Dvadeset trećeg septembra ove godine dobila sam od urednice izdavačke kuće Kontrast predlog za saradnju: dve knjige s nemačkog, poezija i proza. U i-mejlu je, uz to, pisalo i: „Rado bismo se sreli s Vama i razgovarali o Estetici otpora, jer imamo dalje predloge za Vas“.
Odgovorila sam (27. septembra) da zahvaljujem na predlogu, ali da pre bilo kakvih dogovora molim da se uzme u obzir činjenica da ću u pisanoj formi kritikovati srpski prevod Vajsove Estetike otpora, te da s obzirom na to izdavač treba da odluči hoće li da sarađuje sa svojom kritičarkom ili ne.
Na ovaj moj dopis nije bilo odgovora.
Kad je kritika („Jesmo li izgubili Estetiku otpora„) 4. novembra objavljena u nedeljniku „Vreme“, smatrala sam osnovnom pristojnošću da tekst pošaljem urednici koja mi se svojevremeno obratila. Nije mi odgovorila ona, nego Vladimir Manigoda, osnivač izdavačke kuće Kontrast:
„Žao mi je što ste napisali ovaj tekst jer on ni na koji način nije usmeren ka eventualnom poboljšavanju prevoda ili rešenju mogućeg problema. Ovako ste samo postali deo još većeg problema. Lako ste ovakav tekst u formi mejla mogli da napišete i nama i da možda dogovorimo saradnju vezanu za korekturu ili čak i novi prevod. Činjenica da ste ime Kontrasta u tekstu pomenuli daleko više puta nego samog prevodioca dovoljno govori o vašim namerama. Ovako se bojim da ćemo ovaj razgovor nastaviti u sudnici gde ćete objasniti kako je moguće da je vama izdavač važniji od samog prevodioca koji je pomenutu knjigu i preveo.“ Naveo je i da je prevod imao „više pozitivnih kritika u novinama i dve vrlo posećene promocije“, kao i to da „Slobodan Damnjanović nije bilo ko u svetu prevođenja već čovek koji u svojoj bogatoj prevodilačkoj karijeri koja traje već skoro pedeset godina ima daleko više prevoda nego vi. Samo sa nemačkog jezika preko dvadeset knjiga što dovoljno govori o našoj želji da prevod bude urađen na najbolji način.“
Teško da bi se „taj i taj broj knjiga“ mogao uzeti za merilo bilo čega osim kvantiteta, ali to je najmanje problematično mesto u dopisu izdavača Manigode.
Manigoda se služi retorikom studentskih pobuna iz vremena moje mladosti, od Nemačke do SAD: „Ako nisi deo rešenja, onda si deo problema“. Ta lozinka značila je upravo suprotno onome što u nju učitava Manigoda. Značenje je, naime, nekada bilo: ako javno ne učestvuješ u pobuni, ti podržavaš rđavo postojeće stanje i zbog toga si deo problema. Javna kritika bila je deo pobune; ćutanje ili šuškanje iza zavese – njena negacija (i, implicite, afirmacija rđavog stanja).
Izdavaču Manigodi javna kritika ne godi. U četiri oka – kako da ne, sve zajedno s mogućnošću „korekture“ objavljenog prevoda ili čak s prevođenjem nanovo . Ali javno? E, to nikako!
„Činjenica da ste ime Kontrasta u tekstu pomenuli daleko više puta nego samog prevodioca dovoljno govori o vašim namerama“. Zbog tih pretpostavljenih namera, čiju sadržinu, doduše, ne otkriva, poseže Manigoda za sredstvom odavno oprobanim u srpskoj javnosti: preti sudom. Čemu bi tu trebalo suditi? Tome što je u kritici prevoda izdavač kritikovane knjige uopšte pomenut ili tome što je pominjan nedopušteno često? Koliko je puta dopušteno? Koga da pitamo za limit? I još, ako nije dozvoljeno javno pomenuti izdavača, znači li to da se on, u stvari, svog izdanja odriče? Ko, po mišljenju izdavača Manigode, ima završnu reč kad je štampanje knjige u pitanju? Preciznije, ko daje odobrenje za štampu? I da li je u izdavačkoj praksi kako je vidi izdavač Manigoda odobrenje za štampu još uopšte od značaja? Pitanje odgovornosti za izdato delo uopšte se više ne postavlja? Zaista, kakva udobna pozicija.
Kako izdavač Manigoda, tako i prevodilac Damnjanović sluti da kritičarka kritikuje njegov prevod ne zato što prevod ne valja, nego iz sasvim drugih, skrivenih, mračnih razloga. I kaže: „Gospođu Gojković nikada nisam sreo u životu pa joj samim tim nisam mogao učiniti nikakvu nepravdu i probuditi u njoj želju za osvetom, pa mi nije strana pretpostavka da je njena kritika možda uperena protiv jednog mladog, uspešnog i izuzetno perspektivnog izdavača“.
Predmetom kritike se, dakle, ne smatra prevod objavljene knjige, nego naprotiv nadređena instanca – u ovom slučaju, izdavačka kuća. Kako bi lepo bilo da u toj reakciji ima bar malo originalnosti! I izdavač i prevodilac toliko zdušno prigrljuju praksu savremenog političkog govora, prema kojoj je svaka kritika samo i jedino izraz zakulisnih namera, zlobe i omraze, osvetništva, da čitaocu ostaje samo da se čudi što tu duboko destruktivnu praksu neguje upravo onaj koji je svoju IK nazvao Kontrast. Kontrast čemu kad se preuzima ono što je u javnom govoru (i ponašanju) najgore?
Inače, pripisivanje drugome „želje za osvetom“ itd. stari je, poznati, potvrđeni psihološki mehanizam, koji se zove projekcija (na drugog se projektuje ono što bi bila vlastita reakcija) i služi koliko ličnoj odbrani, toliko i pritisku na drugu stranu, u ovom slučaju blaćenju i klevetanju one koja se doživljava kao protivnik (= kritičarka).
U svojoj „kritici“ moje kritike prevoda Estetike prevodilac Damnjanović ni jednom rečju se ne osvrće na svoje, sa moje strane pokazane i dokazane belodane greške svih vrsta (od pogrešnih značenja do ogrešenja o stil, da sad ne idem nanovo u detalje), nego lovi tobožnje kritičarkine greške u „alternativnom prevodu“. Što se njih tiče, korisno je da u vezi s rečima koje ga zbunjuju („paska“, „okrastali“) pogleda i šestotomni Rečnik srpskog i hrvatskog književnog jezika u izdanju Matice srpske, a u vezi s pridevom „mogućan“ da, pored Rečnika, obrati pažnju i na gramatički fenomen koji se zove pridevski vid.
Što se pak njegovih opažanja „o veštini i zadatku prevodioca“ tiče, srećniji bismo bili bez njih. „Prevod nije mehaničko preslikavanje stranog teksta, prevod je umetnost. Kada je u pitanju književnost, ne prevode se reči, prevode se slike; ne čuva se doslovni red reči i dužina rečenice, čuva se lepota izraza i snaga doživljaja… Moj prevod je tumačenje, prenošenje sadržaja dela iz jedne u drugu kulturu“. Ove umorne fraze pre su dimna zavesa iza koje nema ničega, nego bilo kakvo objašnjenje veštine prevođenja, o umetnosti da i ne govorimo. Između preslikavanja teksta i nalaženja adekvatnog, autoru srodnog rešenja u drugom jeziku puca ogroman prostor. Ne čuva se „lepota izraza“ (Vajs bi se tri puta okrenuo oko sebe kad bi čuo ovakvu karakterizaciju svoje proze), niti se autorov tekst „tumači“ tako što mu se oduzimaju njegova osnovna i bitna svojstva. Ponoviću citiranu rečenicu Džordža Štajnera (valjda ne treba objašnjavati ko je on): „Prevođenje je egzaktna umetnost“. Prevodilac Damnjanović je nju u mojoj kritici prevoda Estetike prevideo ili je nije razumeo. Da, u pitanju je oksimoron, spoj protivrečnih pojmova koji tvore novi pojam, i poenta je upravo u tome: spoji znalački ono egzaktno (precizno, tačno, merljivo) i ono umetničko (imaginativno, neortodoskno, slobodno) i prići ćeš onome što se zove umetnički prevod. „Sloboda“ ni u prevođenju ne znači raspojasanost i proizvoljnost. Ne treba studirati filozofiju da bi se znalo: sloboda koja sebi ne ume da postavi ograničenja nije sloboda nego haos. A kome treba još haosa, u književnosti i inače?
I, da, za sam kraj, jedna gramatička napomena: genitiv množine imenice prevodilac nije „prevodioca“ (to je genitiv jednine), nego „prevodilaca“. Damnjanović na jednom mestu kaže: „Nikad sebi ne bih dozvolio da idem za tuđim tragovima, da lovim greške svojih kolega prevodioca“. Pa, jasno je i zašto.
