Pisanje kao religija

Sva sećanja na Isidoru Sekulić kazuju o njenoj krajnjoj usredsređenosti na stvaralački rad, na pisanje koje je za nju bilo „slično religiji“. Među savremenicima koji su je poznavali i posećivali u skromnoj prizemnoj kući sa baštom na Topčiderskom brdu vladalo je neizmerno poštovanje prema ovoj ženi „apostolu samoće“, kako su je zvali, njenom enciklopedijskom znanju, njenom izvrsnom poznavanju mnogih stranih jezika, redovnom praćenju domaće i svetske literature, prema njenoj oštroj kritičkoj reči…

Ukratko, rođena je 1877. u Bačkoj, Učiteljsku školu završila u Somboru, Viši pedagogijum u Pešti, doktorirala u Berlinu. Govorila je sedam jezika, izvanredno poznavala književnost, umetnost i kulturu. Na jednom od svojih putovanja upoznala je Poljaka dr Emila Stremickog za koga se i udala, a posle njegove iznenadne smrti posvetila se isključivo književnosti i umetnosti. Bila je prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u staroj Jugoslaviji. Pisala je Saputnike, Pisma iz Norveške, Đakona Bogorodičine crkve, Hroniku palanačkog groblja, Balkan… Posle napada Milovana Đilasa na njenu knjigu Njegošu, knjiga duboke odanosti, i posle nerazumevanja književnih krugova prema njenim misaonim kosmopolitskim širinama, sklanjajući se od njihovog podozrenja, usamljena i odbačena, ostatak života provela je u strahu od anateme kulturne elite „vunenih vremena“. U rezignaciji spalila je svoju drugu knjigu o Njegošu. Nije slučajno govorila „naćutah se i nastrahovah se…“ i nije slučajno mlade pisce savetovala da uče strane jezike i da putuju, govoreći „i komunizam će proći…“. Ceo život posvećujući usamljeničkom radu, putovanjima, borbi za drugačije kulturne vrednosti, za kosmopolitski duh, stvorivši vrednu, misaonu i duboku književnost, Isidora Sekulić je umrla 1958. godine, sahranjena skromno, bez govora i venaca, samo uvijena u beli čaršav.

„Međutim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju?“, pisala je Isidora.

50 GODINA KASNIJE: Na ulazu u Univerzitetsku biblioteku „Svetozar Marković“ u Beogradu, još nema putokaza niti obaveštenja gde se u tom velikom zdanju nalazi legat Isidore Sekulić, njena spomen-soba, koja je tu već 50 godina, a nedavno uz pomoć Ministarstva kulture renovirana i ponovo otvorena. Zapravo, u ulaznom holu, iza velikog stepeništa, postoje uzane strme stepenice koje vode do donjeg nivoa, odakle treba zaviti desno u hodnik. Idući tuda, prvo se naiđe na vitrinu, izložbeni legat sitnih predmeta Isidore Sekulić, u kojoj se nalaze njena pisaća mašina, pero, mastilo, naočare za rad, nekoliko fotografija, priznanice i računi, uspomene sa putovanja… Malo dalje je spomen-soba, ujedno i radni prostor i čitaonica.

Spomen-soba Isidore Sekulić nije zatvorenog tipa, nije ograđena „svečanim“ kanapom koji visi sa mesinganih stubića, kako imaju običaj da se distanciraju pojedine muzejske vrednosti i spomen-legati. Naprotiv, u dostojanstvenom miru prenesenom iz radne sobe najumnije žene Srbije, mogu se čitati i istraživati rukopisi i najstarije, retke knjige. Istina, izvesnu zabunu posetiocu može napraviti to što sve stvari u spomen-sobi nisu iz Isidorinog vlasništva, ali knjige svakako jesu, i radio „Kosmaj“, i zidni sat, sekreter, svećnjaci, skromna lampa, slike poznatih domaćih umetnika, ili posuda u kojoj je spalila svoju drugu knjigu o Njegošu.

Isidora je Njegoša doživljavala kao vrhunac pesničkog i umetničkog izražavanja, ali je pod pretnjama hapšenjem knjigu o njemu spalila. Daleko od sveta i očiju javnosti, bolešljiva i ranjiva, Isidora je uništila i sva svoja pisma. U njenoj radnoj sobi koju je zajedno sa bibliotekom u testamentu ostavila Univerzitetskoj biblioteci, od pisama je pronađen samo koncept saučešća SANU-u povodom smrti slikara Paje Jovanovića i kratka poruka Miloša Crnjanskog stigla 1928. iz Berlina. (Kada je reč o pismima, „Matica srpska“ poseduje najveću zbirku Isidorinih pisama, onih koje su drugi dobijali od nje i predavali Matici kao kulturnu baštinu.)

Svi rukopisi Isidore Sekulić iz ovog legata, a njih ima 216, digitalizovani su i dostupni javnosti na veb sajtu Univerzitetske biblioteke. Kao poznavalac Isidorine ostavštine, Danica Filipović, bibliotekar-savetnik Univerzitetske biblioteke, inače dobitnik nagrade za najboljeg bibliotekara u Beogradu 2007. godine, za „Vreme“ objašnjava da su među digitalizovanim rukopisima oni koji su objavljeni, ali i oni koje je književnica ponovo spremala za objavljivanje, pa se, na primer, nalaze na novinarskim šlajfnama, sa autorkinim ispravkama. Pretraživanjem obimnog fonda Isidorinih rukopisa na veb sajtu, između ostalog se može naći i esej s upečatljivim opisima Beograda, Beograđana, umetnika, pod nazivom Beograd i, povodom jedne izložbe, objavljen 1935. godine od nepoznatog izdavača:

„Beograd nije lirski grad. A dela beogradskih umetnika još su uvek najlepša i najraznovrsnija lirikom svojom. (…)Nema još sinteze u odnosu između grada i njegovih umetnika. (…) Nikome još, kao El Greku Toledo, Beograd nije postao kosmična vizija. Slikaju ga u vidu neke gluve ulice, detalja periferijskog. A Beograd se umetnički može komponovati samo sa celim visom svojim, i sa celim svojim velikim nebesima, koja su svako predveče ili nebesa nad Golgotom, ili nebesa vaznesenja, ili suda božjeg, ili lepote rajske.“

PREDMETI IZ ŽIVOTA: Pored digitalizacije rukopisa, i knjige iz Isidorine biblioteke unose se u elektronsku bazu. „Od 2000 knjiga iz njene biblioteke elektronski je evidentirano 900 i očekujem da će do kraja godine ceo posao biti završen“, kaže Danica Filipović. I posle 50 godina ove knjige se koriste, pa je njihovo povezivanje i spasavanje od nagrizanja vremena postalo najvažniji zadatak u očuvanju Isidorinog legata. „Takođe, u njenoj biblioteci ima preko 100 knjiga sa posvetama naših eminentnih pisaca, i te posvete su takođe popisane. Čak su koleginice objavile i rad o njima u našem glasilu ‘Bibliotekar’.“

Legat sitnih predmeta sadrži i više od hiljadu priznanica koje je Isidora pedantno čuvala – priznanice za struju, vodu, za penziju, akademsku pomoć i nagradu, dve stavke koje su akademici uvek primali, kao i autorske prihode. „Iz tih priznanica se vidi da je najveći deo novca izdvajala za pretplatu na strane časopise. Na primer, pedesetih godina penzija je bila 13.000, a ona je izdvajala 37.000 na časopise i knjige kod Jugoslovenske knjige i kod Francuskog kulturnog centra“, navodi primer Danica Filipović. S druge strane, u jednoj kartonskoj kutiji presvučenoj šarenim platnom stajale su priznanice, ispod kojih su sasvim nonšalantno, takoreći gurnuti u zaborav nađena četiri broša.

Među predmetima iz radne sobe Isidore Sekulić veliki je broj reprodukcija Bogorodice s Hristom, a u spomen sobi je i uramljen njen Oče naš Vrbničkog misala iz XV veka. Kada je išla na putovanja, evo šta je donosila: oko 190 razglednica katedrala, ili razglednica iz muzeja sa reprodukcijama umetničkih dela.

Sa slikarkom Zorom Petrović se i privatno družila pa je u slikarskoj zbirci najviše njenih radova, ali tu je i Emanuel Vidović, Konjović, crtež Milene Pavlović-Barili, Jovan Bijelić, čak i nekoliko akvarela filologa i predsednika SANU-a Aleksandra Belića. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, a život borba protiv nacionalizma, lažnog elitizma i predrasuda. U svojim poznim godinama, pod teretom nacionalističkih osuda, brani se ćutanjem. „Volim tišinu“, rekla je pred sam kraj života. „Ako nešto vredim neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale.“