Nijedan moderni filozof nije dostigao slavu Slavoja Žižeka. Decenijama slovenački filozof objavljuje tekstove u „Gardijanu“ i „Njujork tajmsu“ (kad god poželi), događaje komentariše na najgledanijim svetskim televizijama, po pozivu predaje doslovno svuda po svetu, fakultetski amfiteatri i pozorišne dvorane premale su da bi primile sve one koji bi da ga čuju (i vide), snima filmove o filmovima ili čemu već i, naravno, ne prestaje da objavljuje knjige kod najuglednijih svetskih izdavača (da bi se onda prevodile na otprilike sve jezike sveta). Svojevremeno je, doduše, Žak Derida izveo početni udarac na jednoj utakmici američkog fudbala, pred 200 hiljada ljudi, otprilike. Bilo je to na vrhuncu njegove slave, ali teško da je iko u toj gomili imao pojma ko je oniži sedokosi čovek koji se odnekud stvorio na terenu. Nikada Derida nije ni pokušao da svoje ideje načini prijemčivijima za nefilozofe – tu je ostao mislilac starog kova: koga filozofija zanima neka se malo potrudi – dok je Žižek čak i neprozirnog Lakana ili jednako neprozirnog Hegela načinio naizgled razumljivima ne samo intelektualcima već i ljudima koji s filozofijom nemaju veze. U najgorem slučaju čuli su ga kako jasnim i zanimljivim jezikom komentariše političke prilike, a kada jednom vidite Žižeka teško ga je zaboraviti. Ipak, bilo je nužno da plati cenu tako dugovečne slave i to u tvrdoj filozofskoj valuti. Ideje koje su ga devedesetih godina XX veka načinile slavnim ponavljao je do iznemoglosti u svim zamislivim varijacijama, a nove nije proizvodio. Recimo, nije uspeo u ambicioznom pokušaju da, kroz tumačenje Hegela, u filozofski opticaj uvede pojam paralakse, jer njegov filozofski zamah nije bio dovoljno silovit da bi osamostalio ideju iskošenog pogleda, onog pogleda koji je određen mestom s kojeg gleda, osmatračnicom, tačkom posmatranja, dakle subjektivnošću, što je, uostalom, jedna od večitih filozofskih tema. U dekadentnom svom periodu, kada je hodao po samoj granici smisla, uzdizao se do staljinističkih i maoceovskih visina (o drugu Lenjinu ni da ne govorimo), a svojom je kritikom liberalnog kapitalizma obilno hranio isti taj kapitalizam. Na obostrano zadovoljstvo, dodajmo. Mora mu se, međutim, priznati da je ostao razigran i duhovit čak i kada bi n-ti put ponavljao jedno te isto: nikada nije bio dosadan. Žižek je ubedljivo, ubedljivije nego bilo koji drugi filozof, uveo humor u filozofsko izvođenje, pokazujući da vic nije puki mamac za slušaoce, već mamuza koja podbada misao. Na taj način on se legitimisao kao mislilac paradoksa, kao filozof koji se suočava s onim zapletima, čvorovima i petljama (nalik Mebijusovoj traci) pred kojima se pravolinijska misao zaustavlja i odustaje. A onda je zašao u ozbiljnije filozofske i životne godine i, čini se, ne toliko usporio koliko se, recimo to tako, koncentrisao. Kao lopov u noći knjiga je koja svedoči o poboljšanju Žižekove filozofske koncentracije.
I ovoga puta u igri su filozofski likovi i pojmovi kojima se decenijama opsesivno bavi, a pre svih Marks. Problem u koji Žižek ulazi može se formulisati na sledeći način: šta je to što kapital, uprkos svim nevoljama, kritikama, unutrašnjim protivrečnostima sistema koji ga hrani (kapitalizam), čini tako žilavim? Kako funkcioniše pojam viška koji se opire i logici i fizici? I šta je to uopšte višak? U odnosu na koju konstantu? Nije li, drugim rečima, upravo neprestano proizvođenje viška ključni element kapitala, jer reč je o višku iza kojeg ne nastaje manjak, ne nastaje rupa koju, potom, valja zatrpavati na taj način što, na drugom mestu, stvaramo novu rupu koju, onda, popunjavamo tako što… Ili: nije li višak biće za sebe? „Paradoks bogatstva“, piše Žižek, „sastoji se u sledećem: što više imaš to više osećaš manjak – opet je na delu paradoks superega (što više slediš naređenja to si krivlji) koji možemo razumeti i kroz paradoks antisemitizma (što se više Jevreja uništi to će oni koji ostanu biti jači)“ (str. 21). Žižekovi se primeri, najpre, opiru disjunkciji (ili… ili…): ili si bogat ili siromašan, ili slušaš naređenja pa nisi odgovoran za ono što uradiš, ili odbijaš naređenje i preuzimaš odgovornost, da bi se, potom, slili u nemoguću konjunkciju (i… i…): i bogat si i siromašan (istovremeno), manje Jevreja je (istovremeno) više Jevreja. Na delu je, dakle, dijalektičko spekulativno mišljenje koje uvlači u sebe i melje uzajamno suprotstavljene pojmove. Po tom modelu (paradoks) Žižek nastoji da razume kapital podvrgavajući Marksove analize uistinu žestokoj kritici i izvodi piruetu nesvojstvenu marksistima (u čemu je blizak genijalnom Teodoru Adornu): uprkos znamenitom Marksovom materijalizmu kojim je ovaj pokušavao da se oslobodi Hegela – marksisti su govorili da je Marks zapravo Hegel postavljen na noge – Žižek insistira na spekulativnoj (dakle nematerijalnoj) prirodi kapitala koju Marks, iz nekog razloga, nije gurao do kraja. Marks je, recimo, razmensku vrednost – koja odgovara na pitanje otkud predmeti dobijaju vrednost? – razumeo kao unutrašnju osobinu samih stvari, dok Žižek ubedljivo pokazuje da je vrednost uvek već društveni odnos. No, on se ne zaustavlja na ovoj vrsti kritike, već se pita šta je Marksa nagnalo na to da tako očigledan odnos previdi? I na tom mestu kreće združena artiljerijska (pojmovna) priprema u kojoj učestvuju i Hegel i Kant i Lakan, uz sazluženje manje teških oruđa i likova. Jedan od zaključaka je da upravo spekulativni kapitalizam ruši dijalektički par višak/manjak, a on to može da uradi zbog toga što je – Žižek je tu implicitan, ali kristalno jasan – upravo kapitalizam inkorporirao najdublje iskustvo modernog sveta: samoproizvođenje krize. Permanentna kriza, taj najnestabilniji mogući element, istovremeno je nasnažniji stub kapitalizma.
Žižekova je knjiga bogata brzim i dinamičnim digresijama koje, istini za volju, ponekad funkcionišu same za sebe, kao da se hrane sopstvenom atraktivnošću – Žižekova tumačenja Kanta su, recimo, tog tipa, posebno kada Kantov jaz između subjektivne i objektivne sfere razume posredstvom pojma šava – ali pisac zadržava visok stepen usredsređenosti sve do obimnog Dodatka posvećenog režiseru Ernsta Lubiču. Čemu tekst o velikom režiseru u ovoj i ovakvoj knjizi, to zna, verovatno, samo Žižek, premda ni to nije izvesno, ali svejedno mu hvala na tome. Na kraju, nije ni važno šta će nam Lubič u priči o kapitalu (ni priča o kapitalu nije samo priča o kapitalu) sve dok uživamo u lucidnim Žižekovim pojmovnim igrama.
