Olji nije potrebno prezime

Ovo je najveća Oljina izložba do danas, kaže Suzana Spasić, saradnica na izložbi, direktorka Fonda Olge Olje Ivanjicki i poslednjih 15 godina slikarkina saradnica. Prvi put je prikazano ne samo likovno delo nego je ilustrovan i njen život, način razmišljanja i sve ono što je činilo jednu od ličnosti koje su obeležile Beograd u drugoj polovini 20. veka. Izloženi su oko 200 umetničkih dela, dok zaostavština broji više od 700 slika, crteža, skica i svega onoga što je ostalo u ateljeu posle njene smrti. Izložen je deo biblioteke, odeća po kojoj je bila prepoznatljiva, deo nakita, sitnice koje su činile njen život, deo kolekcije antikviteta koje je skupljala.

Ova izložba je prilika da se vide dela ove velike slikarke koja se, umesto u okviru neke stalne postavke, čuvaju u depoima Istorijskog muzeja. Suzana Spasić podseća da zaostavština Olje Ivanjicki „nije još do kraja rešena u sudu, iako su Republika Srbija i Fond Olge Olje Ivanjicki u suštini na istom zadatku, da ta dela ostanu sačuvana kao kompletna zaostavština i da postanu u nekom trenutku samostalna jedinica, što bi Olja rekla – muzej. Srećna okolnost je da se sve nalazi u muzeju, da posle njene smrti 2009. godine nije ništa ostalo u ateljeu prepušteno zubu vremena i propadanju. Istorijski muzej odgovorno brine o toj imovini i naša zajednička ideja i povod ove izložbe jeste da pokažemo javnosti da je zaostavština ogromna i da čini izuzetnu celinu u našoj kulturnoj baštini. Bilo bi lepo da se ubrza rešenje koje su ponudili Muzej i Fondacija, da Istorijski muzej Srbije postane vlasnik imovine, pa da se u okviru njega organizuje postavka o Olji kao posebna celina. Država i mi jesmo u sudu suprotstavljene strane, jer to neko mora da bude, ali je država svih ovih godina odvajala sredstva za čuvanje te imovine, odredila je državni muzej, pa smo u suštini na istom zadatku.“

Suzana Spasić navodi da je Fond organizovao 35 izložbi manjeg obima prikazujući Oljine slike uglavnom iz privatnih kolekcija. Izložbe su bile u mnogim gradovima Srbije i u nekim gradovima u svetu: u Parizu, Vašingtonu, Stokholmu, čak i u Adis Abebi u Francuskom kulturnom centru. „Trudili smo se da Olja ne bude zaboravljena svih ovih godina. Sada ova, 36. izložba, u Istorijskom muzeju Srbije kao najveća, pokazala je da Olja nije zaboravljena i ljudi reaguju sa velikim pijetetom, ponekad se i rasplaču, izlaze potpuno opčinjeni tim njenim svetom. Zaborav je veliki neprijatelj umetnika i umetničkih zaostavština, a naš veliki trud i izložba pokazali su da je Olja živa. Nije lako držati sedam meseci izložbu jednog umetnika u gradu. Ako se potom sve vrati u depo, vratiće se, ali ćemo mi nastaviti da radimo onako kako smo i do sada. Ono što nas kao Fondaciju koju je Olja osnovala donekle onemogućava u radu jeste nerešena zaostavština, pa radimo maltene bez novca. Snalazimo se zahvaljujući donatorima i saradnji sa drugim institucijama kulture.“

foto: istorijski muzej srbije

Ono što je najuočljivije na izložbi jeste različitost Oljinih interesovanja: šezdesetih godina je smišljala tzv. kontaktore, projekte za proširenje mogućnosti ljudskih čula i tela koje je koncipirala na futuristički način, poslednjih godina je radila tri revije istorijskog karaktera za modnu kuću Mona: „Teslu“, „Njegoša“ i „Srpsko carstvo“, a pre toga čak i pomalo futuristička ali ostvariva arhitektonska idejna rešenja – projekat za Njujork, za most u Beogradu, čak i jednu građevinu za Mars. „Olja je volela da se oproba u svemu. Smatrala je da umetnike određuje Pikasova rečenica: ‘Nijedan dan bez crte, nijedan dan bez reči.’ Ako i nije slikala, ona je imala bogat društveni život. Pisala je. Poslednjih godina je govorila u diktafon, pa je tako napravila dve knjige poema i proznih zapisa. Ostavila je mnogo toga na različitim poljima, filozofski sagledavajući svet oko sebe, beležeći vreme u kome živi. Još kao studentkinja išla je da planinari. Kada sam to saznala bilo mi je začuđujuće, s obzirom da ju je nekada mrzelo da otpešači i do Narodnog pozorišta. Objasnila mi je da je nije interesovalo planinarenje, već osvajanje vrhova, da sebi zada cilj i onda se natera da ga ispuni. Mislim da je to filozofija njenog trajanja i svega što je uspela da uradi za 60 godina stvaranja. Neke su procene da je imala 30 hiljada umetničkih dela, a to je zadivljujući broj, ogroman“, priča Suzana Spasić.

Tokom trajanja Oljine izložbe (do novembra) Istorijski muzej je petkom organizovao stručno vođenje. Suzana Spasić priča da je „jedan od posetilaca, gospodin koji Olju pamti, da kažem iz nekih davnijih vremena, rekao: ‘Kada Olja Ivanjicki od Kalemegdana krene Knez Mihailovom, kod Palate Albanija se čuje: evo ide Olja! Njoj nije bilo potrebno prezime.’ Znala je kako da se obuče da privuče pažnju. Volim da kažem da je to marketinški potez Olje Ivanjicki u vreme kada mediji nisu bili takvi kakvi su danas, kada nije bilo lako privući pažnju običnog sveta, koji nema nikakve veze sa galerijama, sa izložbama i umetnicima. Možda su je nekada i optuživali, prozivali što umetnost promoviše na taj način, preko medija, televizije, oblačenja, šljokica, bižuterije, šešira. Ali setimo se da je mnogo devojaka otišlo na likovnu akademiju zato što su čule da postoji jedna tako glamurozna slikarka. Na jednom od vođenja pričali smo o izložbi iz 1964. godine i Oljinom prvom skandalu u Beogradu kojim privlači pažnju šire publike spaljivanjem lutke dvojnice. To je bio prvi performans u posleratnom Beogradu, desetak godina pre generacije kojoj pripada Marina Abramović. Jedan drugi gospodin je priznao: ‘Ja sam bio na toj izložbi i u knjizi utisaka sam ostavio negativan komentar. Tek sam sada shvatio da ona nije htela nikakve novotarije sa Zapada, nego da je provocirala da bismo je upoznali, da bismo je zapamtili. I ja sam je od tada zapamtio, to je činjenica.’“

I inače, priča naša sagovornica, Olja je imala otvoren um, bila je prvi umetnik koji je otišao u Ameriku posle rata, kao Fordov stipendista. „To je možda najlepše vreme SAD, kada stvaraju Raušenberg, Vorhol, kada se razvija pop art, dok je ovde bio prvo socrealizam, pa apstraktno slikarstvo. A Olja odlazi u Ameriku i vidi da je skoro sve moguće. I ima potrebu da ovom ambijentu pokaže da može i na drugi način da se umetnički deluje. Tako je donela i performans, pokušavajući da izazove pažnju, možda neki bunt, možda da napravi neki pomak u toj umetnosti. Na kraju, postala je sopstveni projekat, ona je bila performans za sebe, imala je izvesnu magiju. Bila je od onih hrabrih koji su osvajali slobode posle Drugog svetskog rata. Godine 1957. zapisuje da treba istrajati na putu do građevine sinteze. A građevina sinteze je ono što mi danas zovemo muzej Olje Ivanjicki. U suštini, to je jedna duhovna građevina – kako živeti, kako stvarati i kako istrajati na putu. Njen motiv života je bio trajanje, a ne uspeh.“