O (ne)pokretnosti moći

Priča, bila ona borhesovska, bartovska, dečija ili kafanska, ima mogućnost, moć, da okupira i privuče svoje slušaoce. Teorijske „priče“ obično nemaju taj kvalitet – ukoliko ih ne priča Novica Milić. Njegova Politička naratologija bi (samo)svesno i esejistički briljantno da ispriča nešto „više (ili manje) od priče“, da izloži jedan politički narativ, ono što „nastaje pokrenuto događajem i vodi u događaj“, jednu političku priču čiji su izvori i učinci praktični, „skoro svakodnevni“. Kao i svaka priča vredna pričanja, i ova ima priču ispod priče, priču skrivenu u priči. Naratologiju stoga Milić koristi kao „kutiju za alat“, pomerajući nas ka podnaslovu dela: Ogled o demokratiji.

Od samog početku ideja dela je jasna. Uz pomoć naratologije kao discipline koja se bavi pričom ispripovedati jednu priču, političku priču o demokratiji. Ali ova naizgled jednostavna forma krije dublju povezanost demokratije i političkog narativa, povezanost čije tkanje postaje sve jasnije kako (pri)povest odmiče. Različitost, heterogenost, divergentnost, mnoštvo, karakterišu, ispostavlja se – i to kao njihova suštinska svojstva – kako narativ tako i svaku ideju demokratije. Te odlike, da stvar bude složenija, ne robuju nikakvoj pojmovnoj jednoznačnosti i omogućavaju da se jave priče u priči, da se sadržaj priča, čita i razume iz različitih perspektiva.

Na početku beše… I priča o demokratiji ima početak. Neopterećen inače potragom za poreklom, Milić njen začetak smešta u jednu Herodotovu priču o Otanu koja se, zanimljivo, događa u Persiji, a ne Grčkoj. Tu se ocrtavaju pojmovi koji ideju vladavine mnoštva stavljaju u prvi plan: isonomija ili jednakopravnost, sloboda, javnost, odgovornost, smenjivost vlasti, cirkulisanje moći… Spisak pojmova se uvećava, ali oni i dalje nastavljati da pričaju svoje priče, ili se, kada ćute, smeštaju u druge priče kako bi progovorili kada na njih dođe red. Kako narativ odmiče u vremenu glavnih je likova sve više, a priče se spliću, usložnjavaju, proističu jedne iz drugih, sukobljavaju se ili žive uporednim životima. Pa se tako preko grčkog i rimskog političkog narativa stiže do renesanse i novog veka, Platona, Aristotela i Cicerona smenjuju Makijaveli, Spinoza, Lok, Hobs i Adam Smit, potom na red dolaze Američka i Francuska revolucija i uvlače nas, kroz različite narativne perspektive i meandre (Francuska revolucija ispripovedana je, recimo, kroz iskustvo zatočenja Markiza de Sada u Bastilji), u idejno, informacijsko ili čak pamfletsko „podzemlje“ tih revolucija. Poslednji deo knjige okreće se savremenom političkom narativu i imenima poput Ničea, Fukoa, Deride, Deleza, Agambena, Liotara – dakle, demokratiji u njenoj dekonstrukciji.

Milićeve priče nisu omeđene, niti su uloge podeljene unapred. Brojni zapleti će, doduše, imati svoj kraj, ili razrešenje, ali kraj je tek novi početak, a početak je „invencija sebe u drugome“ reći će autor. Tako nas uspešne priče, poput ove, teraju da ih počinjemo iznova, jer uvek nešto ostaje neispričano, uvek će neki deo ostati izvan razumevanja. Ipak, konstitutivna nedovršenost ne proizvodi nezadovoljstvo, već, sasvim suprotno, ono što nije rečeno daje smisao rečenom, ono što ne razumemo ili nam izmiče oblikuje ono što smo, do tog trenutka, na neki način (možda i pogrešno) razumeli. Stoga su ovi prividni „nedostaci“ uistinu jamstvo čitalačke slobode. (Jer, nikada se sve priče neće ispričati, ili, ako preokrenemo perspektivu uz pomoć Borhesa, sve priče već su ispričane.)

Novica Milić znalački ocrtava jednu topologiju moći na političkoj pozornici sveta, prateći njena istorijska kretanja i skretanja. I veruje i uverava da je dobro kada se moć kreće: smenjivost i kretanje moći vrednosti su mnoštva, odnosno demokratije, dok svako opstruiranje i zaustavljanje moći u određenoj instanci neumitno vodi kvarenju, a na kraju i propasti te instance: tiranija je, na primer, patologija moći. S obzirom da je jedan od zadataka ove priče da oslobodi različita čitanja, destabilizuju se ne samo stereotipne predstave o misliocima i događajima koji defiluju kroz knjigu, nego i gospodareći teorijski diskurs o njima. Kako je sve unutar ove priče, kao i priča sama, stalno u kretanju, svedoči se raznim udaljavanjima – Makijavelija od „makijavelizma“, Rusoa od „rusoovštine“, revolucionara od ideja revolucije – ali i obračunima troškova onih zahteva koji su postali totalitarni iako su u svojim parolama isticali jednakost i slobodu. Dakako, svako udaljavanje istovremeno je i približavanje, a odlasci su ujedno i dolasci. Tako je i sam smisao demokratije stalno u „odlasku“ i u „dolasku“, ali jedino takav smisao joj i odgovara, zaključiće Milić. Ili je „zaključak“ pogrešna reč. Umesto njega, vođeni rečima veštog pripovedača, radije nailazimo na „preko potrebna pitanja“.

Politička naratologija je možda napisana brzo, ali nastajala je dugo, kao proces kristalizacije višedecenijskog rada, što se vidi ne samo po autorovoj akribijskoj erudiciji, već i po načinu na koji je materijal „predstavljen“. O tečnosti ove priče svedoči i odluka autora da je ne podupre nijednom fusnotom. Nije bila potrebna Nagrada „Nikola Milošević“ za najbolje teorijsko delo u protekloj godini (kojom je knjiga opravdano ovenčana) da bismo znali kako je priča koju je Novica Milić ispričao vredna pričanja, još više čitanja, te da je, u to nema sumnje, sada postala gotovo obavezujuća.