Može se učiniti da je o Stojanu Aralici i Pavlu Beljanskom već sve rečeno, ipak, višedecenijsko prijateljstvo čuvenog slikara sa jednim od najboljih i najstrastvenijih kolekcionara jugoslovenskih prostora ostalo je nepoznanica. Nešto više o tom odnosu otkriva izložba Pavle Beljanski – prijatelj umetnika: Stojan Aralica.
Ovo je šesta izložba iz ciklusa Pavle Beljanski – prijatelj umetnika Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, i izložba kojom ova muzejska ustanova obeležava 55 godina od otvaranja za javnost i 45 godina od otvaranja Memorijala umetnika. Njena autorka Jasmina Jakšić Subić, pored 19 slika iz različitih faza umetnikovog stvaralaštva (među kojima su i dela pozajmljena iz nepristupačnih privatnih kolekcija), i jedinog sačuvanog pisma koje je uputio Pavlu Beljanskom 1931. godine, kao poseban kuriozitet izložbe prikazala je fotografije iz Araličine lične arhive.
POLIFONIJA JEDNE EPOHE: Legat Beljanskog, kako kolekcionara, tako i diplomate, pravnika i mecene, zaveštan narodu 1957. godine, jedan je od najvrednijih na prostorima bivše Jugoslavije. Nezaobilazan je u svakom proučavanju srpske moderne umetnosti i gotovo da ne sadrži delo koje nije antologijsko. Baštini zbirku od 185 slika, skulptura, crteža i tapiserija, čak 37 autora savremene moderne umetnosti.
Hronološki, početak kolekcije predstavljaju slike prve generacije srpskih modernista Nadežde Petrović, Milana Milovanovića, Koste Miličevića… Slede ostvarenja Save Šumanovića, Milana Konjovića, Petra Lubarde i ostalih proslavljenih autora nacionalne umetnosti između dva svetska rata, i na kraju dela druge polovine XX veka koja slede istu stilsku orijentaciju iz prethodnog perioda. Pri organizovanju zbirke, Beljanski nije pratio hronologiju već različite slikarske kolorističke impulse. Želeo je da pokaže kako su svi oni „iako nisu pevali unisono“ bili deo „polifonije jedne epohe“.
Beljanski je veoma rano prepoznao vrednost Araličinih dela i uvrstio ih u svoju zbirku. U konačnom odabiru njegovih ostvarenja, 1957. godine, odlučio se za ulja Voćnjak, (1929), Plava kapija (1930), Enterijer (1933) i Žena sa slamnim šeširom (1933). Dokumentarnom fondu je zatim poklonio pomenuto pismo iz 1931. godine. U fond su kasnije uvršćeni i pokloni i otkupi od umetnika i njegove porodice: Autoportret (1971) i devet crteža nastalih od 1929. do 1971. godine. U Zbirci arhivalija, pak, nalaze se karta izlagača u Tiljeriju, četkica umetnika i poštanske marke na kojima je reprodukovana Žena sa slamnim šeširom.
PUBLIKA GA JE VOLELA: Aralica se, kao prijatelj mnogih znamenitih ličnosti, učesnik i aktivni tvorac značajnih kulturnih zbivanja i promena, smatra neposrednim svedokom celokupne istorije modernog jugoslovenskog likovnog stvaralaštva.
Rođen je 1883. godine u mestu Škare, u Lici. Ključna mesta u njegovoj biografiji predstavljaju studije u Minhenu od 1909. do 1914. godine, kratkotrajna praška etapa, parisko usavršavanje, život u Zagrebu i konačni prelazak u Beograd 1941. godine. Tu, sa izuzetkom jednog kratkotrajnog boravka u Stokholmu, ostaje do kraja života.
Pamti se da po povratku u prestonicu kritika njegove radove nije komentarisala budući da nisu bili u skladu sa aktuelnim socijalističkim realizmom. Posle 1951. godine je nizom izložbi, počevši od one Petra Lubarde u ULUS-u, u Beogradu ponovo omogućen slobodan lični stvaralački izraz. Publika ga je volela i Aralica je konačno bio prihvaćen kao deo likovne scene.
Tokom decenija koje su usledile radio je puno i zapaženo. Delovao je kao član umetničkih grupa „Šestorica“ i „Oblik“, dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Sedmojulsku nagradu Srbije, za redovnog člana SANU izabran je 1968. godine. Preminuo je 1980. godine.
Kao žitelj Zagreba, a potom i Beograda, ostavio je neizbrisiv trag u umetničkom životu oba kulturna centra. Razvijao je i širio kosmopolitski duh u domaćoj sredini. „Čovek vedrog temperamenta, večito nasmejan, pun priča i dosetki, radoznao i zainteresovan, nikad umoran, sa obaveznom leptir mašnom, velikom beretkom, u kojoj se skrivalo i staromodno shvatanje ličnosti umetnika. On je bio onaj uporni, svakodnevni gost zagrebačkih i beogradskih kafana, u kojima je zvonio i odjekivao njegov zdravi srdačni smeh u A-duru, isto onako kao što je zvonilo jedno poletno i čisto osećanje u njegovim slikama“, opisao je Aralicu istoričar umetnosti Lazar Trifunović.
Bio je oženjen Šveđankom Karin Vesterlund i nikada nije propuštao priliku da naglasi da je ona njegova velika inspiracija. „Ako na mojim slikama vidite ženu, znajte to je moja žena“, govorio je. Tako je Karin postala model i za čuvenu sliku Žena sa slamnim šeširom, nastalu tokom boravka na Korčuli.
ČAROBNI POŽAR: U slikarevom opusu, baš kao i u životnim razdobljima, postoje jasno odvojeni periodi: minhenski, pariski, zagrebački i beogradski.
„Tokom školovanja u Minhenu tematski preovladavaju portret i akt, po formi bliski akademizmu i kasnim odjecima secesije. Posle dolaska u Pariz sledi period drastičnog umetničkog sazrevanja“, navodi autorka Jasmina Jakšić Subić. „Uključujući se u žive lokalne tokove, Aralica se okreće od dekorativnog ka čisto likovnom interesovanju. Ranije naglašena forma postepeno se rastače u kolorisane površine. Ta velika prekretnica započinje malim aktovima i mrtvim prirodama, rađenim u ateljeu likovnog pedagoga Andre Lota, da bi se koloristička organizacija slike razvila na pejzažima Malakofa, predgrađa nadomak Pariza, Kasisa u Provansi i Sen Tropea“.
Francuska publika pozdravila je njegovo delo nakon izlaganja na Jesenjem salonu 1927. i Salonu nezavisnih 1928. godine, a beogradska prilikom prvog samostalnog predstavljanja u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Ostala je zapisana kritika Todora Manojlovića koji je primetio da u novim Araličinim slikama „…kao da se razleže neki čarobni požar“. U aprilu 1931. godine, zajedno sa Markom Čelebonovićem, Milom Milunovićem i Milivojem Uzelcom postigao je veliki uspeh Izložbom četvorice jugoslovenskih umetnika u uglednoj pariskoj Galeriji „Bernhajm Žen“. Tom prilikom kritičari brojnih francuskih časopisa isticali su da ova četvorica nisu samo predstavnici savremenog jugoslovenskog slikarstva, već čine čast pariskoj školi.
„Prečišćavanje izraza završilo se u zagrebačkom periodu na primorskim pejzažima iz Dubrovnika, Orebića i Korčule. Ova platna su puna topline, svetlosti i intenzivne čiste boje, sa osećajem za prepoznatljivu prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja“, slažu se Araličini biografi.
Stvaralačkim vrhuncem Stojana Aralice smatra se beogradski period, posebno između 1951. i 1959. godine. „Slikanjem liričnih raspoloženja u širokim slojevitim namazima, na seriji pejzaža iz Rovinja, Beograda i Like, izašao je iz okvira intimističke slike koja prikazuje vlastiti doživljaj predela, da bi sliku razvio do monumentalne celine opšteg značenja“, ocenjuju kritičari.
Procenjuje se da je iza sebe ostavio preko 1500 autorskih dela, pretežno u stilu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije. Sam je isticao: „Moj likovni jezik je – boja. Harmonija boja, to je ono što me pre svega interesuje, to je ono što tražim u slici. Kada crtam, ja mislim na kolorit. Boja je osnovno. Njome rešavam sve probleme.“
ZNALI SMO SE VRLO DOBRO: Verovatno baš zbog toga što su karakteri Beljanskog i Aralice bili u velikoj meri različiti, njihovo prijateljstvo trajalo četiri decenije. Naime, Aralica je bio kozer uvek spreman na šalu, anegdotu, javna istupanja, vedar i optimističan, a Beljanski zatvoreniji i u skladu sa diplomatskom službom koju je obavljao.
Počelo je prvim susretom koji se dogodio u Parizu 1929. godine, kada je Pavle kupio Araličinu sliku Voćnjak. Od tada njih dvojica su postali neraskidivo povezani zajedničkim ukusom i strašću ka kolorističkom slikarstvu. Usled okolnosti, kontakti Beljanskog i Aralice vezani su uglavnom za umetnikov pariski i beogradski period, dok minhenski i zagrebački ostaju deo njihovog prijateljstva samo preko zajedničkih poznanika i izbora dela u kolekciji Beljanskog.
U okupiranom Beogradu viđali su se skoro svakodnevno. Aralica je ostao sam tokom rata. Žena i dete izbegli su u neutralnu Švedsku. Velika zabrinutost za njih i rođake u Lici uticala je da prestane da slika. S druge strane, Beljanski je izgubio porodicu u bombardovanju Svilajnca 1944. godine, a nešto ranije je penzionisan.
Tih dana obojica su se hranili u istoj kafani „Stric“ u Čika Ljubinoj ulici. Beljanski je odlazio kod Stojana u atelje u Knez Mihailovoj ulici, a Aralica u stan Beljanskog u Gospodar Jevremovoj. Diplomata se posle oslobođenja vratio u službu i počeo da traga za prostorom u kome bi mogao da izloži svoje umetnine, polako se oporavljajući od porodične tragedije. Slikar se vratio najmilijima i slikarskoj četkici. Nastavili su da neguju međusobno prijateljstvo. Posećivali su se i sretali na prijemima i u kafanama, posebno u „Mažestiku“.
„Ja i Beljanski znali smo se vrlo dobro. Ja sam njega voleo, a on je mene cenio“, izjavio je Aralica za Spomen-zbirku 1970. godine, sećajući se vremena kada je Beljanski u Parizu često odlazio u društvo slikara i njihove ateljee. Nije poznato da li je Aralica posetio Spomen-zbirku dok mu je prijatelj bio živ (do 1965. godine), ali je zabeleženo da je 23. juna 1976. u njenu Knjigu utisaka upisao: „Radostan sam kad vidim ovu kolekciju.“ Ostala je zapamćena i njegova izjava kojom je potvrdio vrhunsko poštovanje za domete Beljanskog: „Ja ga smatram za velikog čoveka. Šta je on tu skupio to je čudo jedno. To je jedna od najlepših kolekcija u Evropi.“
