Ovo je čaroban svet, Bil Voterson (Kalvin i Hobs kolekcija)

SYSTEM Comics, Beograd, 2003.

Prvo legalno izdanje remek-dela devete umetnosti Kalvina i Hobsa (Calvin and Hobbes) pod nazivom Blago je svuda autora Bila Votersona (Bill Watterson) sramotno je tiho prošlo u domaćoj javnosti. Beogradski izdavač SYSTEM Comics nedavno je objavio još jednu knjigu ovog klasika, koji još izlazi u desetinama hiljada listova i knjigama u milionskim tiražima, verujući u to da je njegovo prisustvo neophodno našoj kulturi.

Knjiga pod nazivom Ovo je čaroban svet pokazuje zašto su Kalvin i Hobs postali opšte, ali ne i isključivo tržišno dobro – Voterson, podsetimo, nije dao prava za korišćenje svojih junaka u drugim medijima ni oblicima, nego samo kao strip. Osim što se u albumu sjajno vide i razlozi zbog kojih je Voterson prestao da kreira ono čemu je posvetio svaki dan u periodu od 1985. do 1995. godine, lako je dokazati i zašto Voterson nije popustio pred ekonomskim pritiscima. Onako kako Voterson sagledava devetu umetnost, suprotno od industrijskog i marketinškog iskorišćavanja popularnosti njenih proizvoda, tako i Kalvinovo doživljavanje lutke tigrića Hobsa kao živog partnera nije samo odraz stava da su mašta i igra ravnopravni delovi svakodnevice, nego predstavlja komplementarne stvarnosti; onako kako Voterson opaža i stvara poeziju stripa tako i svet „šestogodišnjeg, hiperaktivnog dečaka koji neprestano gunđa“ ne pristaje na malograđansko prihvatanje umerenosti; onako kako Voterson želi da očuva vitalnost samog stripa, onu snagu koju su imali veličanstveni prethodnici poput Krazy Kat, Pogoa i Peanutsa, na isti način Kalvin svojom individualnošću nagonski preuređuje ustajali svet odraslih.

Jednostavan, dinamičan i neodoljiv, Votersonov crtež, preko verovatno najbogatijeg kataloga grimasa u istoriji stripa do pažljivo izgrađene dramaturgije, gegova i tajminga, razvija se u grafički niz koji, zajedno sa ozbiljnim ali razumljivim tekstom, narativnu tenziju preobraća u duhovitu infantilnu vinjetu, sociopsihološki esej ili pilulu egzistencijalne gorčine. Dakle, kada je šestogodišnjaku sve novo po definiciji dobro, kada misli da loptica za bejzbol ujeda, kada falsifikuje opravdanje za izostanak sa nastave koje je napisao predsednik SAD, kada mrzi dosadu želeći nemoguće, kada se plaši bicikla a misli da je dinosaurus, kada mu je važnije da skače u prirodi nego sedi u školi jer se jednom živi, kada izmišlja kavinbol – dinamičnu igru bez pravila, kada misli da su mu roditelji vanzemaljci i istovremeno da umetnost nije u idejama, već u stilu – onda se ne može govoriti o pukoj zabavi, podsmevanju ili mudrovanju; onda je tu reč o uvođenju više simultanih perspektiva, jednom kontigentnom menjanju prihvaćenih činjenica.

U jednom kaišu, Kalvin kaže: „Ovo su interesantna vremena. Mi ne verujemo vladi. Mi ne verujemo državnom sistemu. Mi ne verujemo medijima. Mi ne verujemo jedni drugima! Mi smo podrivali sav autoritet, a samim tim i osnovu da ga zamenimo!“ Kalvin zatim izvodi zaključak: „To je kao da se ostvario san šestogodišnjaka!“

Upravo u nihilističkom sudaru jedinke i društva, Voterson vidi tu vrstu realizovane mašte kao estetsko izvođenje prevrata ka slobodnoj volji i poštovanju ličnih prava, i izražava aktivan protest protiv nestripovske stvarnosti, protest koji je nastavio svojim ćutanjem. U trenutku kada naš svet bude poput Kalvinovog, kada se zatvori krug od nastanka strip-junaka do toga da se i mi krećemo u njegovom prostoru, to će nas terapeutski podmladiti.

U jednoj ingenioznoj priči, Hobs posmatra Kalvinove „šašave crteže na trotoaru“. Na tu primedbu Kalvin odgovara: „Ja sam hteo da budem neodekonstruktivista, ali mama mi nije dozvolila.“

Da li mame momaka iz SYSTEM Comicsa znaju šta oni objavljuju?