Pogled živih mrtvaca

Šta ćemo odabrati kao najznačajniji događaj dvadesetoga veka zavisi, između ostalog, i od toga da li sebe svrstavamo među optimiste ili pesimiste, da li smo, kako glasi jedna od definicija pesimizma, samo loše obavešteni optimisti ili zaista verujemo da je dvadeseti vek nešto više od popisa užasa i pažljivo negovanih gluposti. Italijanski filozof Đorđo Agamben, jedan od najpopularnijih savremenih autora, teško da pripada optimističkom polu ove podele jer, po njemu, ključni događaj dvadesetog veka nosi ime „Aušvic“. Hoćemo li da saznamo nešto o sebi samima – ako nas, dabome, to uopšte zanima – imamo se suočiti sa onim što Aušvic znači i što bi nam mogao značiti. U činjeničnom pogledu o Aušvicu, shvaćenom kao ime za, do tada, nemisliv događaj, zna se mnogo, ali tumačenje događaja „Aušvic“ i dalje se postavlja kao prvorazredni filozofski zadatak. Kada na početku svoje knjige Ono što ostaje od Aušvica (1998) Agamben skreće pažnju da u njoj, u činjeničnom pogledu, nećemo pronaći ništa više od onoga što je već veoma dobro poznato, on upućuje upravo na tu ogromnu, nepreglednu šumu tumačenja u kojoj se, možda, krije deo odgovora na pitanje svih pitanja: kako je nešto poput Aušvica uopšte moguće? Kako se, uopšte, nemislivo da misliti? Ili možda uopšte nije stvar u mišljenju, nego u nečemu opipljivijem, o jeziku? Šta nam, uostalom, Aušvic, više od 60 godina posle, znači danas?

Podnaslov Agambenove knjige „Arhiv i svedok (Homo sacer III)“ sugeriše da nije, naprosto, reč o mišljenju Aušvica koliko o onome što nam pruža građa o njemu. Ne toliko šta govorimo o Aušvicu, već kako govorimo o njemu. Osim što svedoče o činjenicama, o čemu još svedoče preživeli holokausta? Kojim jezikom? Da li taj jezik nešto (is)kazuje, da li on upućuje na nekakvo mišljenje koje mu prethodi, ili je pre reč o jeziku koji se provlači između krhotina jedne, u paramparčad razbijene tradicije? I nije li nas možda upravo ta tradicija odvela do Aušvica? Kojoj vrsti ljudi, najzad, pripadaju preživeli iz Aušvica? Ako su, uprkos uvreženom mišljenju, oni uopšte preživeli.

Upravo su „živi mrtvaci“ ključni likovi ove Agambenove neobične, jezive, zbunjujuće i svakako moćne knjige: ime za leševe koji hodaju u Aušvicu je bilo „muslimani“. „Izraz se rabi prije svega u Auschwitzu, odakle je potom prešao u druge logore… U Majdaneku riječ nisu poznavali i, za označavanje ‘živih mrtvaca’ upotrebljavali su izraz Gemel (porcija); u Dachauu su ih zvali Kretiner (kreteni), u Stutthofu Krüppel (krpelji), u Mauthausenu Schwimmer (oni koji plutaju pomorskoj površni praveći se ‘mrtvi’), u Neuengammeu Kamele (kamile, ali u prenosnom značenju, kreteni), u Buchenwaldu müde Scheichs (umorni šeici, to jest mekušci) i u ženskom logoru Muselweiber (muslimanke) ili Schmuckstücke (ukrasi ili dragulji)“ (navedeno prema knjizi W. Sofsky Die Ordnung der Terrors) (str. 31). Reč je, dakle, o logorašima kojima je oduzeta duša, čija je volja slomljena, koji su umrli, ali koji biološki i dalje žive. Izraz „musliman“ je, prema nekim tumačenjima, došao otud što su najveći deo vremena provodili u položaju sličnom onom koji muslimani zauzimaju pri molitvi. Logorom su promicali poput senki, sa dubokim crnim rupama umesto očiju. Izbegavali su ih i logoraši i čuvari. Pogled na te ljude – ako je uopšte reč o ljudima – koji nisu uzvraćali pogled, izazivao je takav užas da postoji samo jedan snimak na kojima se vide. Napravio ga je engleski vojni snimatelj neposredno po ulasku u jedan od logora smrti: njemu je bilo lakše da snima gomile leševa nego da svoju kameru zadrži na živim mrtvacima: snimak traje svega nekoliko sekundi i ponovo se okreće „mrtvim mrtvacima“ (str. 36).

Za Agambena „muslimani“ su svojevrsna antropološka konstanta dovedena do krajnosti, oni su istina apsolutne vlasti, oni su izraz nesputane mogućnosti modernog doba. Teza je, naravno, jaka, možda i prejaka, pitanje da li uopšte i održiva, a uvođenje „muslimana“ i logora u teorijska razmatranja suverenosti na granici su podnošljivog, ali sve i da u svojim postavkama greši – što nije lako pokazati – Agamben sa nečuvenom prodornošću postavlja pitanja i otvara dileme na koje se nekako, makar i nervoznim poricanjem, mora reagovati. Drugim rečima, koncentracioni logor kao mesto suspenzije normalnog pravnog poretka, kao mesto bez mesta, kao prostor permanentnog vanrednog stanja, kao poredak koji je, u isto vreme, i izvan i unutar redovnog pravnog i državnog ustrojstva, na najeklatantniji način iskazuje sve jezive mogućnosti ljudske slobode. Na jednom teško svarljivom mestu, pozivajući se na preživelog zatočenika Aušvica i svedoka Prima Levija, Agamben piše da je „musliman“ kao svedok „uklonio svaku mogućnost razlikovanja čoveka i nečoveka“, „prag između života i smrti, između ljudskog i neljudskog“ (str. 33). Utoliko je jedan od osnovnih uloga Agambenove filozofije upravo politika: koncentracioni logor bio je mesto u kojem su nekakva pravila važila, ali u njemu nije bilo politike jer javnost je u njemu bila suspendovana, a da se, istovremeno, na privatnost nije imalo pravo. Tamo gde nema javnosti, gde nema politike, gde se javno i privatno ne mogu razlučiti, tu nema razlike između života i smrti. Utoliko, najzad, nije slučajno što Agamben svoj ciklus o „svetom čoveku (Homo sacer) započinje početkom devedesetih godina prošloga veka i razvija ga do danas.

Sa jednom od najzahtevnijih tema savremenoga doba Agamben se hvata u koštac kao filozof, što znači da ga, uza svu slikovitost, zanimaju pre svega pojmovi i jezik. Kao Hajdegerov učenik, deridijanski inspirisan autor, odličan poznavalac fenomenologije, Agamben će teške filozofske motive na takav način provući kroz zgusnuto tkanje istorijskih činjenica i svedočanstava da dobijamo onespokojavajuće zahtevan i, istovremeno, uzbudljiv tekst.

Grupa mladih i obaveštenih hrvatskih filozofa, a uz podršku filozofa srednje generacije osetljivih na savremene filozofske tokove, nekolikim je izdavačkim potezima, poput objavljivanja Agambenove knjige Homo sacer I, Imperij Negrija i Harta, ili Dva ogleda Žan-Lika Nansija (između ostalog), i ovom knjigom pogodila metu, hrvatskoj filozofskoj sceni ubrizgavajući materijal za dinamično (samo)održanje. Valja se nadati da bi ponešto od tog recepcijskog talasa savremenog mišljenja moglo da zapljusne i ovdašnje, u tom pogledu prilično učmale obale.