Kroz ovu predstavu reditelj i glumci provociraju publiku da razmišlja o tome šta je to pozorište, šta glumcima znači pozorište, šta publici znači pozorište i kakva je pozicija pozorišta u savremenom srpskom društvu. Predstava počinje i završava se pitanjem o odnosu publike i glumaca na sceni. Kako glumci, a kako publika doživljavaju konvenciju savremenog zapadnog pozorišta kao što je čuveni “četvrti zid”
Nekoliko iznenađenja nas je “zateklo” u vezi sa novom predstavom reditelja Andraša Urbana. Prvo je to što je reditelj, a sada i upravnik Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház), odabrao da kao svoju prvu režiju na novoj-matičnoj sceni radi predstavu pod nazivom Bilo jednom u Novom Sadu. Sam naslov predstave asocira na čuveni špageti vestern reditelja Serđa Leonea iz 1968. godine – Bilo jednom na divljem zapadu. Asocijacija na naslov a la špageti vestern i saznanje da je Andraš Urban u ovom pozorištu radio Neoplantu, koja govori o istoriji međunacionalnih odnosa u Novom Sadu, provociralo je očekivanje da će nova predstava dalje razvijati teme iz Neoplante, “samo” još žešće. Međutim, predstava Bilo jednom u Novom Sadu nije trebalo da bude “samo” još jedna predstava na repertoaru već je trebalo da bude i predstava kojom se obeležava značajan jubilej – 50 godina rada pozorišta.
Kada su u pitanju ovakvi jubileji i predstave koje imaju premijeru u čast jubileja, “u igri” su dve mogućnosti – uobičajena premijera koja se “proglasi” da je u čast jubileja, ali koja ne odražava jubilej, ili se napravi predstava u čast jubileja koja je prigodna, ali sa tekućim repertoarom ima vrlo malo ili nikakve veze. Predstava koja se zove Bilo jednom u Novom Sadu i koja bi nastavila pozorišnim putem koji je “otvorila” Neoplanta bila bi svakako vrlo “andraševska”. Ali opet, da li bi takva predstava bila prigodna za proslavu jubileja pozorišta koje niti je počelo, niti će se završiti radom Andraša Urbana? Da podsetimo, godinama unazad važan segment repertoara Novosadskog pozorišta čine mjuzikli i dramske predstave koje imaju vrlo malo (tačnije nikakve) veze sa pank-postdramskom estetikom Andraša Urbana. Pošto reditelj/ upravnik nije hteo da svoju estetiku nametne jubileju, šta mu je preostalo? Naravno, preostala mu je druga mogućnost – prigodna predstava u čast jubileja. Andraš Urban režira “prigodnu” predstavu! Da li je to moguće?! Moguće je, ali na “andraševski” način.
U poslednjih nekoliko godina, jedna od značajnijih predstava Andraša Urbana je bila Vitezovi lake male. U ovoj izvanrednoj persiflaži žanra Andraš Urban je pokazao kako bi umeo da režira mjuzikle i da bi njegovi glumci iz pozorišta “Deže Kostolanji” (“Kosztolányi Dezső”) mogli da budu izvanredni glumci u mjuziklima, ali da niti on niti oni to ne žele da rade. Pozorišnim sredstvima su nam “objasnili” zašto ne žele da rade mjuzikle, kakva je funkcija mjuzikla u istoriji mađarskog pozorišta, u čemu je njihovo neslaganje sa takvom estetikom i etikom, zašto im je važna njihova estetika i kako tu estetiku vide zagovornici klasičnog mjuzikla. Pritom, sve ovo je rečeno sjajnim pozorišnim jezikom. Predstava Vitezovi lake male je bila veoma duhovita, a muzičke i plesne numere su izvedene superiorno. Sa ove predstave i oni koji vole Andraševe predstave, kao i oni koji vole mjuzikle poneli su oduševljenje koje sobom donosi mjuzikl, ali i otrežnjujuću spoznaju o vezi estetike, etike i politike.
Radeći predstavu Bilo jednom u Novom Sadu, Andraš Urban je krenuo putem koji je “otvorio” predstavom Vitezovi lake male. Nova predstava je teatarsko podsećanje na čuvene mjuzikl numere Novosadskog pozorišta (Kosa, Rocky Horror Show, Čikago). Pri tome se daje jasan estetski komentar na estetiku mjuzikla i publika se navodi na razmišljanje o mestu i ulozi mjuzikla u pozorišnoj estetici i etici. Takođe, kroz ovu predstavu reditelj i glumci provociraju publiku da razmišlja o tome šta je to pozorište, šta glumcima znači pozorište, šta publici znači pozorište i kakva je pozicija pozorišta u savremenom srpskom društvu. Predstava počinje i završava se pitanjem o odnosu publike i glumaca na sceni. Kako glumci, a kako publika doživljavaju konvenciju savremenog zapadnog pozorišta kao što je čuveni “četvrti zid”. Glumci razvijaju jako duhovite igre na temu “četvrtog zida”. Pokazuju kako se ta konvencija poštuje od strane publike i glumaca, a kako se i kada ne poštuje i koliko su te ustaljene konvencije o ponašanju u pozorištu smešne i suštinski besmislene. Efektne su i scene u kojima glumci autoironično govore o problemu sujete u pozorištu, o sukobima na relaciji glumac-reditelj, mladi i stariji glumci, glumci i glumice, glumci i tehnika, glumci i publika, umetnici i vlast. Veoma su duhoviti i komentari o savremenom društvu. Komentari na našu stvarnost napravljeni su kao parodija na svečarske govore kakvi se uobičajeno govore povodom jubileja. Kroz ove govore i tzv. “rat sa titlom” glumci i reditelj otkrivaju pravo stanje stvari u društvu, stvarni značaj jubileja i smisao proslave jubileja.
Andraš Urban je kroz predstavu Bilo jednom u Novom Sadu napravio komentar na sopstvenu pozorišnu estetiku, komentar na istoriju i estetiku pozorišta koje sada vodi i komentar na lažno osećanje uzvišenosti. Ta zaneta uzvišenost često dominira proslavama jubileja, a kič je njegov najčešći estetski izraz (izvanredna scenografija Marije Kalabić). Naravno, nije propušteno ni da se naglasi u čemu je etički i politički problem kič-estetike “jubilarnih predstava” i kakve posledice na društvo i pojedinca ostavlja činjenica da se tokom jubileja neretko autentične kulturne vrednosti zamenjuju kičem. Ipak, ultimativni poštovaoci estetike Andraša Urbana mogu biti i nezadovoljni ovom predstavom. Predstava baš i nema čvrsti dramaturški okvir – sastoji se iz niza labavo povezanih komičkih i plesnih numera. Dalje, ako ne znate istoriju Novosadskog pozorišta, mnoge aluzije i metafore vam mogu ostati nejasne. Takođe, može da vam zasmeta i ta gomila različitih muzičkih žanrova među kojima na prvi pogled ne postoji jasna unutarnja veza. Na kraju krajeva, ni društvena poruka ove predstave ne čini se tako “ubitačnom” kao u nekim njegovim ranijim predstavama.
S druge strane, u prilog ovoj predstavi ide činjenica da smo glumački ansambl Novosadskog pozorišta videli u punoj snazi. Ono što je pevački, plesački i glumački izveo ansambl u kome su Livia Banka, Gabriela Crnković, Emina Elor, Edit Farago, Agota Ferenc, Terezia Figura, Atila Giric, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Ištvan Kereši, Silvia Križan, Judit Laslo, Atila Mađar, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Bence Salai teško da bi moglo i jedno drugo pozorište u zemlji. Oni su nas jednostavno “oduvali” svojom energijom, elanom, posvećenošću i verom u pozorište. Dah nam je zastao dok su u pank obradi (muzika Arpad Serda) pevali čuveni šlager Bila je tako lijepa. Taj frontalni teatarsko-muzički “napad” na publiku je u svima nama probudio lavinu sećanja na to šta je sve bilo lepo i šta je sve prošlo oko i pored nas za pedeset godina. Probudilo je u nama osećanje nelagode i odgovornosti za nečinjenje da se spase ono što je bilo lepo i dobro i okretanje glave pred nedelima koja su činjena u naše ime. No, ova predstava nije pravljena da bude politički proglas nego predstava u slavu pozorišta. Zato se ona završava antiklimaksom. Nakon Bila je tako lijepa na sceni ostaje glumica Emina Elor, koja nas nežno, gotovo poetski podseća da je mnogo toga bilo i prošlo, ali da će pozorište postojati dotle dok postoji glumac i postoji publika, i da ništa, pa ni četvrti zid, ne bi smeli da nas razdvoje ako želimo da sačuvamo pozorište.
Za kraj, još jednom treba podvući da je predstava Bilo jednom u Novom Sadu nastala u čast jubileja Novosadskog pozorišta, ali da svojim pozorišnim dometima daleko prevazilazi uobičajeni pojam priredbe u čast jubileja. To nas navodi da se zapitamo da li bi se povodom drugih značajnih jubileja mogle praviti ovakve predstave. Da li bismo se usudili da postavimo sebi pitanje o stvarnom smislu i značaju jubileja? Da li bismo se usudili da se narugamo našoj prepotenciji dok ističemo da imamo tradiciju staru 50-100-150-1000 godina? A kako bi tek bilo čudesno da i oni na sceni i oni u publici tako apsolutno, tako ultimativno veruju u značaj jubileja koji proslavljaju, kao što veruju glumci u značaj svog jubileja – 50 godina Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház). Kakva bi to zemlja bila, kakvo bi to društvo bilo, kakve bi to bile proslave jubileja… Šta vi mislite?
Londonski Sotebi će krajem aprila ponuditi još jedno orjentalno delo Paje Jovanovića, što je obnovilo pitanje da li je pre dve i po godine njegov „Odmor bašibozuka“ mogao da se kupi po nižoj ceni
Najnoviji dobitnik književne nagrade „Kočićevo pero“ je Igor Mirović, političar. Zadužbina Petar Kočić je objavila da je član žirija bio Miljenko Jergović, iako nije
Mesto cenzurisanog sadržaja retko ostaje prazno i najčešće se popunjava prihvatljivim sadržajem da bi se održao privid pune i moćne strukture
Otvorena je izložba „Od zemlje ka nebu“ Dušana Petrovića na kojoj su skulpture od drveta – sekvoje, hrasta, bukve, graba i kedra
Matica srpska je otkazala koncert Katarine Jovanović zbog pevanja satirične pesme, a pre desetak godina je priređivala predavanja desničara
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Lokalni izbori održani u nedelju pokazali su, pre svega, slabost vlasti i snagu onih koji bi da vlast menjaju. Šta im je sada činiti?
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
