Izložba
Umetnici moraju od nečega da žive
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Nijedna od članica Pozorišne komune nije se ponašala kao današnji sponzori, nije se reklamirala da je omogućila gostovanje nekog slavnog umetnika. To nije bio odnos Lakoste sa Novakom Đokovićem, već saradnja u ime umetnosti
Pre pedeset godina učestvovao sam u osnivanju Pozorišne komune Narodnog pozorišta u Beogradu. Tada niti sam poznavao reč „sponzor“ niti sam imao predstavu o pojmu „sponzorstva“. Znao sam šta je na Zapadu „mecena“, na koji način su „mecene“ bili kneževi u staroj Evropi. Upoređujući materijalne probleme beogradskih i ostalih srpskih pozorišta danas sa delatnošću Pozorišne komune, došao sam do zaključka da „sponzorstvo“ nije prikladan pojam za ono što se događalo pre pola stoleća. Radilo se o nečemu drugom, što bi možda moglo da se primeni i danas.
Mi od „članova Pozorišne komune“ – tako smo zvali „radne organizacije“ koje smo uspeli da učlanimo – nismo prvenstveno tražili novac, jer su pozorišta u to vreme bila zadovoljavajuće finansirana, a preduzeća nisu imala nikakvog povoda da se reklamiraju u okviru sistema „radničkog samoupravljanja“. Iako su gotovo sve predstave bile dobro posećene, mi smo u prvom redu hteli da osvojimo novu publiku. Naglasak je na „novoj“ publici, ne na redovnoj, „građanskoj“. Ideja nam je bila da pridobijemo drugačije gledaoce, one koji dotle nisu posećivali ozbiljne dramske predstave, a pogotovu ne opere ili klasičan balet. Istovremeno smo hteli i povratno dejstvo te publike na rad, pre svega na repertoar pozorišta.
UPRAVNIK DRUGOG TIPA: Osnivanje Pozorišne komune bila je ideja novopečenog upravnika Narodnog pozorišta Gojka Miletića. Niko ne treba da traži podatke o njemu na Guglu, naravno da ih nema, mada je bio na čelu te nacionalne ustanove deset godina, od 1962. do 1972. Njegovo imenovanje na tu funkciju bilo je za beogradsku „elitu“ pravi skandal, jer je pre njega od 1950. do 1962. godine upravnik bio Milan Bogdanović, opštepriznati velikan kulture, a pre njega, sve od osnivanja tog teatra 1868. godine, sve sami džinovi srpske kulture. Grešni Gojko bio je prvoborac, do tada anonimni partijski radnik poreklom iz Trebinja, za vreme studija, doduše, jedan od urednika lista „Student“, onih pedesetih godina kada je omladinska štampa dobila određene slobode da kritikuje vlast, za razliku od „velikih“ novina.
Jedna od Gojkovih vrlina bila je da je dobro znao šta ne zna. Direktor Opere tada je bio Oskar Danon, kada je njemu to dosadilo – reditelj Mladen Sabljić; direktor drame bio je Velimir Lukić; šef Baleta Dimitrije Parlić; šef Tehnike Miomir Denić. Sve sami vrhunski, priznati stručnjaci, u njihove odluke se nije mešao, nego ih branio, jedino ih je mirio kada bi se međusobno posvađali zbog nedovoljnog prostora za probe i predstave. Pokušavao je da ih rastereti od administracije da bi mogli u potpunosti da se posvete umetnosti, da bude otprilike ono što se danas zove menadžerom, mada ni tu reč tada nismo koristili, a da su pozorištu potrebni „producenti“ kao na filmu nikome nije padalo na pamet.
Gojko Miletić je izmislio ne samo Pozorišnu komunu, nego je i mene doveo na specijalno, u tu svrhu izmišljeno mesto „pomoćnika upravnika za pozorišnu komunu“, pa sam tako „u ime publike“ na kolegijumu mogao da se mešam predlozima za repertoar, u podele i da sejem ideje. Imao sam ih, jer sam pre toga već bio umetnički rukovodilac u Savremenom pozorištu nastalom fuzijom Beogradskog dramskog pozorišta i Pozorišta ne Terazijama, a pre toga dramaturg Beogradskog dramskog pozorišta.
REGRUTOVANJE ČLANOVA: Da bi se ostvario željeni odnos saradnje publike i teatra, valjalo je stvoriti telo koje govori u ime nove publike, koje bi uspostavilo dijalog sa umetničkim stvaraocima. Sreća je bila što smo kao prvog predsednika Pozorišne komune dobili Radeta Kušića, generalnog direktora Jugoeksporta.
O Radetu Kušiću takođe nećete naći gotovo ništa na Guglu, postoji samo jedna njegova fotografija u drugom kontekstu, na sahrani jednog njegovog ratnog druga. O Jugoeksportu takođe nećete naći kompletne podatke, samo da je preduzeće osnovano 1953. godine i da se bavilo modom. To nije ni trećina istine. Jeste, pod imenom te firme prodavali su se i moderna garderoba i nameštaj, ali je to trebalo da skrene pažnju sa ozbiljnih poslova svetskih razmera sa žitom, a pre svega sa saradnje sa NATO-om, kome je Jugoeksport prodavao, na primer, konzerve sa bebi-bifom, kamuflažne mreže i slične proizvode koji su u Jugoslaviji mogli da se proizvode jeftinije nego na Zapadu. Iza Jugoeksporta je stajala vojna obaveštajna služba KOS, kao što je iza Ineksa stajala Udba. Ali to je druga tema.
Rade Kušić je voleo pozorište, a naročito operu. To je bila prava ljubav, nije imao nikakvih ličnih veza sa umetnicima, nikakvog ličnog interesa. Mnogo je putovao i svuda posećivao velika pozorišta, njegova saznanja, ne eksperta, već odanog gledaoca, već su sama po sebi bila dragocena pomoć našim dramaturzima.
On je počeo da regrutuje i druge članove za Pozorišnu komunu, a to je svakako delovalo drugačije nego da smo to činili Gojko ili ja. Kušić je u Predsedništvo uvukao, na primer, Milenka Bojanića, generalnog direktora Jugoslovenske investicione banke, ubrzo zatim predsednika Vlade Srbije, pa Jakova Šarenca, generalnog direktora hotela Metropol; predstavnike Beogradske udružene banke, građevinskog preduzeća „Ratko Mitrović“ i „Ivan Milutinović“, Jugoslovenskog rečnog brodarstva, kao i druge važne privrednike, a time su članice Komune postala i njihova preduzeća. Ja sam se toliko obezobrazio da sam predložio čak i Generalnom sekretarijatu predsednika Republike da se učlani, ali to je sa osmehom odbijeno, mada je Tito voleo pozorište.
NOVA PONUDA ZA NOVU PUBLIKU: Pomenuo sam da smo hteli da pridobijemo novu publiku, dakle radnike, a direktori velikih preduzeća su, naravno, bili elita, ljudi koji su i inače dolazili u pozorište. To je samo na prvi pogled bila protivrečnost, i bio sam toga svestan, ali mislio sam da je to pravi put, jer formalne odluke su donosili radnički saveti, ne direktori, a baš na ovakvim temama ti moćni direktori su dozvoljavali najviše slobode svojim radnicima.
Mnogo je primera da smo imali uspeha. Ispitivali smo mišljenje svoje nove publike. Sećam se izjave jednog fizičkog radnika pošto je na jedvite jade došao na Hamleta da je bilo odlično, više mrtvih nego u bilo kom krimiću. Meni to nije zvučalo ironično, Šekspir nije pisao za kraljicu Elizabetu Prvu već upravo za takve slojeve Londonaca.
Mi smo zaposlenima u firmama, članicama Pozorišne komune, nudili posebne, besplatne predstave po njihovom izboru, jeftinije pojedinačne karte, ali i posete umetnika njihovom kolektivu, male koncerte, na kojima su učestvovali naši vrhunski umetnici, priredbe u samim preduzećima, pored ostalog i pred Novu godinu sa podelom paketića deci, predavanja pred posetu predstavama, i sve to je prilično dobro funkcionisalo. Neki naši umetnici su rado prihvatili te obaveze, drugi nisu. Kao primer navešću da se Milka Stojanović rado odazivala svakom pozivu na takva pomalo neudobna, za glas valjda i rizična gostovanja, a njena koleginica Radmila Bakočević nikada.
Bio sam protiv toga da se na bilo koji način odstupi od takvog principa saradnje, odbijao sam, na primer, da isplatimo proviziju svakom ko će nam učlaniti novo preduzeće, u tom pogledu sam bio u sukobu sa Radetom Kušićem, ali uspeo sam da ostanem čvrst.
OD MONAKA DO BESMERTNOVE: Pozorišna komuna nam je mnogo značila i za gostovanja svetski poznatih operskih i baletskih umetnika. Problem su bili njihovi devizni honorari, ali to su mogle da plate filijale naših članica u inostranstvu, pa tako nismo morali da tražimo od države da nam odobri devize. Tako smo mogli da dovedemo, na primer, Marija del Monaka, Đuzepea di Stefana, Anu Mofo, Plasida Dominga, Grejs Bambri, rusku balerinu Nataliju Besmertnovu, kompozitora Rodiona Ščedrina, muža balerine Maje Pliseckaje, na premijeru njegovog baleta Ana Karenjina. Da ne nabrajam, radilo se o hiljadama dolara za svako gostovanje, za koje nismo morali da kukamo kod vlasti.
Još jedna, za današnje vreme možda čudna karakteristika takve saradnje: nijedna od članica Pozorišne komune nije se ponašala kao današnji sponzori, nije se reklamirala da je omogućila gostovanje nekog slavnog umetnika. To nije bio odnos Lakoste sa Novakom Đokovićem, već saradnja u ime umetnosti.
Po ugledu na nas, pozorišne komune su osnovali Slovensko narodno gledališče u Ljubljani, čiji je upravnik bio Janez Šenk, i Narodno pozorište u Banjaluci sa upravnikom Predragom Dinulovićem na čelu. O tome na Guglu takođe nema ni slova, a o Šenku i Dinuloviću veoma šturo, samo o njihovom delovanju reditelja na televiziji, odnosno na filmu. Mnogo toga trebalo je na vreme upisati u te pretraživače koji su i inače često tako tragično nesolidni.
UZORI U SVETU: Važnije nego da li se neko ugledao na nas i da li je imao uspeha bilo je to na koga smo mi pokušavali da se ugledamo, jer nismo prvi izmislili intenzivnu saradnju sa publikom.
Jednu od najslavnijih operskih kuća na svetu, Metropoliten u Njujorku, zapravo je 1880. godine osnovala grupa građana. Sve do danas u njenom finansiranju učestvuju američki bogataši iz ljubavi prema pozorištu i u želji da stvaraju publiku, doduše među američkom i svetskom elitom. Situacija je, naravno, gotovo po svemu drugačija nego u evropskom pozorišnom svetu, ali da se ne radi o sponzorstvu, nego u ljubavi prema umetnosti, dokazuje da ti prijatelji opere sve do danas namerno ostaju anonimni, iako oni postavljaju menadžera i utiču na repertoar.
Predmet proučavanja bio nam je i pokret Folksbine – Volksbühne, Narodna pozornica u Berlinu. Osnovan je kao Freie Volksbühne – Slobodna narodna pozornica – 1890. godine, a zahvaljujući prilozima koji su nazivani radničkim grošem već je 1902. godine sagradila sopstveno pozorište. U osnivačkom aktu stoji da se radi o „masovnoj organizaciji“ sa ciljem da teatar približi „društveno i socijalno slabijem delu stanovništva“. Kod nas se uglavnom misli da je pojam „masovna organizacija“ izmišljotina komunizma, ali eto, nailazimo na taj pojam već u Nemačkoj krajem XIX veka. Parola je bila: „Umetnost narodu!“
Repertoar Narodne pozornice je na početku novoj publici savremenijom režijom hteo da približi nemačke klasike Getea i Šilera, ali i savremene, socijalno naglašene tekstove, pa su već prve sezone igrali Ibzenovog Narodnog neprijatelja. Premijera komada Tkači Gerharta Hauptmana izvedena je prvo na pozornici Deutsches Theater – Nemačkog pozorišta – u kome je ložu imao i car Vilhelm Drugi, koji se strahovito naljutio. Cenzura je zabranila dalje izvođenje jer je predstavu smatrala „pozivom na klasnu borbu“. Posle toga se i predstava, a s njom i umetničko rukovodstvo, preselila u Volksbühne, jer je to bilo privatno udruženje i bajagi se igralo samo za članove. Da se našalim: svaka sličnost sa slučajem „skidanja sa repertoara“ dramatizacije romana „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je slučajna. Priznajem da nama tada ni u snu nije padalo na pamet da je preuzmemo za Pozorišnu komunu.
REPERTOAR U SARADNJI SA PUBLIKOM: Pozorišna komuna nije imala nikakve formalne veze sa vlašću, sa ministarstvom kulture ili organima Saveza komunista, ali bilo bi nepošteno da ne kažem da smo gotovo svi koji smo radili u njoj bili pristalice režima. Ne bih se sada pozivao na razne „manje slobode“ koje smo sebi uzimali. Za vreme studentskog bunta 1968. godine imali smo premijeru Brehotovog Galileja, ali čim su se svetla ugasila sa galerije su počeli da padaju leci sa pozivima „radnicima Beograda“. Zajedno sa sekretarom pozorišta Koljenčićem jurnuo sam gore, zatekli smo mlade buntovnike, a ja sam im rekao da se ljudi plaše kad im u mraku nešto pada na glavu, tako se ne stiču simpatije, i predložio da svoje letke dele u pauzi. Čudili su se što to dozvoljavamo. Zašto ne bismo, uzvratio sam pitanjem, ali sam dodao i malo podrugljivo da se, nažalost, varaju ako misle da će na premijeri u Narodnom pozorištu zateći „radnike Beograda“.
Za rad u Pozorišnoj komuni vezuju me mnoge anegdote. Tako smo za programe u preduzećima, članicama naše komune, angažovali i studente pozorišne akademije. Jedan od njih, meni još nepoznati glumac, došao je da sa mnom potpiše ugovor. Pitao sam ga za ime. Reče, Predrag Ejdus.“ Ja pomalo iznenađeno: „Kakvo vam je to ime?“ On je mislio da je to s moje strane nešto antisemitsko, pa je zauzeo stav makabejca i uskliknuo ratoborno: „Ja sam Jevrejin!“ Ja sam umirijuće odgovorio: „Ja takođe, ali nisam to pitao, nego za poreklo vašeg imena…“ Taj mladić je postao jedan od najvećih glumaca svoje generacije, neko vreme i direktor Drame Narodnog pozorišta.
Vremena se, naravno, menjaju. Preduzeća nisu više „radne organizacije“, nema više samoupravljanja, već kod nas vlada surovi kapitalizam u svojoj prvobitnoj fazi, a novaca je sve manje. Stanje pozorišta ne samo u Srbiji, nego i u drugim zemljama nastalim na ruševinama Jugoslavije, iz mnogo razloga je u finansijskom pogledu mnogo gore nego pre pola stoleća.
Ideja pomoći jakih preduzeća pozorištima postoji i danas. Saznajem da je Adiko banka postala sponzor Narodnog pozorišta u Banja Luci za sezonu 2017/1018. godine, ne znam pod kakvim uslovima, ni da li se tamo iko seća Pozorišne komune u istom teatru pre pola veka. Sarajevska pivara je sponzor Sarajevskog narodnog pozorišta. Unikredit banka je sponzorisala pozorišni festival u Užicu. U Beogradu je Pan teatar pozvao na sponzorisanje svojih predstava. Svuda je, koliko vidim, pre svega reč o reklami firmi i generalnom sponzorstvu nekih pozorišta, a ne o formiranju nove publike iz onih slojeva stanovništva kojima je najteže i zamisliti da odu u pozorište.
Najkonkretniji predlog za ekskluzivno sponzorstvo uz pominjanje nekoliko varijanti ugovora dolazi od Beogradskog dramskog pozorišta. Aferim. Dva puta sam radio u toj kući na Crvenom krstu, odatle sam kao dar za ceo život odveo jednu balerinu sve dok nas „smrt nije razdvojila“, pa kako da ne navijam za njih. Besplatne ulaznice se pominju u njihovim nacrtima ugovora, ali ne osvajanje publike, nego opet reklamiranje sponzora.
Moja je poruka i danas: pokušajte da repertoar pravite u saradnji sa predstavnicima publike, uvucite ih u svoj svakodnevni rad. Uslovi jesu drugačiji, znam, ljudi su siromašniji, program televizije bogatiji, preko računara nam se i snimci ozbiljnih i neozbiljnih pozorišnih predstava i filmovi nude besplatno i kad god hoćemo, ali pozorište hiljadama godina preživljava sve svoje krize, doživljaj predstave „uživo“ zajedno sa mnogim drugim, nepoznatim, ali radoznalim ljudima, nezamenjivo je iskustvo i nadživeće i izazove budućnosti, a kamoli ove sadašnje.
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve