Savremeni srpski film mlađeg kova na dobrom je putu jer se izborio za individualistički shvaćenu autentičnost, a to je tačka na kojoj neretko proklizavaju i arthaus ostvarenja starijih i iskusnijih
Pre par sedmica u našim knjižarama i u prevodu na srpski jezik pojavilo se remek-delo japanske mange, Čovek bez talenta. Autor je Jošiharu Cuge, a narečeno delo pripada podsoju vatakuši mange, odnosno, stripa o sebi. I upravo ovo značajno izdanje i nekolicinu novih srpskih filmova mladih i autora i autorki mlađih generacija, premijerno prikazanih u sklopu različitih programskih segmenata nedavno završenog 25. Festivala autorskog filma u Beogradu, povezuje ta lako uočljiva i dovoljno vešto u filmski jezik preneta autentičnost, kao i rešenost autora da svojim filmovima progovore i obelodane nešto o sebi ili barem ono što ih na emotivnom ili intelektualno-idejnom planu lično dotiče. A to je, tu valjda možemo bezmalo svi biti saglasni, ispravna staza ka pravoj umetnosti, pa bila ona od vatakuši ili neke druge, možda i potpuno oprečne sorte.
Uz napomenu da ćemo o filmu Asimetrija Maše Nešković i pobedničkom ostvarenju Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića nekom drugom i svakako skorom prilikom u zasebnim prikazima, možemo da krenemo put kraće i ekonomične analize onoga što se dalo videti u delima ostalih (takođe mladih i/ili mlađih) autora i autorki. Tako smo na planu debitantskih dugometražnih igranih filmova na pomenutom 25. Festivalu autorskog filma bili u prilici da pogledamo i filmove A.S. (25) Milene Grujić i Who The Fuck Are You? Marine Radmilac. A.S. (25) Milene Grujić je dobar primer zdrave struje unutar podvrste portfolio-filmova u viđenju i izvođenju mladih generacija. Cilj pominjanih portfolio-filmova je da dovoljno jasno, rečito i slikovito ukažu na trenutne mogućnosti i već savladane veštine svojih autora na samom početku ili na prvim stepenicama profesionalnog bavljenja filmom, i A.S. (25), a što označava inicijale i godine života glavnog (anti)junaka ove priče, postiže upravo to. Osim što je u tematski fundus savremenog srpskog filma uvela talačku krizu, rediteljka Milena Grujić je pokazala i da već sada dovoljno dobro i ubedljivo barata filmskim jezikom, čak i u kontekstu evidentnih budžetskih i širih produkcionih ograničenja. Ovaj film, uz brojne nedorečenosti i, reklo bi se, ciljane sinkope na planu značenja i tretmana filmske naracije i dramaturgije, ostavlja upečatljiv utisak malog ali nedvojbeno vrednog
Who The Fuck Are You
filma koji polemiše na izrazito zanimljivu temu ugnežđenu na samu tačku susreta i spoja prokrastinacije i hipermaskulinizacije, kao dva žilava i sveprisutna užasa i u ovom našem sada i ovde. Drugi potporni, zapravo, takođe noseći stub ovog ostvarenja je Vladimir Gvojić u ulozi Saleta i još jednoj svojoj upečatljivoj i naglašeno ekspresivnoj roli u filmovima nadolazećih i budućih rediteljskih veština, ali ovde u drugačijem glumačkom registru. Naravno, ostaje pitanje da li je mudra bila odluka da se ovaj (narativno sveden) film pregura u domen dugog metra, ali i to se da podvesti pod mladalačku srčanost, a ponuđeno u celini gledano ipak opravdava gledačku investiciju u ovaj simpatičan i zanimljiv mladi film.
S druge strane, Marina Radmilac se u prvencu Who The Fuck Are You? odvažila put radikalnijeg poimanja savremenog arthaus izraza, a krajnji rezultat je upečatljiv, hrabar i eksplozivan film u kome autorka, povrh drugih slojeva ove priče i filma ukupno uzev, dotiče i krupnih tema identitetskih nesnađenosti i dubioza. Nominalno gledano, najlakše bi bilo ovo ostvarenje podvesti u ešalon ovdašnjih garažnih filmova (bezbudžetskih ili mikrobudžetskih ostvarenja slobodarskijeg izraza), ali brzo tokom gledanja postaje jasno da Who The Fuck Are You? upadljivo štrči iz tog ipak uskog i sputavajućeg konteksta, a to postiže prvenstveno na konto krupnih ambicija i čitavog niza uspešnih rešenja kojima se Marina Radmilac izborila sa svojom ponajpre impresionistički postavljenom pričom labave dramaturške strukture i naglašeno razbarušene idejne suštine. Snimatelj Siniša Dugonjić, koji se vrlo dobro pokazao i u slučaju snimateljskog rada na dokumentarnom filmu Okupirani film Senke Domanović, pružio je krupan doprinos estetici (i estetizaciji) ovog filma, estetici potpuno podesnoj tom izraženom bunotovničkom pristupu filmskoj naraciji (pa još i u produkcionim neuslovima), a izrazito je zanimljiv i dizajn zvuka. Strike Lucicki, koscenarista filma, pokazao se kao intrigantan i autentičan junak u ovom smislenom lutanju kroz lavirint identitetskih teskoba, a podsetimo da je ulogu u ovom srpskom filmu odigrao i glasoviti Deni Lavant, zapaženi epizodista i značajno ime u svetu savremenog frankofonog i ostalog arthaus filma, često viđen u prominentnim ulogama u filmovima (malo je reći cenjenog) Lea Karaksa.
A sad se spušta veče
Ovogodišnji FAF doneo je priliku da se sretnemo i sa filmom Od sutra, počinjem da… (From Tomorrow on, I Will…), koji su združenim snagama uradili Ivan Marković i Vu Linfenga. Ovaj film, premijerno prikazan u zvaničnom programu Forum ovogodišnjeg izdanja Berlinskog filmskog festivala, urađen je kao kinesko-nemačko-srpska produkcija, a Ivan Marković jer tim ostvarenjem nastavio svoj pohod na stileme i vrhove savremenog evropskog arthaus filma radikalnije i zahtevnije podvrste. U dobroj meri lišen zapleta kao takvog, ovaj igrani film preuzima pristup, izraz i stilsko ruho, znano iz recentnijih opservacijskih dokumentaraca (a Ivan Marković se na tom polju odlično pokazao – u filmu Centar, koji preispituje lepotu, bit i korelaciju Sava centra sa širim prostorom i ljudima koji u njemu rade), spajajući ga sa labavom igranom strukturom. Ima nešto suštinski privlačno i hinotušuće u tromoj lepoti ovog sporovoznog filma, u kome radnici i cimeri pokušavaju da pronađu ako ne smisao, a ono barem spokoj u kovitlacu lične i sveopšte neznatnosti unutar sveta koji se ljudima opire i okreće im leđa. A sve to u skladu sa stihom iz pesme koju pevuši jedan od protagonista, a koji glasi: „Kako se desilo da se svet ovako brzo promeni?“
Poslednja slika o ocu
Opservacioni dokumentarizam je polazište i ishodište i zbilja dokumentarnog filma A sad se spušta veče autorke Maje Novaković. Ovaj film, prikazivan i zapažen na festivalima Visions du Reel, Hot Docs, Sarajevo Film festival…, između ostalog, pleni i očarava i svojom nenametljivom i promućurno tihom lepotom ne samo na polju inače nesporne likovnosti. Autorka ovu priču o svakodnevici dve starice u impozantnim bosanskim vrletima osnažuje i antropološkom promišljenošću, kao i osećajem za detalj i vizuelno kao jednu od nespornih biti filmskog jezika i medija, te, umesto možda i očekivanog a gotovo uvek jalovog i upitnog folklorizma, ovde dobijamo vizuelno i idejno snažan esej o životu na osami i snazi nužnoj za takav poduhvat, koji je, uz sve to, iznimno emotivan i inteligentan.
Na kraju, osim Maje Novaković, koja je ponela specijalno priznanje u istoj festivalskoj kategoriji, nagrađen je i Stefan Đorđević, već ovenčavan festivalskim odličjima van Srbije (počev od Sarajevskog filmskog festivala prošlog leta), za najhrabriji film unutar FAF-ovog segmenta „Hrabri Balkan“. Mladi Đorđević, po vokaciji inače filmski snimatelj, u filmu Poslednja slika o ocu, publici je podario zreo mladi i kratki igrani film (oko 20 minuta trajanja), nošen diskretno estetizovanim naturalizmom kao krovnom stilskom odrednicom. Ovo je film kakav bi zapravo svaki mladi film tog gabarita i te metraže trebalo da bude – upečatljiv, promišljen, znalački sklopljen i udenut među granice kratkog metra, emotivan, idejno potentan… Ovaj film ima sve to, kao i još jedno: dobru i zaokruženu glumačku kreaciju sve prisutnijeg i sve uvaženijeg Igora Benčine.
Dobro je… Na uzorku ovih pet ostvarenja mereno, naravno, imajući u vidu da pet narečenih ostvarenja u zajednički kontekst ovde dovode ponajpre selektorske odluke i konkretne životne i kalendarske prilike, moglo bi se ustvrditi da je savremeni srpski film mlađeg kova na dobrom putu, jer se izborio za individualistički shvaćenu autentičnost, a to je tačka na kojoj neretko proklizavaju i arthaus ostvarenja starijih, iskusnijih i autora znatno zamašnijih filmografija.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Sa Slobodne zone 2024. (a uskoro i u bioskopima): Anora
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!