O stradanjima, velikim i malim

U nedelju 20. februara u Narodnom pozorištu je posle tri decenije gostovalo Narodno pozorište iz Sarajeva. Činjenica da je ovo prvo gostovanje NP Sarajevo u NP Beograd nakon raspada Jugoslavije, da je na tom gostovanju prikazana predstava o stradanju građana Sarajeva u opsadi 1992–1995 i da je predstava pozdravljena toplim i dugim aplauzom, značajan je događaj sam po sebi. Duboka tišina u kojoj je protekla predstava, a zatim ustajanje i aplaudiranje publike na kraju izvođenja sigurno će biti utisak koji će mnogi nositi sa sobom još dugo. Međutim, pisati dalje o tome značilo bi staviti sam događaj ispred umetnosti, a to bi bilo i pogrešno i nepravedno.

Predstava To nikad nigdje nije bilo govori o jednom veoma teškom vremenu, a nastala je u drugom teškom vremenu (pandemija) i ta dvostruka težina konteksta obeležava je na poseban način. Osnova je roman čuvenog sarajevskog teatrologa, profesora univerziteta i pisca Tvrtka Kulenovića Istorija bolesti. Roman je lična ispovest Kulenovića tokom opsade Sarajeva. Na početku opsade njegova majka leži u bolnici. Tokom opsade njegova supruga oboleva od kancera. Dve najznačajnije žene u njegovom životu on ne uspeva dostojno da sahrani usled stalne ratne opasnosti. Dok se oko autora rastaču sve vrednosti, pisac nastoji da kroz pisanje i vezu sa literaturom sačuva sopstveni identitet. Roman je dramatizovao nekadašnji Kulenovićev student, sada cenjeni evropski dramaturg i teatrolog Darko Lukić, koji je u dramatizaciju uključio i citate iz literature koja je za pisca važna (Kulenovićev roman Čovekova porodica, citati Malarmea, Dantea…). Predstavu je režirao drugi Kulenovićev student koji je sa njim delio ratnu sudbinu grada – Dino Mustafić. Pošto je roman lična priča o stradanju, ekipa predstave je u dramatizaciju uključila i svoja iskustva i dokumentarne materijale o opsadi grada, čime je tekst predstave postao i njihova lična priča. Taj zadatak je poveren dramaturškinji i glumici iz ansambla Vedrani Božinović. Tako je nastao višeslojan tekst predstave koji u sebi sadrži različite materijale, a određuje ga narativna struktura romana.

Reditelj predstave Dino Mustafić je složenu strukturu predstave nadogradio složenom pozorišnom strukturom. Dok nam glumci pripovedaju priču o stradanju junaka i njegovog grada, gledamo plesne delove (koreograf Ena Kurtalić) i video (montaža Danko Bevanda). Scena je prazna – na sredini su trosedi i fotelje koji predstavljaju ostatke kućnog nameštaja s kraja osamdesetih, razbacanih unaokolo u stanu koji je rastresen i devastiran. U pozadini su dugi štenderi sa garderobom nalik na depo za kostime. Scenski prostor (scenograf Mirna Ler) istovremeno simbolizuje i intimni prostor junaka i pozorište. Iako u dramatizaciji postoje likovi koji su okosnica, Tvrtko (Slaven Vidak), Lidija (Vedrana Božinović) i Tvrtkova majka (Kaća Dorić), Tvrtkov otac (Ermin Sijamija) i Zoran, Tvrtkov brat (Aldin Omerović) najtačnije bi bilo reći da je čitav glumački ansambli glavni junak, kao što je i grad glavni junak ratne tragedije. Na početku predstave je potresna scena nabrajanja imena, prezimena i godina rođenja i smrti stvarnih građana Sarajeva. Patnja je konstantna od početka do kraja predstave. Isto osećanje se izražava kroz igru glumaca, ples i video – svi ovi elementi predstave ne funkcionišu kao kontrapunkti naraciji već kao jedna ravna linija. Zbog toga imamo osećaj da bi kraj svake scene istovremeno mogao biti i kraj predstave. Taj problem je naročito prisutan u samoj završnici kada i bukvalno imamo bar tri kraja jer je autorski tim želeo da zatvori sve linije priče. Tako imamo Lidijinu smrt, intimni iskaz građanke o seriji umiranja koja počinje devedesetih i nastavlja se do 2020. tj. umiranja od korone, epilog o literaturi i pesmu hora građana. Iako imamo osećaj da je predstava mogla biti kraća, ono što ćemo sigurno pamtiti jesu uzbudljive i potresne scene. Najjači utisak u predstavi ostavljaju sami dokumentarni iskazi i pojava Kaće Dorić koja u sebi ima i dečije radosti i staračke krhkosti. Istakli bismo i scenu simboličkog masovnog ubistva kada kao znak smrti svaki glumac zbaci sa sebe odelo, ode do štendera, uzme naredno odelo ponovo ga nakon simboličkog klanja zbaci sve dok pred publikom ne ostane hrpa koja najslikovitije i najstrašnije simbolizuje izgubljene živote u Sarajevu od 1992. do 1995. godine.

…

foto: promo

Kraljevačko pozorište je na sceni Ateljea 212 izvelo komad Tijane Grumić Fleke. Drama ima formu poeme u slobodnom stihu čije se reči na različite načine razmeštaju po papiru. Nema ni dijaloga ni likova ni didaskalija, ali postoji kontinuitet priče o odrastanju devojčice na siromašnoj periferiji koje je duboko obeleženo rodnom podelom uloga. Drama govori o pokušajima ljudskog bića da preskoči rodne granice i dostigne ličnu sreću koju čine jednostavne stvari kao što su mogućnost da se vozi auto, da se putuje, pliva, ide na more… Ceo život je obeležen flekama – flekom od krvi majke koja je umrla na porođaju na zadnjem sedištu tatinog auta, krvi oca koji je poginuo u svojoj radionici tako što ga je spljeskao kamion, fleka od vlage u bakinoj kući… Smrt u ovoj drami nije velika, istorijska činjenica puna stradanja i patosa već se kao senka provlači kroz život ostavljajući neizbrisive tragove – fleke. Komad Tijane Grumić je jednostavan i nepretenciozan i za nas bi možda ostao neproziran da reditelj Jug Đorđević nije pažljivo radio sa glumcima. Tekst je podeljen tako da su glumci ponekad likovi, a ponekad naratori koji pomažu glasu devojčice (Aleksandra Arizanović) da ispriča priču. Dragana Varagić igra ulogu bake i naratorke, a Gorica Dinulović i Zoran Cerović igraju likove sa kojima devojčica i baka dolaze u kontakt – tatu, mamu, komšinice, slučajnu prolaznicu na drumu koja liči na Kasandru iz serije… Njih dvoje su bili dobra podrška Arizanovićevoj i Varagićevoj jer su se potrudili da ih razlikujemo u različitim ulogama. Aleksandra Arizanović je uverljivo dočarala životnu radost i optimizam kakvu poseduje mlado, ljudsko biće koje puno nade gleda u budućnost i koga realne životne prepreke ne mogu lako pokolebati. Ona veoma vešto i neprimetno prelazi iz uloge naratora u ulogu lika u radnji. Posebno je uzbudljivo kada kao narator na detinje jednostavan način objašnjava kako je ostala prvo bez majke, a zatim i bez oca. U trenutku susreta licem u lice sa partnerom uđe u lik devojčice koja plače zbog rastanka sa majkom i pogibije oca. Iako je njen kostim – uske streč pantalone, dekoltirani gornji deo i kaubojski šešir, asocirao na erotičnost varijetetsko-cirkuske zabavljačice, Arizanovićeva nas je ekspresivnom glumom ipak uverila da igra devojčicu koja pripoveda o odrastanju. Njenog seksepila smo svesni u trenucima kada pleše. Pravi biser ove podele je glumica Dragana Varagić koja igra baku. Bilo da nemo prati radnju ili da je narator, komentator ili lik, Dragana Varagić je u svakom trenutku fokusirana, posvećena i svesna svog glumačkog zadatka u predstavi. Ona igra plastično i jasno karakter bake kao stroge stare žene koja jedva primetnim osmehom u uglu usana skriva šereta. Baka je žena iz naroda koja dostojanstveno i bez roptanja nosi svoju sudbinu: volela je da recituje i da ide u školu, ali ju je otac ispisao nakon prvog nastupa na školskoj priredbi jer “žensko mora da zna gde joj je mesto i mora da pomaže u kući”. Posle su je udali za čoveka koga nije volela i rodila je sina koji za nju nije mario kada je ostarila. Zadovoljstvo joj je gledanje latinoameričkih serija i druženje uz kafu sa drugaricama. Odlučna je jedino u nameri da će njena unuka završiti škole i tako obezbediti bolju sudbinu. Dragana Varagić kao baka nosi crnu haljinu na kopčanje ispod koje se tek nazire cirkuski kostim. Ne znamo čija je ovo bila ideja, ali je dobra jer bi šareni kostim učinio gotovo nemogućim da se brani ovakav lik bake. Što se tiče scenskog prostora (Velimirka Damjanović i Jug Đorđević) i kostima (Velimirka Damjanović), oni asociraju na nekakvu skromnu cirkusku šatru – sve je pomalo bleštavo, veselo i dečije, a u suštini skromno i tužno. Nije sasvim jasno zašto je ovakav scenski okvir bilo neophodan jer iz samog teksta nikako ne proizilazi. Verovatno je u pitanju želja reditelja da radnja dobije na scenskoj atraktivnosti. To ne smeta, ali i ne doprinosi značenju predstave već je više šljokica na pozorišnom tkanju. Ipak, Fleke su jedno pozorišno zanimljivo i glumački vredno delo kojim Kraljevačko pozorište može biti sasvim zadovoljno.