Paco de Lucia,
44. BEMUS,
Sava centar, Beograd, 18. X 2012.
U sezonskoj bujici, mada ne i poplavi koncerata u glavnom gradu Srbije, među (preko)brojnim s naslovima tipa ‘Muzika za dušu’ i ‘Naj-žurka na Balkanu’ mirno odudara onaj ‘naslovljen’ jedino imenom izvođača – Pako de Lusia (Paco de Lucia, r. 1947, pravim/punim imenom Francisko Gustavo Sančez Gomez), i dovoljno. Za beogradsku publiku, i više nego. Čak i za one koji misle da je flamenko roze ptica.
Jer, Pako je ovde (doslovno) drag pa i čest gost još od kasnih ‘70-ih, u raznim postavama i fazama svoje karijere. Može se reći da smo u trećem milenijumu čak i uhvatili korak s njim, da nam dolazi u gotovo redovnim razmacima od po nekoliko godina, makar više ne donosi mnogo promena. Ništa manje važno je i de Lusijino diskografsko prisustvo kod ovdašnjih ljubitelja, kroz sve te decenije, još od LP-vinila. Ilustracije radi: 2003. objavljen je njegov luksuzni, masivni CD box-set Integral (Universal, remastered, limited edition s knjigom, bonusima…) od 26 albuma, dotad verovatno najveći i najskuplji te vrste u muzičkoj industriji, i kako su (takoreći izložbeni) primerci stizali u elitne beogradske radnje, tako su nestajali iz izloga – neki ljudi su spontano ulazili i smesta ih kupovali za keš!
I, ovog puta, ne škodi ni pojavljivanje pod okriljem zanimljivog slogana ‘Opsada Beograda’, u okviru 44. Beogradskih muzičkih svečanosti (jer od toga je skraćenica BEMUS, šta god Tvitovac disharmonisao). Činjenica da Pakov koncert jednako pristaje umetničko-muzičkoj manifestaciji, gitarskom pa i džez-festivalu – možda sleduje konvergencija ovdašnjih međunarodnih muzičkih smotri? Kakogod, u razmrdanom konceptu ovog BEMUSa – ‘Nova klasika’, ‘Nova i stara klasična muzika’ – najvećem živom flamenko-gitaristi ‘pripala’ je i najveća dvorana (oko 3.500 sedišta), koju je ionako u više navrata rasprodavao bez muke. I sada, s ulaznicama po ceni 1.800–3.200d. (ne skupljim nego prošli put!) napunila ju je raznolika, neupadljiva publika, došla onako starinski, jednostavno – da sluša čuvenog vrhunskog svirača. To beše sasvim dovoljan razlog za odlazak na koncert, u doba kad su ti ljudi upoznavali sebe, svet, muziku pa i Paka.
Februara 2010. na XI Guitar Art Festivalu, sa bine ‘Sava centra’ De Lusia je i započeo svetsku turneju, pa se evo i vratio na to poprište – bitno neizmenjen. Da nije prvih par tačaka sedeo sam i muzicirao, pa postepeno uvodio pevača, perkusionistu, bas-gitaristu, klavijaturistu te na samom kraju i drugog, takođe akustičnog gitaristu, teško bi zaključili ko je vođa ili zvezda sastava. Ne samo da Pako nije iskakao, nego su članovi ujednačenog seksteta zdušno doprinosili makar dlanovima dok za njihov matični instrument nema posla, te je glavne iskorake (i doslovno) pravio odsečni plesač. De Lusijin virtuozitet ionako odavno nije u pitanju, čak ni njegova vrhunska izvođačka kondicija – mada su tipični pikadosi ređi – pa uravnoteženi KUD-ovski pristup sasvim odgovara. Veštački zaslađivač s hromatskom usnom/elektronskom harmonikom (u alternaciji s crno-belim dirkama) sad je bio umereniji.
Uz nenametljivo osvetljenje i minimum scenografije, pažnja i tople reakcije publike bile su jedini ‘specijalni efekti’ 80 minuta ovog običnog odličnog koncerta, da bi duga salva aplauza izazvala 20-minutni bis. Naravno, i staru Entre Dos Aquas, takoreći Pakov zvučni zaštitni znak, iliti hit-instrumental. Dug je put Lusijin mali (od majke Portugalke) prevalio: el vunderkind, preko albuma Fuente y caudal (‘73, Polygram, s kojeg je rumba Entre…) i Novog flamenka, do još uvek aktuelnog studijskog Cositas buenas (2004, Blue Thumb/Universal), i zapravo tradicionalističke live-postavke.
Nadam se da će još koji put stići kod nas, priželjkujem kao na počecima, samo u duetu ili triju akustičnih gitara, možda i s flautom ili saksofonom.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
