O poreklu politike

Nikada grčka filozofija nije zadobila antikvarnu vrednost, nikada nije poprimila onu plemenitu zelenkastu patinu koja svedoči o otmenoj (i beskorisnoj) starini, nikada se nije srušila poput Akropolja, ili rimskog koloseuma, da bi postala dragocenom gomilom kamenja kojoj se turisti dive svom dubinom svoje ignorancije, jer grčku filozofiju, za ove dve i po hiljade godina, ljudi nikada nisu napustili, u njoj neko uvek obitava, vodi računa o njoj, menja joj krovne grede, podove i oluke, učvršćuje zidove, obnavlja joj prozore i vrata, malteriše, gradi oko nje i na njoj, provetrava je, širi vrtove prostranije od vrtova Versaja, ubrizgava joj svežu krv, a ova zahvalno odgovara ostajući u dobrom zdravlju, radoznala i uzbudljiva (mladolika takoreći), godinama uprkos. Mnogo je razloga tome, a na poslednjem mestu nipošto nije to što je ona najgenijalnija neoriginalnost koju su stari Grci uopšte uspeli da smisle. Neopterećeni idejom izvornosti, Grci su strpljivo gomilali znanja velikih (i malih) civilizacija, da bi, u nekom trenutku, potražili ono što je zajedničko svima njima, te iz raznorodnih sastojaka, naizgled neuklopivih, izvukli srž, esenciju, upakovali ih u pojmove kao u one male bočice (u kojima se i otrov čuva) koje stoje na policama apotekarskih polica, i stvorili filozofiju. Svaki susret s tom filozofijom, naročito s Platonom i Aristotelom, suočavanje je, bez razlike, s onim što nas, danas, čini bićima kakva jesmo. Grčka filozofija je ontologija nas samih.

Politicke-zivotinje copy

DEKONSTRUKCIJA PRIRODE

Zoran Dimić se uhvatio u koštac s jednim od najkomentarisanijih tekstova grčke filozofije, sa Aristotelovom Politikom, a naročito njenim uvodnim delovima u kojima učitelj Aleksandra Makedonskog daje dve slavne definicije čoveka koje mora znati svaki student filozofije – čovek je politička životinja i čovek je biće koje ima logos (za razliku od svih drugih živih i neživih bića) – te podrobno ispituje domaćinstvo (oikos, otkud i reč oikonomia, ekonomija) kao zajednicu koju sačinjavaju, pre svega, žena i muž, a potom i ostali članovi. Dimićev gest je izuzetno smeo jer se čini da je tekst koji se čita stolećima i o kojem se stolećima piše – a Politika nije obiman spis – iscrpljen, ispošćen, toliko puta preoran, zasađen i požnjeven, da čak ni redovno đubrenje ne uspeva da osveži tlo. Stvar, međutim, uopšte ne stoji tako. Zoran Dimić, pisac neužurbanih pokreta, temeljit i promišljen, filozof koji odbija da ukrašava tekst retoričkim obrtima i najkraćim putem ide pravo na samu stvar, pokazuje retku filozofsku inventivnost i svezuje čitave snopove motiva za koje, u prvom čitanju, jedva da možemo poverovati da ih niko pre njega nije uočio. Recimo, prelazak iz prirodnog stanja, iz perioda u kojem je svaki čovek neprijatelj svakom drugom čoveku, u kojem je svako svakome vuk i u kojem nema sigurnosti, ka složenijim oblicima zajedništva, toliko se podrazumevao, ili se taj prelaz tumačio pukim logičkim prečicama, da je zapravo ostao neispitan. Pomnom analizom Aristotelovog shvatanja porodice i porodične ekonomije, ali i porodičnih odnosa moći u kojima je, znamo, glava porodice bio sve i svja, gospodar života i smrti, Dimić se kreće ka organizovanju polisa, grada-države, kao složene ljudske zajednice, ali na tom putu on doslovno dekonstruiše uvrežena tumačenja Aristotela koja se pre svega oslanjaju na pojmove prirode i prirodnosti. Ugledni su tumači, naime, vođeni inercijom viševekovnih tumačenja i kombinujući Aristotelove tekstove – a to je, naravno, i više nego legitiman postupak – zdravo za gotovo uzimali Aristotelovo određenje prirode, odnosno Aristotelovu definiciju polisa kao prirodne zajednice. Ono, međutim, što Dimić uporno i čvrsto brani jeste da se Aristotelovom pojmu prirode mora pristupati s više opreza nego što su to radili ugledni poznavaoci njegovog dela, te da se pojam prirode u Politici mora tumačiti u kontekstu samoga dela, a ne automatski se pozivajući na, recimo, Fiziku i Metafiziku. Posledice koje iz ovakve postavki izvlači Dimić upravo su zapanjujuće jer, jednostavno, menjaju našu perspektivu na slavno određenje čoveka kao političke životinje, te bacaju drugačije svetlo na čuvene Aristotelove reči da je čovek koji živi izvan političke zajednice ili zver ili bog.

DOMAĆINSTVO

Ovde je potrebno ukazati na još jedno od nekoliko Dimićevih osveženja u čitanju Aristotela, možda čak i otkrića: domestikaciju, odomaćivanje, pripitomljavanje. Naravno da istraživačima starih vremena nije promakla uloga pripitomljavanja životinja u organizaciji svakodnevnog života, kao ni prelazak s nomadskog na sedelački način života koji podrazumeva obrađivanje zemlje itd. Dimić, međutim, pravi začuđujuću pojmovnu petlju. Koliko je važno pripitomljavanje životinja, još je važnije samopripitomljavanje, kako kaže pisac. Da bi uopšte bili u stanju da stvore zajednicu širu od porodice, da bi se oslobodili “paleolitskog stresa” u kojem nije bilo nikakve sigurnosti, u kojem je svaki dan bio puko preživljavanje, ljudi su morali sebe da promene, da udome, da umire deo svoje zverske prirode. Tek tada postaje moguće udruživanje koje je drugačije od udruživanja vukova u čopore, na primer, ili udruživanja pčela. Udruživanje u veće zajednice, u sela, još uvek je bliže porodičnom modelu, što znači da još uvek nema politike: selo još uvek nije politička zajednica. S druge strane, s podelom rada te drugačijim odnosima moći u zajednici ljudi se kreću ka polisu: kada u zajednici više ne zavisi sve od glavnog muškaraca nužno se menjaju i odnosi moći, a tiranin ili monarh porodice nije u stanju da održi vlast ako nešto ne promeni, odnosno ako ne ograniči svoju moć. Otkud onda Aristotelu da je čovek po prirodi politička životinja? Tu sledi možda i najvažnija Dimićeva intervencija: u procesu samodomestikacije, samopripitomljavanja, čovek svoju političku prirodu zadobija tek u polisu. Nije čovek nekakvu svoju prirodnu političnost uneo u polis, nego je polis od (samo)pripitomljenog čoveka stvorio političku životinju, političko biće, po čemu se on razlikuje od svakog drugog živog bića. Samim tim ni priroda ovde ne znači isto što i priroda u, recimo, razmatranju biljaka. Priroda je, u nešto drugačijem pojmovnom režimu, rasprirodnjena. Posledica ovakvog izvođenja je zapanjujuća: polis je ono što stvara ljudsku prirodu, a čovekovo životinjstvo, ili zverstvo, ili njegova božanska priroda, u polisu dramatično menja svojstva.

SPOR

Svoj temeljni poduhvat Dimić sažima na sledeći način: “Sve odgovore na pitanja koja se tiču Aristotelovog razumevanja suštine politike treba tražiti u međuprostoru između pojmova krisis (lučenje, odlučivanje), amfisbeteo (sporenje, raspravljanje) i dikaiosine (pravednost)” (str. 126). Ovakva postavka je nova i proističe direktno iz Dimićevih izvođenja.

Pripitomljeni čovek, onaj čovek koji se oslobodio “paleolitskog stresa”, udomljeni čovek, u stanju je da organizuje zajednicu u kojoj postoji jasna raspodela poslova, što je važno za ekonomiju, ali se s podelom posla menja i politički sklop. Naime, ako svako u zajednici ima određeni zadatak za koji, recimo to tako, postaje stručnjak, gospodar, pojedinac, monarh, više ne može da donosi odluke po sopstvenoj volji i sopstvenom nahođenju, već mora da razgovara s drugima, mora da se konsultuje, mora, po prirodi stvari, da ulazi u sporove. Upravo ulazak u spor, amfisbeteo, mesto spora u polisu, najdalekosežniji je Dimićev prilog u tumačenju Aristotela. Sa javnim sporom, s mogućnošću javnog spora, počinje politika. Spor je, dakle, postao moguć kada je čovek, najpre, pripitomio sebe, a zatim organizovao polis: polis se utoliko pojavljuje kao mesto spora, mesto politike, a politička životinja sada znači da je čovek biće koje u zajednici živi na način sporenja. Iako bi, istog trenutka, potpisnik ovoga teksta mogao da ponudi desetak tekstova koji su vrlo blizu Dimićevom tumačenju, usudio bi se reći da nijedan u svome tumačenju nije otišao toliko daleko koliko je to uradio niški filozof. Iz ovako smele postavke Aristotel bi se mogao razumeti kao republikanac, čak i kao svojevrsni protoliberal. Što deluje potpuno sumanuto. Sve dok se ne pročita briljantan Dimićev tekst.

Malo je filozofskih tekstova na domaćim scenama, naročito tekstova o antičkoj filozofiji, koje krase prodornost i smelost u tumačenju. Dimićeva knjiga je gotovo revolucionarno čitanje Aristotela i, izvan svake sumnje, umnogome prekoračuje granice ovoga jezika. Utoliko ne bi smeli da nas zavaraju Dimićev staložen i neužurban ton, akademski manir lišen atraktivnosti jednog Petera Sloterdajka, na primer, ili potpuno proziran izraz koji se toliko razlikuje od zakučastih filozofskih stilova jednog Hegela, ili Deride. Dimić piše kao Aristotel: čisto i jasno, a da istovremeno ne beži od aporija ili vrtoglavih uvida koji nam se, zbog smirenosti izraza, čine kao da smo ih oduvek i sami znali, samo ih, iz nekog razloga, nismo podelili sa svetom.