Paco de Lucia,
44. BEMUS,
Sava centar, Beograd, 18. X 2012.
U sezonskoj bujici, mada ne i poplavi koncerata u glavnom gradu Srbije, među (preko)brojnim s naslovima tipa ‘Muzika za dušu’ i ‘Naj-žurka na Balkanu’ mirno odudara onaj ‘naslovljen’ jedino imenom izvođača – Pako de Lusia (Paco de Lucia, r. 1947, pravim/punim imenom Francisko Gustavo Sančez Gomez), i dovoljno. Za beogradsku publiku, i više nego. Čak i za one koji misle da je flamenko roze ptica.
Jer, Pako je ovde (doslovno) drag pa i čest gost još od kasnih ‘70-ih, u raznim postavama i fazama svoje karijere. Može se reći da smo u trećem milenijumu čak i uhvatili korak s njim, da nam dolazi u gotovo redovnim razmacima od po nekoliko godina, makar više ne donosi mnogo promena. Ništa manje važno je i de Lusijino diskografsko prisustvo kod ovdašnjih ljubitelja, kroz sve te decenije, još od LP-vinila. Ilustracije radi: 2003. objavljen je njegov luksuzni, masivni CD box-set Integral (Universal, remastered, limited edition s knjigom, bonusima…) od 26 albuma, dotad verovatno najveći i najskuplji te vrste u muzičkoj industriji, i kako su (takoreći izložbeni) primerci stizali u elitne beogradske radnje, tako su nestajali iz izloga – neki ljudi su spontano ulazili i smesta ih kupovali za keš!
I, ovog puta, ne škodi ni pojavljivanje pod okriljem zanimljivog slogana ‘Opsada Beograda’, u okviru 44. Beogradskih muzičkih svečanosti (jer od toga je skraćenica BEMUS, šta god Tvitovac disharmonisao). Činjenica da Pakov koncert jednako pristaje umetničko-muzičkoj manifestaciji, gitarskom pa i džez-festivalu – možda sleduje konvergencija ovdašnjih međunarodnih muzičkih smotri? Kakogod, u razmrdanom konceptu ovog BEMUSa – ‘Nova klasika’, ‘Nova i stara klasična muzika’ – najvećem živom flamenko-gitaristi ‘pripala’ je i najveća dvorana (oko 3.500 sedišta), koju je ionako u više navrata rasprodavao bez muke. I sada, s ulaznicama po ceni 1.800–3.200d. (ne skupljim nego prošli put!) napunila ju je raznolika, neupadljiva publika, došla onako starinski, jednostavno – da sluša čuvenog vrhunskog svirača. To beše sasvim dovoljan razlog za odlazak na koncert, u doba kad su ti ljudi upoznavali sebe, svet, muziku pa i Paka.
Februara 2010. na XI Guitar Art Festivalu, sa bine ‘Sava centra’ De Lusia je i započeo svetsku turneju, pa se evo i vratio na to poprište – bitno neizmenjen. Da nije prvih par tačaka sedeo sam i muzicirao, pa postepeno uvodio pevača, perkusionistu, bas-gitaristu, klavijaturistu te na samom kraju i drugog, takođe akustičnog gitaristu, teško bi zaključili ko je vođa ili zvezda sastava. Ne samo da Pako nije iskakao, nego su članovi ujednačenog seksteta zdušno doprinosili makar dlanovima dok za njihov matični instrument nema posla, te je glavne iskorake (i doslovno) pravio odsečni plesač. De Lusijin virtuozitet ionako odavno nije u pitanju, čak ni njegova vrhunska izvođačka kondicija – mada su tipični pikadosi ređi – pa uravnoteženi KUD-ovski pristup sasvim odgovara. Veštački zaslađivač s hromatskom usnom/elektronskom harmonikom (u alternaciji s crno-belim dirkama) sad je bio umereniji.
Uz nenametljivo osvetljenje i minimum scenografije, pažnja i tople reakcije publike bile su jedini ‘specijalni efekti’ 80 minuta ovog običnog odličnog koncerta, da bi duga salva aplauza izazvala 20-minutni bis. Naravno, i staru Entre Dos Aquas, takoreći Pakov zvučni zaštitni znak, iliti hit-instrumental. Dug je put Lusijin mali (od majke Portugalke) prevalio: el vunderkind, preko albuma Fuente y caudal (‘73, Polygram, s kojeg je rumba Entre…) i Novog flamenka, do još uvek aktuelnog studijskog Cositas buenas (2004, Blue Thumb/Universal), i zapravo tradicionalističke live-postavke.
Nadam se da će još koji put stići kod nas, priželjkujem kao na počecima, samo u duetu ili triju akustičnih gitara, možda i s flautom ili saksofonom.
Živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine. Najnoviji primer je Narodno pozorište u Beogradu
Narodno pozorište ima nov Pravilnik o radnoj disciplini koji se od prethodnog razlikuje samo po članu kojim se definiše kazna zbog javnog izražavanja političke opredeljenosti. Kazna je otkaz
Jelena Gvozdenac Martinov direktorka Narodnog muzeja u Zrenjaninu, odlučila je da likovnim umetnicima oduzme prostor Galerije. Bez objašnjenja. I to u vreme dok je Zrenjanin prestonica kulture
“Samo u završnoj fazi ‘trke za Trst’, od 1. ožujka 1945. do završetka operacija, Jugoslaveni su imali oko 2000 mrtvih i ranjenih. Impresivna je i količina naoružanja: 366 topova, 622 minobacača, 80 tenkova, haubica i oklopnih vozila, te 4184 mitraljeza i puškomitraljeza. Četvrtom armijom zapovijedao je general Peko Dapčević, a među vojnicima su bili i oni koji će kasnije ostvariti važne karijere, poput Milke Planinc i Većeslava Holjevca”
Upravo stoga što je bio, ili se znao nametnuti, kao odjek zajedničke ideologije (kako u “karađorđevićevskoj”, tako i u Titovoj Jugoslaviji), Andriću je bilo “dozvoljeno” odabrati kome i kako pripada. Jednostavno je bio osoba takva kova i stoga mu je kao “zajedničkom jugoslavenskom duhovnom blagu” uspje(va)lo biti “i njihov i naš”, što Desnici, također klasiku hrvatske i srpske, dakle jugoslavenske, ali nedvojbeno i svjetske književnosti, nije bilo dozvoljeno
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
