O ovom ličnom svedočanstvu o velikim događajima počeo sam da pišem pre nego što je tužna vest o Manzarekovom odlasku stigla 20. maja, i iz nekog razloga nisam imao problema da ikog ubedim kako se mora još jednom objaviti nešto o The Doorsima; svako ima neku svoju omiljenu pesmu ove američke grupe koja je jednom davno učinila rok muziku odraslom, a sad imamo i Jutjub da izmeri do koje mere je još uvek slušana (reč je o milionima i milionima zbirnih poseta). Ono što je u ovom slučaju drugačije, jeste činjenica da smo kroz priču Reja Manzareka, koji je Doorse sa Džimom Morisonom osnovao, dobili jedni mogući izveštaj iz prve ruke o okolnostima pod kojima se pojavila jedna od onih grupa koja je promenila sve.
Manzarekova autobiografija, originalno objavljena 1998 (odnedavno dostupna i kod nas u izdanju hrvatskog Dallasa), predstavlja odgovor na zabavnu storiju njihovog bubnjara Džona Densmora Riders on The Storm iz 1990, u kojoj se bez previše pijeteta odnosi prema legendi o The Doorsima. Nasuprot ponekad komičnom Densmoru, Manzarek je najveći deo knjige posvetio okolnostima pod kojima je došlo do njihove pojave, objašnjavajući celu intelektualno i čulno otvorenu atmosferu iz koje se šezdesetih godina pojavljuje hipi kontrakultura, vodeći nas kroz generacijske dileme i konfuzije onako kako su dolazile, čineći priču ličnom i samim tim stvarnom za svakog čitaoca. Najvažnije stranice knjige zapravo su one koje nam dočaravaju doživljaj celog društvenog mikrokosmosa Amerike u prelasku iz perioda ekonomskog prosperiteta pedesetih u predvorje rata na kućnom pragu šezdesetih godina. Nešto manji deo posvećen je poznatoj karijeri grupe, ali su ovde prvi put od strane aktera opisane mnoge scene što čine deo istorijskog temelja na kojima je nastala njena mitologija.
HOĆEMO SVET ODMAH
Ima mnogo toga da se ispriča o drugoj strani kalifornikacije, u kojoj pod teretom sunca i morskog vazduha nestaje potreba za bilo kakvom ozbiljnošću. Da nisu došli sa raznih strana Amerike, i The Doors su mogli biti još jedan spomenik hedonizmu hedonizma radi, kakvog je puno rokenrol groblje – no oni su do dolazili iz Čikaga, Majamija, iz sredina koje nisu znale da postoji užitak za koji se ne plaća.
U Manzarekovoj knjizi priča počinje u vremenima u kojima je izlazak na binu podrazumevao zabavan šou program za publiku, interpretaciju pesme koju je uvek neko drugi napisao, kao i činjenicu da se sve to izvodilo radi plesa u subotu uveče (u to vreme je subota bila poslednji radni dan, nije se radilo samo nedeljom). Ni mesta na kojima si mogao da sretneš osobu drugog pola u opuštenoj atmosferi nisu bila brojna, a uloge su bile jasno definisane. Klase u društvu bile su vidljive i opipljive i nisu se mešale – to nikako.
Umesto svega toga, posle Bob Dilanovog revolucionarnog prihvatanja električne gitare 1965, odjednom se pojavio autorski princip da promeni rok muziku iznutra, a sa njom i shvatanje popularne kulture i njene uloge. The Doors su stajali na početku te priče. Bina je za rok bend postala istovremeno poligon za novo tumačenje istorije muzike, društveni komentar, zabavu, obraćanje mladim devojkama i vršnjacima u tesnacu zbivanja nad kojima nisu imali nikakvu kontrolu.
Kad su se na nju popeli Džim i Rej bilo je jasno da su se stvari promenile zauvek – pogled na tamnu stranu do 1966. još nije bio zabeležen na pločama, ali su ga svi bili svesni. Na Istoku su Velvet Undergound pokušavali da formulišu svoju verziju mračne gradske poezije na dekonstruisani rokenrol ritam, dok su im sa Zapada odgovarali The Doors, kod kojih su mračni hedonizam i podavanje čulnosti odgovarali novoj stvarnosti u kojoj niko više nije želeo da ga išta predvidljivo ograničava. Trenutak u kome je pesma „Light My Fire“ početkom 1967. postala nacionalni hit broj 1, bio je momenat novog skoka za rokenrol, koji je odjednom prerastao u „rok kulturu“. Bilo je to zahvaljujući činjenici da je ljubavna pesma takvog tipa bila potrebna – njena mešavina strasti i hladnoće, njeno obećanje da će se ići do kraja, njena opasna dimenzija koja je pretila da će se razum sa pravom izgubiti… Nikad dotad američki rok hit nije imao tako subverzivan sadržaj. Za trenutak se činilo da su svi ispod 21 godine bili spremni za taj kulturni skok u nepoznato – prolazak kroz vrata – i to je bila scena u čije ime su The Doors govorili.
The Doors su kao ime, naravno, direktan citat naziva knjige Vrata percepcije Oldosa Hakslija, ali on je taj motiv preuzeo od Vilijema Blejka, iz njegovog dela Marriage of Heaven and Hell (Venčanje Neba i Pakla), što je i najbolji opis teritorije po kojoj su se kretali. Bilo je nemoguće koncipirati muziku za mlade koji su upravo masovno birani za rat kao muziku za bezbrižne tinejdžere – od tada će muzika za bezbrižne tinejdžere postati posebna tržišna kategorija, a rokenrol poligon za umetničko izražavanje kroz sredstva industrije masovne zabave, baš kao i film, strip i različita pulp literatura pre njega.
Rok je konačno došao do formule sa kojom je zvučao kao sloboda, tek onda kad je posle 1965. otkrio improvizaciju kao sopstvenu mogućnost. Ona je došla pravo iz džeza, a The Doors su bili više nego opremljeni da ga dovedu do krajnjih novih granica, zahvaljujući sopstvenom bekgraundu koji je bio duboko u session fazonu, kad je sloboda sviranja bila u pitanju – rođen u Čikagu, džezom i bluzom naslušani i nasvirani Rej Manzarek poznavao je upravo tu tradiciju kao svoj džep. Kad je u pitanju lirika, ona je bila u slobodnom povezivanju i inspirisanju bitničkom poezijom, koja je i sama unosila mnoge nove, improvizovane ritmove u strukturu poetskog iskaza. Konačno, pozorišna ekspresivnost, koja je bila očigledna u Morisonovom nastupu, nije bila tu slučajno, niti je mogla biti tu tek tako, ako imamo na umu da su iza ovog benda bila dva diplomca filma sa prestižnog univerziteta UCLA.
ALI ON NEĆE NAS
Za današnjeg čitaoca važno je da prepozna kako velika prethodnica alternativnog roka i formiranja alternativne kulture leže u ovom mostu ka džezu, bitničkoj poeziji i alternativnom teatru i filmu, koga su The Doors oličavali. Nisu na tome stali – mimo slaganja harmonija i drugih razmena hipi nežnosti, oni su otelotvorili opasan rokenrol telesni rečnik koji se sučeljavao sa cinizmom ratnog sveta odraslih, glavom u glavu. The Doors su treskali po tom svetu, razotkrivajući sve njegove falinke, provocirajući sistem svojom slobodom da rade šta im padne na pamet – radije nego da samo propovedaju ljubav, izgledalo je kao da je praktikuju dovoljno često da znaju o čemu pričaju. I, za razliku od The Beatlesa i The Rollingstonesa, ni u kom slučaju nije izgledalo da će samo na tome stati.
Poštovalac mnogih ekspresivnih pevača, između ostalog i Frenka Sinatre, Morison je napravio nešto što se može smatrati svetim gralom alternativne rokerske kulture – u njegovom ponašanju na sceni i izražavanju, izazivački se mešaju čulno i intelektualno, muževno i poetsko, na način koji pre toga nije zabeležen. Sve suprotnosti na jednom mestu.
Upravo na tom razmeđu, gde se u rok sliva nasleđe poezije i improvizacije, sa ljubavlju za teatarski acting out na sceni, The Doors su začeli sve ono što će kasnije biti opasno u rok muzici, sve ono što nijedan establišment neće moći da razume niti prihvati. Sve ono što je nekadašnji i sadašnji alternativni rok, duguje bar pomalo konceptu The Doorsa da muziku postave kao deo veće poetske vizije. Pitajte Nika Kejva ili Edija Vedera o tome, pošto Jana Kertisa više ne možemo naći.
Ta vizija je podrazumevala izvesnu hladnoću i udaljenost od objekta posmatranja, što čini važan deo The Doorsa – kao klasična muzika unutar rokenrola, The Doors su imali jednu ledenu strogost u svojim kompozicijama koja je sačuvala ljude o kojima su pričali hiberniranim, kao likove iz neke velike poeme. U trenutku svog nastanka, pesme The Doorsa su već zvučale kao ekstatična sećanja – zato nam i danas zvuči tako moderno.
Ali tu je uvek postajalo još nešto, što nije bilo moguće detektovati, što je dolazilo odnekud drugde, iz nekih neimenovanih dubljih kulturnih slojeva, što je The Doorse činilo opasnijim od predvidljivih antiratnih buntovnika onog vremena. To nešto bilo je apsolutno odbacivanje autoritativnog sveta odraslih i onih koji su se utopili u konformizmu svog doba. Sa ličnim razlogom.
I ZATO ODOSMO
Otac Džima Morisona bio je u neprekidnom ratu još od onog decembarskog dana 1941. kad je sedeći u Perl Harburu iznenada video japanske avione iznad sebe. Koreja, veliki hladnoratovski okršaj u kome se posebno istakao, bila je samo još jedna epizoda u karijeri elitnog vojnika, koji će svoju glavnu ulogu odigrati u pokretanju Vijetnamskog rata: Admiral Morison, naime, glavni je protagonista takozvanog Tonkinškog incidenta 1964, najverovatnije svesno izvedene provokacije američkih mornaričkih snaga pred obalama Severnog Vijetnama, posle koje je došlo do oružanog sukoba i aktivnog angažovanja američkih trupa u ovoj zemlji. Komandujući grupom brodova u ovoj akciji, admiral sasvim sigurno nije mislio na to da će, kao posledicu, izazvati regrutaciju u SAD koja će već sledeće godine u džunglu odvesti prvi kontigent od 50.000 mladih ljudi pokupljenih iz škola i fakulteta. Od tada pa nadalje, izbegavanje regrutacije bilo je jedna od glavnih aktivnosti američke omladine, a antiratni pokret uporište kontrakulture u Americi. Teško da mladi Džim Morison nije svakog dana bio svestan šta je posao njegovog oca – rezultati su bili na prvim stranama svih novina sledećih deset godina, ali i svuda oko njega, u najbližoj studentskoj okolini.
posle kraja
Ovo nije problem koji je ophrvao samo Džima – manje je poznata činjenica da su deca vojnih lica takođe i Frenk Zapa, Stiven Stils, čuvena Mama Kas i Džon Edmund Endrju Filips iz Mamas and Papas, dok je Dejvid Krozbi bio iz tako bogate porodice da je na svoj način bio zaštićen šta god da je radio. Fenomen, koji dakle, nije samo naš, niti vezan samo za to vreme – deca iz privilegovanih kuća koja osećaju više nego drugi potrebu da svoju unutrašnju borbu sa spoljašnjim, striktno ograničavajućim autoritetom, podele sa celim svetom, praveći neke od najpoetskijih stranica popularne muzike.
Ničeg naivnog nije bilo u samo naizgled naivnim rečenicama da su nam ljubav i mir potrebni, svakako ne u kontekstu ratnih prilika koje su se preselile i unutar Amerike. Manzarekova knjiga se najviše bavi tim delovima unutrašnjeg dnevnika nekoga ko je odrastao u to doba, preživeo igre idealizma i razočaranja, najviše puta video Morisona izbliza na sceni, prateći ga dok se menjao brzinom zvezde padalice, kako ovaj samog sebe naziva pričajući o svojoj sudbini na poslednjoj strani zabeležene ispovesti.
„Hajde da otplivamo do Meseca, hajde da se uzveremo uz plimu, probijmo se kroz noć u kojoj se grad krije spavajući“, bili su prvi stihovi The Doors pesme koje je neko čuo, a svedok je bio upravo Rej Manzarek, jedne duge noći na peščanoj plaži Venis, LA. Početak „Moonlight Drive“ i jednog prijateljstva koje je promenilo rok muziku, desio se slučajno, jedne julske noći 1965, dok je Morison bazao okolinom razmišljajući šta da radi sa sobom, baš kao i Manzarek, koji je sedeo pored mora.
Čovek koji je odsvirao vrisak leptira, basista u bendu bez basiste (sa svojim bugi vugi iskustvom bas linije je umeo da odsvira i jednom rukom na klavijaturi), podelio je sa nama svo svoje uzbuđenje ovog večernjeg susreta na plaži, koji je doveo do pravljenja grupe koja će u savršenoj unutrašnjoj ravnoteži biti jedinica za menjanje sveta sledećih pet godina. Sva velika postignuća verovatno i počinju tim trenutkom kad neko prepozna za šta ste sposobni ili kad vi prepoznate za šta je neko sposoban. Džim Morison je pod tim zvezdama prepoznao Reja Manzareka i njegovo dečačko oduševljenje, i to je ono što je dalo snagu grupi The Doors da za sva vremena menja percepciju. A svako zna zašto je Džim Morison morao potom tako brzo da ode – zato što nije pripadao onome što je dolazilo.
