Pesnik čuda i užasa postojanja

Među mnogim savremenim pesnicima koje volim i rado čitam, Adam Zagajevski je onaj čije mi pesme najviše govore.

Stihovi Zagajevskog jedan su od najizrazitijih primera susreta poezije i stvarnosti u modernom evropskom pesništvu. Ta stvarnost se menjala, u njoj su se taložili i vrtložili različiti procesi i događaji, ukazivala nova lica aktera i novi izazovi sasvim konkretnih situacija, pa se, saglasno tome, nužno menjala i poezija koja je sa zadatom i prepoznatom stvarnošću bila u dinamičkom i nikada ravnodušnom odnosu. U poeziju Adama Zagajevskog – od ranih sedamdesetih godina, preko kultne knjige Putovati u Lavov iz sredine osamdesetih, do pesničkih knjiga koje su se u dvehiljaditim snažno utisnule u iskustvo čitalaca različitih kultura i jezika: Povratak, Antene ili Nevidljiva ruka – ulazile su različite forme i sadržaji stvarnosti, jer je to u prirodi ovog pesničkog temperamenta i u osnovama ove promišljene i zaokružene pesničke poetike.

Poezija kakvu je pisao Zagajevski je i angažovana i intelektualna, uronjena u stvarnost i predata obredima mišljenja, kulturno-istorijski utemeljena i nadneta nad same virove stvarnosti, sva od uzleta i strahova ovoga sveta i sa ništa manje strasno ispovedanim uvidima koji u nepodnošljivu stvarnost našeg sveta unose nezemaljske vidike, filozofsko mišljenje i lirsku ekspresiju.

PROŠIRENJE POJMA STVARNOSTI

Ulogu različitih oblika stvarnosti u svojoj poeziji Zagajevski predočava i u izvrsnoj pesmi „Autoportret“ iz knjige Žeđ. U ovoj pesmi pesnik pred čitaoca izvodi jednu po jednu pojedinost koja ispunjava čitav jedan život. Kada izbliza pogledamo te pojedinosti koje čine osoben autoportret (strani gradovi, muzika, pesništvo, filozofija, svakodnevica, priroda, slike), lako zapažamo kako se te pojedinosti neizbežno sklapaju i autopoetiku na kojoj izrastaju pesme Adama Zagajevskog. U njima odista postoji mnoštvo gradova koji su postali autobiografske činjenice ili su podstakli pesničku imaginaciju. U njima se čuje najbolja evropska muzika, ili je sama ta muzika tema stihova, u rasponu od Baha, Mocarta i Betovena, preko Šuberta i Šopena do Bruknera, Malera i Šostakoviča. Evropsko pesništvo od Homera do Kavafija i Seferisa, od Sofokla do Strindberga, od Dantea do Zbignjeva Herberta i Česlava Miloša, od Blejka do Mandeljštama i Josifa Brodskog – to su dijalozi i to su sagovornici s kojima se saobražavaju stihovi Zagajevskog. Možda ni kod jednog savremenog evropskog pesnika filozofija nema takav značaj kakav ima za Adama Zagajevskog: od antičke filozofije, gde su najvažniji presokratovci, do modernih filozofa kakvi su Hegel i Kant, Marks i njegovi poslednici, Niče ili Sioran. Spoznate kao osoben deo stvarnosti, slike, pogotovu slike holandskih majstora, postaju izvor važnih uvida u svetu ove poezije, u kome se neosetno stapaju precizni govor, minuciozni opisi svakodnevice i naslućene slike iza obrazine stvarnog. Svi ti intelektualni izvori pesništva Zagajevskog predstavljaju neminovno proširenje pojma stvarnosti. Stvarnost nije samo svet koji nam je zadat, to je u istoj meri i svet naših emocija, svet naših misli, svet naših jezičkih predstava. A opet, sve te intelektualne dimenzije ove autopoetike dovode se čas u saglasje, čas u ironijsko preispitivanje sa svetom neposredno date i čulima proverljive stvarnosti. Ona se, s jedne strane, predstavlja u svetu i ritmu gradskih ulica. S druge strane, ona se ukazuje u obredima prirode i njenim malim i velikim zaveštanjima.

Moguće je razlikovati dva toka u poeziji Adama Zagajevskog. Jedan je socijalni verizam, izražen osobito u pesmama iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Drugi je magijski verizam koji postaje naglašeniji od početka devedesetih. Socijalni verizam i magijski verizam javljaju se kao dominantne poetičke formacije u ovoj poeziji, najčešće prisutne sinhrono u njoj, zbog čega pitanje akcenta opredeljuje onu koja je izraženija u nekom pesnikovom poetičkom periodu. Pri tome pesnik nije odustajao od imaginiranja stvarnosti ni u ranijim pesmama, niti je u novijim pesmama iz njegovih stihova nestalo politike i istorije, sećanja na minulo vreme i rasprava sa zadatim okvirima života.

U pesmama socijalnog verizma Zagajevski je okrenut pitanjima života „u deficitarnoj državi“, pitanjima slobode i neslobode, ideologije i političke manipulacije, cenzure i autocenzure, zbog čega posebno oštećeni ostaju jezik i razumevanje stvarnosti. Oblikujući uzbudljivu pesničku sliku jezika i stvarnosti realnog socijalizma u Istočnoj Evropi, koja u tim godinama polako postaje Srednja Evropa, kako se kaže u pesmi „Mistika za početnike“, Zagajevski iskazuje snažan kritički glas izrazite društvene referencijalnosti. Otuda ove njegove pesme predstavljaju neke od najizrazitijih primera socijalnog verizma u evropskoj poeziji tog doba. U vremenima ideološkog totaliteta stvarnost se prevazilazi kroz govor o vrednostima intimnog života, prirodnih obreda i magije svakodnevice. U malim stvarima svakodnevice, izmaklim opresiji stvarnosti, obnavlja se smisao života, vitalnost jezika i autentičnost mišljenja. U malim stvarima, obznanjenim u nadahnuću povlašćenog trenutka, kao u žižnoj tački prelama se i sabira iskustvo svakodnevice. A svet nije samo volja i predstava, kako je govorio Šopenhauer, koji se takođe pojavljuje u stihovima Zagajevskog, svet je i „proba Strašnog suda“, kako se govori u pesmi „Štimovanje orgulja“, posvećenoj Josifu Brodskom. Moramo se toga setiti i danas kada su demoni Istočne Evrope, o kojima je pevao Zagajevski krajem osamdesetih godina, uostalom, još nesmireni, a već su im se pridružili i demoni Zapadne Evrope.

OPEVATI OSAKAĆENI SVET

Dok socijalni verizam treba da otkloni ideološke predstave stvarnosti, magijski verizam treba da prizove, obnovi ili pak izrazi čudo svakodnevice koja se objavljuje pred našim pomalo zgaslim čulima. Zagajevski u poeziji oličava tiho, suptilno i promišljeno preispitivanje ljudske svakodnevice u modernom svetu oblikovanom u sudaru istinskih čovekovih namera i društvenih nužnosti, zla politike i obesti istorije. Taj sudar u pesmama Adama Zagajevskog zadobija karakter ključne drame modernog doba.

Otvoreni i prema malim događajima, mistici malih stvari i epifanijama svakodnevice, kao i prema velikim događajima modernog doba, stihovi Adama Zagajevskog uobličavaju uzbudljivu sliku modernog sveta i čovekove sudbine u njemu. Pesnikovi stihovi polaze od izazova običnog i svakodnevnog, iskustvenog i proživljenog, a potom u uzbudljivim jezičkim i značenjskim preokretima zadobijaju slojeve metafizičkog, magijskog i kulturno-istorijskog smisla. Otkrivajući istovremeno čudo i užas postojanja, Zagajevski je ispisao čudesnu hroniku proživljenog iskustva modernog čoveka.

Takav jedan život, kontemplativan i aktivan, kritički izoštren i epifanijski zainteresovan, Zagajevski je iskazao u jednoj od svojih najboljih pesama čiji je naslov čitav jedan pesnički program – „Pokušaj da opevaš osakaćeni svet“. Saznanje da je svet osakaćen je nesporno, baš kao i spoznaja uloge pesnika: „Dužan si da opevaš osakaćeni svet“. Ali u isto vreme, dok stihovima promiču slike izgnanika i spoznatog ništavila, s jednakom snagom se ukazuju uobičajeno precizne i konkretne slike junskih dana, „divljih jagoda, kapi vina, rose“. U ovom uporednom postojanju različitih planova, od kojih se sastoji jedan te isti svet, otkriva se poezija Adama Zagajevskog, plodovi njenog mišljenja i obnavljajuća moć njene lirske ekspresije.

Cenjen u nekoliko generacija srpskih pesnika, Adam Zagajevski je boravio u aprilu 2008. u Beogradu i Novom Sadu, kao gost svog srpskog izdavača Arhipelaga i Srpskog PEN centra. Njegovo književno veče u Kulturnom centru jedan je od najposećenijih književnih događaja u Beogradu u toj deceniji. Poslednji put video sam ga u Podgorici i na Skadarskom jezeru, početkom marta 2019, kada je primio Nagradu „Književni plamen“ i bio među nama, tih i skroman, veliki pesnik u potrazi za čudima svakodnevice.