U stambenim zgradama našeg podneblja česta je pojava da starije gospođe dosadne penzionerske dane prekraćuju virenjem kroz špijunku ne bi li stekle uvid u to šta komšiluk radi. Hrabrije među njima ne libe se ni da odškrinu ulazna vrata čim čuju da neko prolazi kroz hodnik zgrade. Zahvaljujući produkcijskoj kući Imoušn (Emotion) i Televiziji B92, od jeseni će za ove radoznale dame, ali i za sve ostale koji vole da zavire u tuđu intimu, vrata biti širom otvorena. Počinje novi realiti šou, pod nazivom „Big brother“ (u prevodu: veliki brat).
Već šest godina „Big brother“, koji se prikazuje u dvadeset pet zemalja, jedna je od najgledanijih emisija ovog tipa u svetu. Uskoro će biti dostupan i gledaocima iz Srbije, koji će svakodnevno moći da prate život neobične komune sastavljene od dvanaest učesnika. Propozicije nalažu da tih dvanaest ljudi provede tri meseca u kući sagrađenoj posebno za ovu priliku. Kako bi šou bio zanimljiviji, organizatori biraju učesnike po principu polne, etničke, socijalne ili staleške međusobne različitosti. Šarolika ekipa koja prođe selekciju dobrovoljno se odriče svakog kontakta sa spoljnim svetom, uključujući i TV, novine i radio. Tokom boravka u kući, oni su stalno pod budnim okom kamera i mikrofona, čime se u potpunosti odriču sopstvene intime. „Veliki brat“ im preko zvučnika zadaje različite zadatke, ponekad i naređenja, što bi trebalo da potencira timski rad. Učesnici imaju obavezu da se svakodnevno uključe u rad tzv. dnevnik-sobe (diary room), u kojoj se ispovedaju, razgovaraju sa „velikim bratom“ i predlažu ko od kandidata treba da napusti kuću. Oni se trude da budu što simpatičniji, jer gledaoci odlučuju o njihovoj daljoj sudbini i ostanku u kući. Iskustva drugih zemalja pokazuju da pojedini takmičari ne prezaju ni od čega kako bi opstali u daljem takmičenju. Zato u „Big brotheru“ nisu retki snimci golotinje, a meksička verzija se pretvorila u čistu pornografiju koju zainteresovani mogu da prate 24 sata dnevno preko interneta. Gledaoci putem SMS poruka glasaju za svoje favorite, a svake nedelje jedan takmičar (onaj koji je dobio najmanje glasova) napušta kuću. Pobednik, koji poslednji ostane u kući, odlazi sa povećom sumom novca.
TATA VELIKOG BRATA: Idejni tvorac „Big brothera“ je Holanđanin Džon de Mol, koji je inspiraciju dobio iz dva izvora. Prvi je čuveni roman 1984 Džordža Orvela u kome se pojavljuje Veliki brat, po kom je emisija dobila ime. To je svemoguća i svevideća sila koja stoji iza vladajuće partije. Partija sve podanike stavlja pod konstantan nadzor kamera, a svuda su izlepljeni plakati na kojima piše „Veliki brat te posmatra“. Osnovnu ideju o stalnom video-nadzoru De Mol je doradio inspirisan naučnim projektom Biosfera 2. Reč je o eksperimentu koji je devedesetih godina prošlog veka izvodila NASA. Desetak ljudi smešteno je u neku vrstu staklenika, odakle nisu smeli da izlaze ni da jedu ništa osim onoga što sami proizvedu. Cilj ovog eksperimenta bio je simulacija života na Marsu.
U septembru 1999. godine De Molova produkcijska kuća Endemol lansirala je prvi „Big brother“ realiti šou, koji je gotovo odmah postigao planetarni uspeh. Od tada je spisak zemalja koje otkupljuju prava na prikazivanje svake godine sve duži, a gledanost obara sve rekorde. Za to je ilustrativan primer Hrvatske u kojoj se „Big brother“ prikazuje od prošle godine. Prema pisanju zagrebačkog „Večernjeg lista“, tokom prve sezone, ovaj šou svakodnevno je gledalo dvadesetak, a finalne večeri čak devedeset odsto gledalaca iz ciljne grupe kojoj je namenjen. Inače, ciljnu grupu čine gledaoci od 18 do 49 godina starosti.
IZAZOV ZA PURITANCE: U čemu je tajna gledanosti „Big brothera“? Na prvi pogled, tu se ne dešava skoro ništa: dvanaest ljudi koji žive u jednoj kući nisu zanimljiviji od, recimo, buljuka studenata iz unutrašnjosti od kojih stanodavci zaziru, a komšije zovu policiju zbog glasne muzike. Njih bi svi da izbegnu ako mogu, a ove druge dobrovoljno gledaju na televiziji. Među brojnim teorijama na ovu temu najčešća je ona po kojoj ovaj šou predstavlja idealan spoj egzibicionizma učesnika i voajerizma gledalaca. Po društvenim normama i jedno i drugo spadaju u sferu neprihvatljivog, dakle, „zabranjenog voća“. S druge strane, prikazivanje na televiziji skida žig zabrane, dajući legitimitet onome što u udžbenicima iz psihologije slovi za perverziju. Ovakvom tumačenju ide u prilog ponašanje samih učesnika, koji pred kamerama rade apsolutno sve što ostatak sveta radi isključivo u četiri zida, daleko od tuđih pogleda. Već pomenuti primer Meksika samo je najekstremniji, nikako jedini. Tuširanje pred kamerama ili zajedničko kupanje u bazenu, gde su svi učesnici potpuno goli, svakodnevna su pojava u ovoj emisiji. Ukoliko dođe do emotivne veze među takmičarima, što dodatno diže gledanost, gledaćemo sve što oni rade, od bezazlenog razmenjivnja nežnosti do seksa. Osim toga, ogovaranja, svađe i tuče među stanarima kuće više su nego dobrodošle. Najveću gledanost u Velikoj Britaniji imala je epizoda u kojoj je u kuću došla policija jer su se stanari potukli, a bilo je i pretnji smrću. Gledanost druge sezone holandskog „Big brothera“ naglo je skočila kada je pobednik prve sezone pokušao samoubistvo zato što je suviše brzo potrošio osvojeni novac. Komentarišući tezu o udruženom egzibicionizmu i voajerizmu, Veran Matić, direktor i glavni i odgovorni urednik TV B92, kaže u razgovoru za „Vreme“ da su i jedno i drugo uobičajene ljudske osobine: „Čak je to vrlo upečatljivo u Srbiji: gledanje preko plota šta komšija radi… Egzibicionizam i voajerizam možemo smatrati poremećajima samo ako su veoma izraženi. Naglasio bih da je ‘Big brother’ samo naša realnost prikazana na televiziji.“ Matić dodaje da ovaj šou dokazuje samo to da svako od nas može da bude zvezda, bar na jedan dan: „Pobednik jedne sezone u Poljskoj bio je sredovečni električar. Razlog što ga je publika volela je u tome što je bio jednostavan, jedini se ponašao ‘normalno’ i svih 100 dana boravka u kući apelovao je na razum i prisebnost.“
Iako su skandali poželjni zbog gledanosti i skoro da nema zemlje u kojoj ih nije bilo, oni su i razlog najžešćih kritika ove emisije. U Francuskoj je reagovala komisija za kontrolu medija, izdavši naređenje u kome se kaže: „Bez obzira na glavni cilj programa i činjenicu da su učesnici dali svoj pristanak, sa stanovišta ljudskog dostojanstva nedopustivo je da budu snimani na mestima i u vreme koji nisu za javno posmatranje. Zato tražimo dnevnu pauzu u audio i vizuelnom praćenju programa.“ Najekstremniji je primer Bahreina, gde je „Big brother“ ukinut posle samo nedelju dana prikazivanja. Razlog su bili protesti radikalnih verskih grupa koje su pretile linčom učesnicima i organizatoru programa, ali i ministru informisanja u ovoj zemlji.
KAD ĆE, BRE: Dakle, posle raznih „Potera“, „Lažnjaka“ i drugih realiti programa, koji, sa izuzetkom emisije „48 sati svadba“, nisu izazvali preterano uzbuđenje ovdašnjih gledalaca, stiže nam najgledaniji i najkontroverzniji šou ove vrste na svetu. Ali, kada? Prema rečima Gorana Stamenkovića, direktora produkcijske kuće Imoušn – uskoro, kao što kaže najnovija reklama na B92. Stamenković je ostao tajanstven i kada je reč o novčanom iznosu koji će pobednik srpskog „Big brothera“ odneti kući: „Postoje pravila kako se radi kampanja za bilo koju TV emisiju, pa i za ovu. Jedna od bitnih stavki je faktor iznenađenja. Možemo samo da kažemo da će nagrada biti najveća do sada isplaćena na ovim prostorima za jednu emisiju.“ Kako će domaća publika prihvatiti emisiju čiji je sadržaj često na granici dobrog ukusa? Ne treba zaboraviti da su takmičari potpuno izolovani, što za njih predstavlja veliki stres i izvor frustracije. Najnovija reklama na B92 prikazuje učesnike „Big brothera“ iz drugih zemalja u trenucima najveće krize. Svi plaču, a jedna učesnica izjavljuje da će je se majka stideti zbog ovoga što radi. Zbog ovakvih situacija učesnici iz nekih zemalja jednom nedeljno imaju pravo na psihijatra. Na pitanje da li će to biti omogućeno i takmičarima iz Srbije, Stamenković kaže da pored plača i kriziranja ima i mnogo zabave, smeha i rađanja emotivnih veza: „Normalno je da učesnici imaju pomoć, ali ona je prevashodno u sobi za ispovedanje. Najbitnija stvar je što su oni dobrovoljno tu i u svakom momentu mogu da zatraže da izađu iz kuće, ali time gube mogućnost osvajanja nagrade.“
Informacija da će domaći „Big brother“ biti prikazivan na B92 izazvala je poprilično iznenađenje, budući da je reč o televiziji koja drži visoke standarde i, bar do sada, nije pravila izlete u ono što bi se moglo nazvati „pučka zabava“. Goran Stamenković o tome kaže: „Mi imamo prava za ovu emisiju već tri godine. Dugo smo pregovarali sa raznim televizijama, a B92 je pokazao najveću želju da ima ovakav projekat. Presudila je želja za dokazivanjem, jer mi posle ‘Letećeg starta’ na Pinku i ‘48 sati svadba’ i ‘Jednostavnog života’ na RTS-u, želimo da sa ‘Big brotherom’ ponovimo uspeh na novoj TV stanici.“ S druge strane, Veran Matić kaže za „Vreme“ da je za njegovu kuću bilo presudno to što se „Big brother“ pokazao kao jedan od najuspešnijih programa te vrste, i to širom sveta: „To je najambiciozniji i najbolji projekat u toj kategoriji. B92 želi da ponudi svom auditorijumu najbolji i najkvalitetniji program, sa ciljem da publika od nas dobije informaciju više, kako na nivou vesti koje su nama najvažnije, tako i na nivou zabave.“ Matić dodaje da je njegovoj televiziji često zamerano zbog ozbiljnosti i hermetičnosti, a ovaj program izuzetno dobro komunicira sa publikom i pruža odličnu zabavu: „Očekujemo da će nam to pomoći da nastavimo trend rasta gledanosti, a paralelno, želimo i da od ovakvih projekata zaradimo kako bismo profit investirali u svoje informativne i edukativne programe.“
OGLEDALO UKUSA: Na našim „malim ekranima“ naći će se nešto što izaziva opštu pomamu širom planete i interesovanje gledalaca koji svakog dana provode bar po dva sata uz junake kuće „velikog brata“. Logično je pitati kakav kulturni obrazac kreira ovaj program, pogotovu zbog toga što se najveći fanovi regrutuju iz redova mlađe publike. Matić kaže da je svrha „Big brothera“, pre svega, zabava, ali dodaje: „On će predstavljati i ogledalo ukusa i ponašanja našeg društva danas, pa možda pokrene razgovor i razmišljanje o našem eventualnom kontroverznom ponašanju. U jednom istraživanju sprovedenom u Velikoj Britaniji, gledaoci su kao najčešći razlog zbog kog gledaju ovaj šou navodili da to čine zato što im on daje uvid u ljudsko ponašanje. Ako se posmatra kao poligon ljudskih odnosa i karaktera, ‘Big brother’ će na prilično demokratski način odražavati i našu duhovnu sliku.“ Matić se još pita zašto bi B92 imao problem da emituje realiti programe, ako ga nema RTS, koji svi plaćamo da bi negovao domaću kulturu i obrazovao stanovništvo.
Nešto tu ipak nije u redu. Jedno je kad neko gleda meksičku seriju i plače što je glavna junakinja slepa, a drugo kad gleda stvarne ljude koji gube živce u tromesečnoj izolaciji i to smatra vrhunskom zabavom. Ovo treba posmatrati sa tri tačke gledišta, jer tu su učesnici realnog programa, njegovi autori i, na kraju, gledaoci. Što se tiče učesnika, oni su tu zbog novčane nagrade koja im sleduje, ako izdrže do kraja. Ničijoj lakomosti na novac se ne može suditi, sve dok ostaje u okvirima zakonom dozvoljenog. Televizije postoje da bi bile gledane i da bi zarađivale novac. Podilaženje ukusu publike, kakav god on bio, njihovo je legitimno pravo. Dakle, ostaju konzumenti. Ali, može li se tako lako sav pravednički gnev obrušiti na njih? Publika, i to ne samo ovdašnja, godinama unazad gledala je najjezivije slike ratova i nesreća. Direktan prenos američke invazije na Irak ili napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku samo su neki od primera. Posmatrajući takve stvari, gledaoci su neminovno postali blazirani i potreban im je jači stimulans da bi ostali kraj TV prijemnika. A krivica za to sigurno nije na njima. S druge strane, sama koncepcija realiti šoua je surova i mnogo podseća na film Sidnija Polaka I konje ubijaju, zar ne?.
„Big brother“ je tu još i najpošteniji, jer nudi najveću novčanu nagradu.
Veliki uspeh „Big brothera“ inspirisao je mnoge manje televizijske kuće da pokušaju nešto slično. Na ovim prostorima, prvi realiti šou sa istom koncepcijom kao „Big brother“ napravljen je u Hrvatskoj. Pod nazivom „60 sati“, hrvatski internet provajder Iskon internet organizovao je 2001. godine šou u kome je nekoliko mladih bilo zatvoreno u kući, ali ne tri meseca, već svega 60 sati, kao što naziv kaže. Direktan prenos bio je dostupan isključivo preko interneta, uz povremena uključenja zagrebačke Otvorene televizije. Uprkos ovom ograničenju, hrvatski šou pratilo je skoro 80.000 korisnika interneta. Takođe 2001. godine napravljena je i bosanska verzija „60 sati“, pod nazivom „60 sati PC Kids“. Gledaoci u Srbiji prvi put su se susreli sa ovim tipom realiti šoua 2002. godine kada je TV Košava prikazivala emisiju „Cirkus fantastik voajer“. Krajem 2004. godine Makedonska televizija (MTV) pokrenula je regionalni šou pod nazivom „Toa sum jas, to sam ja, to sem jez“. Učesnici su bili iz svih bivših jugoslovenskih republika, a ovdašnji gledaoci mogli su da prate njihove dogodovštine preko kablovske mreže na bosanskoj televiziji Open brodkast net (OBN). Ovaj šou po svemu je ličio na original. Kada je u februaru 2004. prikazana epizoda u kojoj je jedan od učesnika masturbirao, reagovao je i makedonski Savet za radiodifuziju, poslaši MTV-u pismenu opomenu. Uprava ove televizije odgovorila je komentarom da to prikazuju i drugi javni servisi, kao na primer BBC. Poslednji pokušaj kopiranja „Big brothera“ na ovim prostorima završio je na sudu. Kompanija Endemol tužila je zagrebačku televiziju Nova jer je 2003. godine, bez dozvole vlasnika, iskorostila ime i znak „Big brother“ i pokušala da organizuje šou pod istim imenom. Prošle nedelje, Trgovački sud u Zagrebu doneo je presudu u korist Endemola. Pravi „Big brother“ stigao je u Hrvatsku prošle godine. Prikazivan je na Televiziji RTL (nekada HRT 3) i oborio sve rekorde gledanosti.
Motiv konstantnog nadzora i izolacije čest je u umetnosti i postoji mnogo duže nego bilo koji realiti šou. Jedno od najranijih dela sa ovom tematikom jeste komad Iza zatvorenih vrata Žan-Pola Sartra iz 1944. godine. Autor prikazuje troje ljudi u paklu, koji su osuđeni na večni zajednički život. Zato se njihovi odnosi zaoštravaju do krajnjih granica. Pakao je zapravo obična hotelska soba, a centralna ideja drame jeste jedan od glavnih motiva Sartrovog filozofskog opusa: pakao – to su drugi. Pet godina po objavljivanju Sartrove drame, Džordž Orvel objavljuje roman 1984, koji je inspirisao autore „Big brothera“. Knjiga daje viziju totalitarne države u kojoj su svi pod stalnim nadzorom Velikog brata. Glavni junak Vinston Smit očajnički želi da umakne njegovom pogledu, ali, na kraju, i on mu se pokorava.
Nešto što bi se moglo nazvati pretečom realne televizije obrađuje film Sidnija Polaka I konje ubijaju, zar ne?. U vreme ekonomske krize u SAD, dvadesetih godina prošlog veka, parovi se takmiče u plesu dok bukvalno ne padnu s nogu. Oni koji izdrže do kraja osvajaju novčanu nagradu. Među filmskim ostvarenjima, gledaocima je sigurno ostao u sećanju i Trumanov šou reditelja Pitera Vira, po priči Endrjua Nikola. Film prati izvesnog Trumana Burbanka, koji živi u idiličnom američkom gradiću Sihevenu. Truman ne zna da se od rođenja nalazi pod video nadzorom i da je čitav njegov život realiti šou koji svakodnevno prate milijarde gledalaca širom sveta. Zanimljivo je da u svim ovim delima izolacija i praćenje kamerama simbolizuju nešto negativno: totalitarizam, pakao i sl. Iako su tvorci realne televizije upravo u ovim delima našli inspiraciju, izgleda da nisu ukapirali njihovu poruku.
