Očajnička potreba za pričom

Ja ne znam zašto radim to što radim. Da znam, verovatno više ne bih osećao potrebu da to radim. Jedino što mogu da kažem, i to sa najvećom sigurnošću, jeste da tu potrebu osećam od najranije mladosti. Reč je o pisanju, posebno o pisanju kao načinu da se ispričaju priče, izmišljene priče koje se nikada nisu zbile u onome što nazivamo stvarnim svetom. To je svakako čudan način da čovek provede život – sedeći u sobi, s olovkom u ruci, iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u godinu, pokušavajući da po listovima papira reči rasporedi tako da one stvore nešto što ne postoji nigde drugde do u njegovoj glavi. Zašto bi, pobogu, bilo ko želeo da se bavi nečim takvim? Jedini odgovor koji mi pada na pamet jeste: zbog toga što mora, zbog toga što drugog izbora nema.

Ta potreba da se stvara, kreira, smišlja, bez sumnje predstavlja fundamentalni ljudski poriv. Ali s kojim ciljem? Koja je svrha umetnosti, posebno umetničke proze, u ovome što nazivamo stvarnim svetom? Meni nijedna ne pada na um – barem ne u praktičnom smislu. Knjiga nikada nije nahranila gladno dete. Nikada nije zaustavila metak koji je ulazio u telo žrtve ubistva. Knjiga nikada nije zaustavila bombu koja usred rata pada na nedužne civile. Neki vole da misle kako su ljudi bolji ukoliko se dive umetnosti i cene je – da su pravičniji, moralniji, saosećajniji, osetljiviji. Možda to i jeste tačno – ali samo u retkim, usamljenim slučajevima. No, nemojmo zaboraviti da je Hitler u životu počeo kao umetnik. Tirani i diktatori čitaju romane. Ubice u zatvorima čitaju romane. I ko može reći da i oni, kao i svi ostali, ne osećaju isti užitak prilikom čitanja.

Drugim rečima, umetnost je beskorisna – ili je barem takva kada se uporedi s poslom koji obavljaju vodoinstalateri, ili lekari, ili putari. Ali, da li je beskorisnost loša stvar? Da li nedostatak praktične svrhe znači to da su i knjige i slike i gudački kvarteti prosto gubljenje vremena? Mnogi ljudi tako misle. Ali ja zastupam stav da je upravo beskorisnost to što umetnosti obezbeđuje vrednost – i da je stvaranje umetničkih dela ono što nas razlikuje od svih drugih bića koja nastanjuju ovu planetu, odnosno da je to ono što nas, u osnovi, čini ljudskim bićima. Raditi nešto iz čistog zadovoljstva i lepote koju taj rad pruža. Pomislite samo na uloženi trud, na mnoge sate vežbanja i disciplinu koji su neophodni da bi se postalo svršeni pijanista ili igrač. Sva ta patnja i naporan rad, sva odricanja da bi se postiglo nešto što je potpuno i savršeno… beskorisno.

Proza, ipak, obitava u donekle drugačijem predelu u odnosu na ostale umetnosti. Njen medijum je jezik, a jezik je nešto što delimo s drugima, nešto što nam je svima svojstveno. Od trenutka kada naučimo da govorimo, počinjemo da razvijamo jednu vrstu žudnje za pričama. Oni koji se sećaju svog detinjstva, setiće se i s kolikim se nestpljenjem iščekivala Priča za Laku Noć – kada bi majke ili očevi sedali kraj naših uzglavlja, u polumraku, i počinjali da čitaju iz neke knjige bajki. Nama, koji smo i sami roditelji neće biti teško da uhvatimo tu napetu pažnju u očima svoje dece dok im čitamo. Odakle tolika želja za slušanjem? Bajke su često okrutne i nasilne, u njima ima odsecanja glava, kanibalizma, grotesknih transformacija, i zlih čarolija. Pomislio bi neko kako su takvi sadržaji previše strašni za malo dete – ali ono što te priče detetu omogućuju da iskusi jeste upravo susret s vlastitim strahovima i unutrašnjim trvenjima, a u savršeno bezbednom i zaštićenom okruženju. Takva je magija priča: u stanju su da nas odvuku do dna pakla, ali su zapravo bezopasne.

Starimo, ali se ne menjamo. Ukus nam je istančaniji, ali u osnovi i dalje ličimo na ono što smo bili u mladosti, željni smo da čujemo sledeću priču, pa još jednu, i još jednu. Godinama se već, u svim zemljama zapadnog sveta, objavljuju članci u kojima se žali nad činjenicom da sve manje ljudi čita knjige, nad tim što smo ušli u doba koje neki nazivaju dobom „postpismenosti“. Možda to i jeste tako, ali istovremeno univerzalna želja za pričama nije umanjena. Na kraju krajeva, romani nisu jedini izvor. Filmovi i televizija, čak i stripovi proizvode ogromne količine fikcionih pripovesti, a javnost ih i dalje guta s ogromnom strašću. To je zato što su ljudskim bićima priče potrebne. Potrebne su im očajnički, gotovo isto onoliko koliko im je potrebna hrana, i na koji god način da su predstavljene – bilo da su odštampane na listu hartije, ili da dolaze sa ekrana – bez njih je život nemoguće zamisliti.

No, kada je reč o romanu, o stanju u kome se nalazi, o njegovoj budućnosti, ja sam u velikoj meri optimista. Kada su knjige u pitanju, brojke nisu važne – jer postoji samo jedan čitalac, svaki put samo jedan. Time se može objasniti i ta specifična snaga koju roman ima, i zbog čega, po mom mišljenju, on nikada ne može izumreti kao forma. Svaki roman jeste rezultat ravnopravne saradnje između pisca i čitaoca, i to je jedino mesto na svetu gde se dvoje neznanaca sreću u uslovima potpune bliskosti. Svoj život provodim u razgovoru s ljudima koje nikada nisam video, koje nikada neću upoznati, i imam nameru da s tim nastavim sve dok ne prestanem da dišem.

To je jedini posao kojim sam ikada poželeo da se bavim.