilo ispod tog i tolikog pisanja, pričanja i razmišljanja o seksualnim orijentacijama, praksama, tehnikama, pa čak i seksualnim supkulturama – jesu ljudi i emocije. Scene seksa između Hane i njenog ne-baš-dečka Adama (sjajni Adam Sakler) komične su koliko i uznemiravajuće, jer u isto vreme potenciraju sveprisutno (trapavo) oponašanje pornografije i još prisutnije otuđenje u simbiozi sa vapijućom potrebom za pravom bliskošću. Kada je o tom „seksualnom diskursu“ reč, „Devojke“ dotiču i jedno aktuelno društveno i političko pitanje, o ženama u svetu u kom je proces emancipacije dovršen, a ravnopravnost ostvarena. U jednoj epizodi, Marni će se požaliti Hani na svog idealnog dečka Čarlija, upravo zato što je pažljiv, nežan i odnosi se prema njoj sa puno poštovanja, dok će Džesa, tokom predigre sa momkom kog je pokupila u baru, na njegovo pitanje da li joj se sviđa to što radi, besno odgovoriti: „Da me više nisi pitao da li mi se sviđa!“

Na nenametljiv i odmeren način, „Devojke“ obrađuju i druga pitanja, drugačije nego sve do sada viđeno na televiziji. Na Adamovu konstataciju kako je baš grozno što Džesa mora da abortira, Hana se pita koliko je to zaista grozno: od žena se uvek očekuje da abortus dožive kao traumatično iskustvo, čak i kad se odluče za tu opciju, u filmovima uvek vidimo dramu i rastrzanost oko donošenja te odluke, ali koliko je zaista traumatično, pita se ona, diskretno provlačeći tezu da je sasvim legitimno da neke žene kroz to prođu bez predomišljanja i emotivnih krahova.

GLASOVI GENERACIJE: Danhemova, kao spiritus movens čitave serije, kritički i ironično prikazuje sopstvenu generaciju. Navodnu nezavisnost mladih i obrazovanih ljudi sa umetničkim aspiracijama ona šalje direktno u slivnik u scenama kada Hana, nadobudno i bezobrazno zahteva od roditelja da je izdržavaju još dve godine dok ne završi knjigu, tvrdeći da upravo ona predstavlja glas svoje generacije. Majka je glatko odbija, iako ima novca, jer želi vikendicu pored jezera i savetuje joj da nađe pravi posao, na šta Hana glatko odgovara: „Imam master iz engleske književnosti, ne mogu da radim u Mekdonaldsu.“

Kada u četvrtoj epizodi Hana konačno nađe posao, nalazi se priklještena između onoga što je naučila iz dominantnog emancipatorskog javnog govora i realnosti u kojoj dolazi do izražaja licemerje modernog društva. Njen novi šef voli da pipka svoje radnice, a zgroženoj i prestrašenoj Hani starije koleginice mrtve hladne savetuju da se navikne, jer je, ako izuzmemo pipkanje, šef zaista drag čovek, koji zaposlenima za Božić poklanja ajpode. Na sve to, šef, čija je dobroćudna spoljašnjost potcrtana odabirom glumca koji izgledom podseća na Deda Mraza, sa sve okruglim naočarima sa dioptrijom, saopštava Hani da je „taktilna osoba“, te da ona slobodno kaže ako joj to smeta, pa će on odmah prestati, što ona, naravno, ne čini, jer niti je to pipkanje bezazleno, niti će njeno negodovanje proći bez posledica.

Mreža HBO u petak 4. maja emitovala je u Srbiji drugu epizodu ove serije, što znači da za američkom publikom ovdašnja zaostaje svega dve epizode (u ponedeljak 6. maja u Americi je prikazana četvrta epizoda). Koliko „Devojke“ komuniciraju sa ovdašnjom publikom, teško je proceniti, ali moguće da u Srbiji ona neće biti tako popularna kao u SAD, prosto zbog razlike u životnim stilovima. Međutim, ni ovde ne manjka ljudi od dvadeset-i-nešto, nadobudnih, samoproglašenih intelektualaca sa blaziranim, ničim utemeljenim ali agresivnim političkim i drugim stavovima, često sa umetničkim aspiracijama, koji žive na račun roditelja, „traže se“, još uvek ne znaju baš ko su ali osećaju da su nešto mnogo bitno. Dobar deo publike, „Devojke“ bi mogle da imaju među njima, ali i među onima kojima takvi beskrajno idu na živce.