Pohvala usputnosti

U trenutku kada se od pisaca, naročito ako tek ulaze u književni život, očekuje da svoje pripovesti zasnuju ili na oprobanim postulatima fikcije ili u ispovednom registru, Uroš Đurković svesno pravi iskorak i pruža nam knjigu čija je tema pripovedanje samo.

...

O čemu je reč? je roman performans sa višeslojnom ambicijom. Ovaj tekst u isti mah nastoji da performativno deluje na čitaoca, a ujedno i da naglas razmišlja o mehanizmima svog delovanja. Iako nastaje iz propitivanja forme, O čemu je reč? nije nikakva poluteoretska tvorevina već autentičan dijalog o mogućnostima pripovedanja. Čitalac koji u njemu bude tražio zaplet biće sigurno razočaran. Ali ko ovu izazovnu slagalicu uzme bez izričitih očekivanja, osim uživanja u potencijalima teksta, ko bude spreman da se prepusti prozivkama nepredvidljivog naratora, biće zasigurno nagrađen.

O čemu je reč? deluje bez pripreme, in medias res. “Da ti predložim nešto”, glase prvi redovi, “Važno je. Mislim da je važno. Ovo će biti naš, poseban prostor. Samo naš. Zato zahtevam punu pažnju. Ne mogu, naravno, znati da li ću je dobiti, ali obraćanje je uvek i čin nade” (str. 7). Upotrebom kontinuiranog prezenta, Đurkovićev pripovedač postiže iluziju neposredne simultanosti sa vremenom čitanja. On se nameće kao mađioničar koji očekuje da publika obrati pažnju na svaki njegov gest: daje instrukcije, upućuje nas na detalje bez hijerarhije. A onda nas neočekivano upoznaje sa strategijama svog mađijanja.

Kako rezimirati roman čija je glavna tema mehanizam pripovedanja? Probajmo: pripovedač počinje obraćanje slušaocu koga podseća na njihov susret. Čitalac saznaje da je slušalac stranac i da je njihov susret prerastao u prijateljstvo. Ali nagoveštena intimna priča o upoznavanju odmah počinje da se rasipa. Likovi koji se najpre čine perifernim – recimo, “cimer”, “istoričar”, “devojka” – neočekivano dobijaju centralno mesto, da bi i oni potom sišli sa scene. Bez obzira na niz likova koji defiluju kroz ovo obraćanje, u tekstu je centralna strast potreba pripovedača da održi slušaočevu pažnju. Zbog toga se čitalac na momente poistovećuje sa slušaocem obraćanja. Tom premeštanju dosta kumuje veliki adut ovog romana, performativni prezent, koji se samo odvija, čija se žiža neprekidno pomera, poput trake koja ne dozvoljava premotavanje unatrag.

Minijature-digresije (ukupno ih je 332) nadovezuju se asocijativno. Nižu se kao neprekidni freestyle, ali ne teže jednom fokusu. Pripovedača ispunjava sam mehanizam zahvaljujući kojem se zasebni fragmenti, kad se nadovežu jedan na drugi, “prirodno” pretvaraju u priču. Pripovedač je mušičavo zanovetalo. Dok čitamo, očekujemo da nam ono najvažnije saopšti između redova, a da se raspriča o svemu najnevažnijem. Ako se u prvi mah čini da nam (recimo, poput Linča) na svakom tragu podastire ključeve misterije koju sprema, već u narednom će nagovestiti da ne postoji jedno rešenje. Čim se raspriča, odmah se prekida, sebi uskače u usta i prelazi na sledeće, neistraženo polje. To jeste “nepouzdani pripovedač” par excellence, u tradiciji Beketa, Penžea, Nabokova, ali ja ga pre svega doživljavam kao razuzdanog, zaljubljenog u svoj govor.

Među fragmentima, malim stilskim vežbema, srešće se mikroeseji o detaljima, o zvučnim halucinacijama, inventari smešnih reči, portreti. Sadržaj nekih je čist ludizam, poput jednog, meni omiljenog kulinarskog uputstva: “Piši za sebe, ali nikad samo za sebe, jer nikad nećeš naučiti kako se seče artičoka” (str. 40). Iz ovih svedenih sredstava Đurković gradi tekst koji uzbuđuje pre svega prozodijskim kovitlacem do kojeg dovodi.

Ali naznaka fabularne niti ipak postoji. Ni ona ipak nije ispostavljena linearno već rasuto, u aluzijama. Potencijalni pripovedački okidači produbljuju se postupno, “na kašičicu”. Motiv tajne koji se izričito pominje na više mesta, kao i zajedljivi ton koji prati njeno spominjanje, na neočekivan način rasvetljava odnos naratora i protagoniste, ali možda daje i ključ pripovedanja. “Pričam jer skrivam. Pričanje je uvek i sakrivanje. Priča se nešto da se ne bi pričalo nešto drugo” (str. 9). Čitalac treba da postane i detektiv jer se u ovakvom romanu-bujici važni detalji saopštavaju usput.

I da li je onda ovaj ofrlje inventar u stvari roman? Iza prividne lakoće i nehajnosti krije se pažljivo strukturisana priča, svesno kontaminirana svime što je periferno. Ova knjiga delom jeste studija o prepuštanju (ili odolevanju) priči, o uspostavljanju (ili zakidanju) niti: pohvala svemu što nam se pruža sirovo, u obilju, neobjašnjeno. O čemu je reč? je i roman govora, pohvala usputnosti, gde treba obratiti pažnju na ono što se izostavlja i izgovara na brzinu. Ali ta tajna nije zapretena, ona se krije u samom pričanju kao procesu, koji nije samo bezlično svođenje računa već, kako O čemu je reč? pokazuje, ima i magijsku funkciju.