Sam naslov filozofske knjige Nabor, bez podnaslova, na prvu loptu malo šta govori čitaocu dela Žila Deleza (bilo da je čitalac filozofski obrazovan ili ne). Međutim, obratimo li pažnju na naslov francuskog originala „Le pli“, značenja utkana u ovaj pojam postaju nam doslovno vidljiva. Francusko pli, koje svoju osnovu vuče od latinskog plico, plicare, zatičemo u mnogim izrazima bilo da je reč o implikaciji, eksplikaciji, komplikaciji, ili u rečima kao što su plik, plisirana (suknja). Kada govorimo o prevoju ili naboru, možemo reći da svako objašnjenje (eksplikcija) predstavlja neko razvijanje, kao što i svaka implikacija nešto uvija, zavija, dakle, sadrži u sebi. Ispitujući ova značenja i poigravajući se njima u svojoj knjizi, Delez nam na sebi svojstven način govori šta sve filozofski govor, filozofsko znanje ili filozofski život mogu da uviju, razviju ili izviju, pritom maestralno pokazujući zašto baš nabor predstavlja pojam kroz koji se da izraziti misao jednog od najvećih, a svakako i najsvestranijih mislilaca u istoriji filozofije – Gotfrida Vilhelma Lajbnica.
Delezova knjiga, dakle, sa svojim podnaslovom „Lajbnic i barok“, krije mnogo više od isturene teze da Lajbnicova misao ima temeljne odlike baroka. S obzirom da nam Nabor stiže u poznoj fazi jedne impozantne filozofske karijere, on u sebi obuhvata mnoge, Delezu bliske teme oličene u pitanjima: šta je pojam? šta je problem? ko je nomad?, ili one motive koje razvija kroz filozofiju događaja, manirizma, značenja, imanencije, razlike. Pomenutim temama se ovog puta pristupa kroz aktualizaciju jednog celoživotnog odnosa prema Lajbnicovoj filozofiji, prisutnog u ranijim delima Razlika i ponavljanje (1968), Logika smisla (1969), Prust i znaci (1970), Spinoza i problem izraza (1968).
Ali, šta je uopšte temeljna odlika baroka za Deleza i kakve veze on ima sa prevojima ili naborima? „Pojam je uvek složen, uvek sačinjen od delova koji prave šifru“, a da pritom pojam nije ni reč ni fenomen, već nabor, zavoj, reći će Delez. Delovi su stoga uvijeni nabori, a izviti nabore unutar pojma znači dešifrovati ga. „Specifičnost baroka“, međutim,“jeste što pravi nabore koji idu u beskonačnost“. Upućujući nas preko baroka na beskonačnost značenja i mišljenja, Delez u ovom delu nastoji da nas izbavi od svake jednoznačnosti i stereotipnosti misli, te pomerajući fokus sa „suštine“ na odnose, zahteva od nas neprestano, uvek novo promišljanje (starih) problema. S druge strane, osvrt na Lajbnica je tu da nam ukaže na to kako su ti odnosi (koji nas određuju) uvek stvar unutrašnjosti ili imanencije („Monada nema ni vrata ni prozore“, čuvena je Lajbnicova rečenica, što znači da je monada uvek u sebi samoj, ali istovremeno ona u svojoj unutrašnjosti izražava i čitav svet, predstavljajući preklapanje mikro i makrokosmosa), pa tako beskonačno izvijajući nabore misli – mi uvek iznova određujemo sami sebe.
Neosporno je da nam Nabor takođe donosi originalnu i novu interpretaciju Lajbnica, što je posle dugog niza godina jednoličnog čitanja i tumačenja Lajbnica na ovim prostorima (posredovanih Hegelom i Kangrgom) pravo osveženje. Ipak, kada je reč o Delezu i njegovim dobro poznatim omažima drugim filozofima kao što su Niče, Bergson, Spinoza, postoji jedan opšteprihvaćen stav, a to je da Delez pre koristi čuvene likove istorije filozofije kako bi izneo svoju misao, nego što je uistinu reč o doslednim interpretacijama nečijeg dela. Iako je takav pristup potpuno legitiman u filozofskom svetlu, ponovo je reč o stereotipu koji sprečava da nova misao i tumačenje dobije svoju punu legitimnost, pomažući tako da stari sistemi i uverenja ostanu na snazi opstruišući svaki vid promene. Naravno, kao i svaki drugi stereotip i ovaj je pogrešan. Kako Zoran Paunović primećuje, stereotipa se u životu treba čuvati iz najmanje dva razloga. Prvo, oni lenjim umovima pomažu da takvi i ostanu jer nude zaključke na gotovo. Drugo, svaki vid tog nivoa uopštavanja nužno je pogrešan jer onemogućava nijansiranije čitanje, istovremeno sužavajući mogućnosti kritičkog pristupa – a te nijanse su upravo ono što se ne sme prevideti kada je reč o Delezu i Naboru.
Mora se istaći da stil ili izraz u Naboru gotovo potpuno pristaje transdisciplinarnosti Lajbnicove misli. Lakoća sa kojom Delez koristi primere iz matematike, književnosti ili umetnosti, koliko zastrašuje čitaoca toliko i omogućava da se knjizi pristupi preko različitih „linija“ znanja, koje se neprekidno prepliću i ukrštaju, doprinoseći da Nabor bude verovatno najzastupljenije Delezovo delo izvan filozofske branše.
Na kraju, osvrnimo se na prevod i prevoditeljku. Imati posla sa autorom (pritom filozofom) koji menja značenja svojih reči unutar istog teksta, koji se igra jezikom, a da se pritom služi uskom terminologijom različitih disciplina, u najmanju ruku predstavlja težak posao. Možemo s pravom reći da je Milica Rašić dostojno odgovorila na zadatak (naročito imajući u vidu neke promašaje engleskih prevodilaca), uspevajući da nam prenese Delezovu misao, čuvajući, koliko je to moguće, njene nijanse i varijetete.
