Devetog januara 2012. godine obeležavalo se dvadeset godina postojanja Republike Srpske, što je na jednom mestu okupilo tada ključne političke aktere s obe strane Drine – Tadića, Dačića, patrijarha Irineja i Dodika. Veče pred proslavu, međutim, u banjalučkom centru „Borik“ pronađena je velika količina oružja, za koju je radnik hale Božidar Stanišljević Bole priznao da ga je sakrio radi preprodaje. To nije sprečilo beogradske medije da se raspišu o raskrinkanoj zaveri „albanske mafije“ i „vehabija“ i njihovom planiranom atentatu na srpskog predsednika i patrijarha.
Zbivanja u „Boriku“ prokomentarisao je ubrzo Andrej Nikolaidis, pisac i tadašnji savetnik za kulturu predsednika crnogorske skupštine, u tekstu „Šminkanje političkog monstruma“. Ali, osim što je napisao da je RS nastala na genocidu kao projekat srpske nacionalističke elite, koja pritom ustrajno radi na podrivanju crnogorske nezavisnosti, takođe se zapitao i ne bi li to bio „civilizacijski iskorak“, pa i „poetska pravda“, da je Bole upotrebio dinamit i puške koje je sakrio u hali. Srpska štampa je, selektivnim citiranjem i izvrtanjem teksta, Nikolaidisa promptno optužila da je „crnogorski Osama bin Laden“ i atentator lično, zahtevajući od države da uputi zvaničnu protestnu notu Crnoj Gori.
Jedino udruženje koje je javno reagovalo u zaštitu autora od medijskog „terorističkog“ huškanja bio je Forum pisaca – a kao jedan od potpisnika „Proglasa javnosti“ našao se i Sreten Ugričić, pisac, filozof i, u tom trenutku, deset godina upravnik Narodne biblioteke Srbije. Hajka se, istog trena, domino efektom preusmerila na njega kulminirajući direktnom pretnjom ministra policije – „Može on da podržava, ali iz zatvora, a ne s mesta upravnika biblioteke“ – i brzom smenom upravnika NBS na telefonskoj sednici Vlade.
DOGAĐAJ UGRIČIĆ
To bi, ukratko, bila skica „januarskog prevrata“ te prelomne izborne godine 2012, čemu je posvećen upravo objavljeni zbornik radova. Podnaslov zahteva objašnjenje: Sreten Ugričić je po vokaciji pisac (autor knjiga Infinitiv, Bog jezika i druge priče, Uvod u astronomiju, Neznanom junaku i dr.), po optužbama
vlasti terorista, a po svom ironičnom opredeljenju astronom – jer se i ovaj narod 1389. opredelio za carstvo nebesko.
Iako su se uvrežili izrazi poput „afera“ ili „slučaj Ugričić“, u uvodnim napomenama insistira se na tome da čitavu stvar treba sagledavati kao događaj, koji upućuje na nesvodivost, otvorenost i višesmislenost, na (ličnu i kolektivnu) traumu koja može biti transformativna. Utoliko je i ovo izdanje pokušaj da se bude veran „događaju Ugričić“, da se prikupi i iznova rastumači onaj višak značenja koji je iz njega proistekao.
Zbornik, u osnovi, ima dva cilja. Prvi je vraćanje u fokus pažnje društveno-političkog konteksta prve i početka druge decenije ovog veka, tj. rasvetljavanje preduslova koji su ovakvu smenu uopšte omogućili, čime se – iz perspektive sociologije, prava, kulture sećanja, kulturnih politika i ideološke analize medija – bave radovi Saše Ilića, Olivere Stošić Rakić, Nevene Bojičić, Olge Manojlović Pintar, Slobodana Beljanskog, Alekseja Kišjuhasa i Ivana Milenkovića. Drugi se tiče Sretena Ugričića kao autora: njegovo filozofsko, književno i esejističko stvaralaštvo analizirano je u tekstovima Gorana Lazičića, Branislava Jakovljevića, Davora Beganovića i Nemanje Mitrovića.
No, ključno pitanje na koje ovaj zbornik pokušava da odgovori glasi: šta nam se, kao društvu, pod oznakom „Ugričić“ dogodilo i pogodilo nas te 2012? I kome je to pogodovalo? I kako je događanje naroda – kao u izvrnutom ogledalu – vodilo odgađanju odroda? Iako se unutar same knjige, nažalost, ne mogu čuti disparatni glasovi po pitanju Ugričićevog lika i dela, ona je kao celina izrazito polemična prema čitavom društvenom, političkom i ideološkom nasleđu koje je omogućilo njegovu smenu.
Kao književnik, Ugričić pripada postmodernističkoj grupaciji mlade srpske proze – blizak „paradigmi Kiš“ koja se, za razliku „paradigme Pavić“, nije priklonila eskapističkoj relativizaciji istorije – i to na liniji konceptualne umetnosti i prakse tzv. jezičkih radova i nekreativnog pisanja, po svojim filozofskim aspiracijama blizak Konstantinoviću i Ugrinovu ili Morisu Blanšou. U svojim esejima trudio se da, usled „hronične insuficijencije odgovornosti i imaginacije“, približi etiku i estetiku, ističući da se iz etničkog principa mora preći u etički jer je to „razlika koja čini kulturu“. Zbog toga je u medijima odavno stekao reputaciju izdajnika i antinacionalnog kulturnog udarnika, što je išlo dotle da je Pečat čak izveštavao kako se u NBS sprovodi „kulturni genocid“.
Prema tome, na delu nije bio naprosto progon jednog upravnika, nego smaknuće pred očima već duboko slomljene javnosti, politički ritual – ili, u ovom slučaju, „rijaliti hvatanja teroriste“ – nalik na javna pogubljenja čija je funkcija, prema Fukou, bila da posmatrače uključi u sam događaj pretvarajući ih u (sa)učesnike. Dok je država demonstrirala predmoderno (čitaj: feudalno) shvatanje javnih institucija, pocepavši „simboličko tkivo republike“, izostale su reakcije i UKS i SKD, dok je srpski PEN tek naknadno objavio svoje skriveno saopštenje. Bila je to posledica urušavanja ustanova kulture oduzimanjem njihove autonomije koaliciono-konkursnim kadriranjem, a Ugričićeva smena – kao i mnoge koje će uslediti narednih godina – pokazala je kako „ratovi u kulturi“ služe kao puki paravan za dublje društvene sukobe i kriminalne zloupotrebe vlasti.
Ideološki teren, kako sugerišu autorke i autori radova, pripreman je godinama unazad. Proces suočavanja sa prošlošću doživeo je potpuni neuspeh, RS i Kosovo ostali su društvena tabu tema, DS je rehabilitovala SPS, državni projekat Andrićgrad pretvorio se u Kusturičin lični folklorno-eklektični Diznilend, koji kao mesto sećanja falsifikuje istoriju ratova itd. A sve kockice su se spojile kada je Tadić, na spomenutoj proslavi 9. januara, prihvatio orden koji su pre njega primili Milošević i, u nešto drugačijoj verziji, Karadžić, Mladić i Šešelj. Sagledana iz te perspektive, ovo je zapravo knjiga o izborima 2012. odnosno o kontinuitetima između prethodne i potonje vlasti.
Na kraju, ne treba izostaviti ni „bilans stanja“ sveobuhvatne modernizacije biblioteke za Ugričićevog mandata: rekonstrukcija enterijera, saniranje i prilagođavanje infrastrukture novoj informaciono-tehnološkoj mreži, povezivanje sa evropskim i svetskim strukovnim organizacijama, digitalizacija građe, osavremenjena katalogizacija, uticaj na donošenje novih zakona u vezi sa bibliotečkim aktivnostima, bogata izdavačka delatnost, intenzivan tribinski i izložbeni program…
MEDI–REJD KAO SUDBINA
Portretu naslovnog junaka koji dobijamo ovom knjigom ipak nedostaju pojedina razjašnjenja, poput onih o kolebanjima treba li potpisati proglas ili ne, ili o pokajničkoj izjavi, nesumnjivo datoj (ili barem odobrenoj) pod pritiskom dešavanja, kojom se – nedoslednim izgovaranjem na „neopreznost“ i „nacionalnost“ – izašlo u susret državnim i medijskim progoniteljima.
Međutim, ako svedočenje o istini (zločina), kao krajnje subverzivan čin, predstavlja uslov vaskrsenja iz društvene smrti u Neznanom junaku, tada i ovaj zbornik – objavljen u osvit desete godišnjice progona – može biti svedočenje o istini „događaja Ugričić“ koje ovog pisca, barem nakratko, vraća među žive autore koje nam valja čitati.
Sam je Ugričić, naposletku, maltene postao medi-rejd o kojem je tako nadahnuto pisao: nedostupan iako postoji, prisutan svojim upadljivim odsustvom. Nije li to (doduše, podmetnuta) ironična realizacija jednog celoživotnog projekta?
